Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima
Ženevska konvencija Internacionalna konvencija o građanskim i političkim pravima
Deklaracija oun o zaštiti ličnosti od torture i ostalih okrutnih, nehumanih i degradirajućih vidova tretmana i kazne
Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima.
„Niko ne sme biti podvrgnut torturi i okrutnom, nečovečnom ili degradirajućem tretmanu ni kazni.” Tako nalaže Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, čl. 5 iz 1948, upravo pre otvaranja Golog otoka i demonstriranja našeg shvatanja čovečnosti. U dlaku istu zabranu ponavlja i Internacionalna konvencija o građanskim i političkim pravima, čl. 7 iz 1966. godine, upravo na vreme da je iskoristimo u obračunu sa studentima 1968.
„Nijedna država ne sme dozvoliti ili tolerisati torturu i drugi okrutan, nečovečan, degradirajući postupak ili kaznu”, veli Deklaracija UN o zaštiti ličnosti od torture, čl. 3 iz 1975. godine, na vreme da pod njenim okriljem, u aferi beogradskih Kućnih univerziteta, umre jedan nevin čovek. Ako ne u realnosti, u citiranim dokumentima dovde sve zvuči sjajno, osim što podozrivost pobuđuje rečnik koji je svuda skoro isti, pa sugeriše iste ljude, istu misao, a kasnije će sugerisati i istu – stvarnost.
„No, već godine 1957. Ujedinjeni narodi usvajaju Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners – Standardna minimalna pravila o postupanju sa zatvorenicima, gde, između ostalog, čitamo da: ’kazna strogom izolacijom ili redukcijom u ishrani nikad ne sme biti primenjena bez medicinskog pregleda zatvorenika i pismene potvrde njegove sposobnosti da kaznu izdrži’, čime se na zadnja vrata ozakonjuje gvinejska diéte, tortura glađu do smrti, jer je, sudeći po stanju ishrane u Africi i slobodnih građana, standardni minimum tamo – smrt.”
Nikad nisu vršena antropološka istraživanja zatvoreničkog sveta, pod pretpostavkom, da se on od našeg, iz kojeg je proizašao, bitno ne razlikuje. Ta istraživanja, osim u sporadičnim slučajevima, nisu vršena ni kada su naukom suvereno harale prodarvinističke biološke teorije o formativnom uticaju životnih okolnosti na čovekovu sudbinu.
Antropologija zatvorskog života nije nikad dobila enciklopedijski udžbenik, pa ni oni kojima je u dužnost stavljeno da se o zatvorenicima staraju nisu dobili pouzdan uvid u to kakav ih posao čeka i kako ga moraju obavljati. Ostavljeno je to sticaju okolnosti. A kod nas godine 1949. još i revolucionarnom fanatizmu i klasnoj netrpeljivosti.
Sticaj je odavno prve penologe našao u ratnicima koji su svoje zarobljenike ubijali (ponekad i jeli) da ih ne moraju čuvati i hraniti. Nasledili su ih nadzornici robova, preteče kapoa u koncentracionim logorima i revidiraca na Golom otoku, čija je vaspitna snaga ležala u batini, a autoritet u pokornosti vlastima i nagonu održanja.
Njih su zamenili srednjovekovni ključari po tamnicama koji su živeli na račun zatvorenika, ako su ovi bili imućni, puštajući zasužnjenu sirotinju da se sama snalazi. Preodgajanje se, kao društvena potreba, javilo tek kad je država u XVIII veku konačno preuzela brigu o zatvorima, do tada poluprivatnoj manufakturi ljudskog mučeništva. Briga je ponegde i ponekad išla tako daleko da se zatvor, s logorskim i konfinacionim depandansima, pretvarao u državnu industriju, a zatvaranje u serijsku proizvodnju krivaca.
No comments:
Post a Comment