Pages

Tuesday, September 29, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 
Karantin 

„Druga zgrada mitrovačke kaznionice liči na fabričku halu iz koje su odnete mašine. Utroba joj je iščupana i zamenjena divovskim praznim prostorom. U njenom dnu, iz golog betona, rastu spiralne ’Jakovljeve lestve’ od livenog gvožđa i penju se u nebo pokriveno obnaženim krovom. Na dva se mesta račvaju i preko metalnih mostova vode na spratove sa ćelijama.

Kada biste iz sobe izašli u šetnju, da se operete ili kiblu iznesete, koračali ste uskim traverzama, nalik na trambuline, nisko ograđene gvozdenim branikom. Koraci su odjekivali, glas ječao, brenčio kao pod zvonom. Ispod vas se otvarao ambis popločan betonom...”

Vele da je neko među „prevodiocima”, po nalogu iz Beograda, počeo prevoditi Mein Kampf. U razgovorima sa ljudima, koji su radili u prizemlju II zgrade Sremske Mitrovice, tvrdnja nije verifikovana i po svoj je prilici apokrifna. Ostaje, međutim, da je robijaško prevodilačko prizemlje bilo vrsta tajnog paralelnog Tanjuga.
timeless_lowres
Ovako sam opisao kuću za izolacije Sremske Mitrovice u knjizi Godine koje su pojeli skakavci II. Dodajmo skici još nekoliko pojedinosti od ono malo od kojih se tamnički prostori sastoje i mesto naše naturalizacije biće opisano. Na svakom spratu u dnu hale nalaze se kupatila, u obliku dugog kamenog valova sa slavinama na istom odstojanju, i klozeti, čučavci, s nekoliko rupa otvorenih u betonu poda.

U prizemlju, do ulaznih vrata, kancelarija je nadzornika zgrade sa sobama za dežurne ključare. Za razliku od nepodnošljive buke u ostalim zdanjima Mitrovice, ovde vlada mistična tišina groba ili crkve između dve službe božje.



Već i prema austrougarskom arhitektonskom konceptu namenjena najtežim krivcima (specijalistima u neprijateljstvu prema narodu), disciplinskim kažnjenicima i karantincima, zgrada je 1949. bila nastanjena članovima Centralnog komiteta pokreta DM, osuđenim na dugogodišnje zatočenje u leto 1945, robijašima zbog unutrašnjih prestupa kažnjenim strogom izolacijom, ličnostima čiji se antikomunistički uticaj na okolinu hteo sprečiti ili ljudima na koje se i posle istrage vršio pritisak, i, najzad, karantincima, došljacima što su u striktnoj samoći provodili prve rane dane zatvorske naturalizacije.

Te godine, međutim, zgradu je nastanjivala i naročita selekcija osuđenika-intelektualaca. Oni su u prizemlju, s desne strane ulaza, slušali strane, najčešće neprijateljske radio-stanice i prevodili strane, takođe neprijateljske knjige za potrebe politike koja ih je zatvorila.

U Vujaklijinom Rečniku stranih reči i izraza za pojam karantina piše:

„Karantin (fr. quarantaine, tal. quarantina) – četrdesetodnevno sanitetsko posmatranje putnika što dolaze iz krajeva, preko mora i dr., u kojima vlada kakva zarazna bolest; kontumac.”

 Sve enciklopedije na isti način definišu karantin kao izolovani prostor u kome se drže potencijalni raznosioci neke infekcije. Takvu funkciju ima i zatvorski karantin, potpuna višenedeljna izolacija novih kažnjenika. Posredi je samo naročita priroda potencijalne bolesti. Napolju, na slobodi, ona je medicinski pojam. Ovde antropološko-psihološki. (Tek delimično i posredno politički.)

Ali se bolešću, i to jednom od najopasnijih, najzaraznijih smatra i kao takva neutrališe dugim karantinom. Nazovimo oboljenje privremeno osećajem za slobodu. I odmah kažimo da nemamo u vidu političko značenje slobode, već antropološko, proisteklo iz mogućnosti da izvan zatvora činite radnje koje će vam u zatvoru biti uskraćene.

Napolju je ta mogućnost limitirana ograničenjima usađenim građanskim odgojem, moralnim obzirima, ako su naročito jaki, i malo efikasnijim strahom od zakona. (U našem slučaju, kao što se vidi, i ove su poslednje granice pređene.) Iako živite, zapravo, u prividu slobode, jer sistem odgovornosti, obaveza, prinuda i navika, u koji ste kao muva u paukovoj mreži zapleteni, čak i mimo autoritarnih zakona, pravu nezavisnost nikome ne dopušta, retko je kada kao lažnu prepoznajete.

Osećate je, barem na ličnom planu, kao stvarnu čak i u totalitarističkim režimima koji je ne podrazumevaju i zamenjuju neproduktivnim surogatima. Praznim, šupljim, bestelesnim hologramima slobode. Nestvarnim načelima što se u životu transkribuju kao stvarno ropstvo.

Mogućnost da i u takvim režimima iz kuće izađete kad hoćete i da se kad hoćete kući vratite, da u ovom ili onom gradu stanujete (ako niste živeli u Rusiji), da sednete za čiji sto hoćete a ne sednete ako nećete, da s nekim govorite, s nekim ne, da izgledate kako vam se sviđa, da se, barem u većini politički neutralnih situacija, i ponašate kako vam se dopada, da po svojoj volji birate porodicu, društvo, zabavu, zanimanje, sve je to, dugim funkcionisanjem, pa i rutiniziranjem, pretvoreno u nekakav aprioran uslov vašeg života.

S njim ste se srodili, on je postao neotuđiv deo vaše ličnosti.

No comments:

Post a Comment