Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
Karantin
Sloboda je sistem uzajamnih dopuštenosti, gde su ograničenja i u najgorim despotijama i sama nužno ograničena. (U protivnom, režim ne bi funkcionisao. Da se ropstvo ostvari potreban je minimum slobode koju kao nagradu dobijate ako učestvujete u njenom oduzimanju drugima. U protivnom se nijedno poniženje ne isplati. Nekorumptivna Tiranija ugiba usled pomanjkanja ljudskog goriva.)
Zatvor je, međutim, sistem beskonačnih limitacija dvostrukog porekla: onih što ih taksativno propisuje tamnički kućni red i funkcionisanje organa represivne uprave, tu da ga do slova, pa i preko njega, promoviše i onih poteklih od prirodne represivnosti vaših sustanara robijaša. Prelazak iz jednog u drugi svet nije lak. I karantin je tu da vam taj prelazak olakša.
Sloboda se u zatvoru shvata kao bolest od koje, barem do izvesne mere, treba da vas izleči karantinska tišina i usamljenost. Onako, otprilike, kako vas inicijalno tromesečno programsko maltretiranje u vojsci – dreka, dril, besmislene naredbe, pretnje sa smislom – pripremaju za vojnika.
Karantin ima i drugu svrhu. Pošto za njegova trajanja – u proseku do tri nedelje – nije dopušteno dopisivanje sa porodicom, primanje paketa, poseta, ili šetnja, u načelu ni dodir sa drugim robijašima, jer ste još inficirani slobodom, on vas, u svemu sličan kaznenoj izolaciji u samici, upozorava šta će se desiti ako prekršite kućni red ili se na drugi način zamerite upravi.
Pored terapeutskog dejstva – da vas od slobode izleči – ima on, dakle, i profilaktičku namenu usađivanja straha. U stvarnosti ovaj cilj promašuje svrhu. On liči na pokušaj da vas, pošto ste izašli iz vode u kojoj ste se davili, preplaše stavljanjem pod tuš. Vreme pravog, nepatvorenog straha je istraga. Posle nje vas jedva šta može uplašiti.
Karantin sam izdržavao u jednoj od samica drugog sprata. Imala je rudimentaran japanski enterijer, kome ću težiti tridesetak godina kasnije, da mu sada, 1949, ne vidim nijednu dobru stranu. Osim zarđale, smrdljive kible i prašnjave, steničave slamarice, u betonskoj sobici ništa drugo nije bilo. Zajedno s hranom oduzeli su mi knjige.
Ćelija je nedavno okrečena, pa su sa zidova nestale biografije, kalendari, književna ostavština i zapisi bivših stanara, na čije sam dekodiranje mogao utrošiti vreme. Napolje su me puštali jednom dnevno, svakog jutra po desetak minuta, da se nad valovima kupatila umijem i nad čučavcem ispraznim kiblu. Posle toga vrata nisu otvarali.
U tri su navrata dnevno – nedeljom dva – smicali poklopac šubera na njima. Ujutru da dobijem porciju crne vode, nazvane ponosno kafom, u podne i uveče da istu vodu dobijem kao čorbu s mesom. Uz to je išao i komad kukuruznog hleba od 200 grama, otkinut, valjda, od neke granate, zaostale iz rata. Grizući ga imao sam utisak da jedem sopstvene zube.
S nostalgijom sam se sećao paketa od kuće i s pakosnim uživanjem činjenice da su poticali iz diplomatskih magazina boraca za jednakost među ljudima. Otkako sam u zatvoru, tada sam prvi put bio gladan.
No, dijeta nije prava nevolja karantina. Ako ste kadri da glad iz stomaka preselite u mozak, s njom ćete najzad izaći na kraj. Stomak, naime, ima jednu jedinu funkciju: da za vas svari hranu. Ako nje nema, ako, dakle, nema šta da radi, krčaće kao mašina koja se uprazno okreće. Funkcije mozga su neuporedivo brojnije, pa se, ako je nečim drugim zauzet, osećaj gladi u njemu uvek može zabašuriti.
Ako se tome doda uzdržavanje od kretanja ili drugih oblika gubitka energije, ako je čovek svestan nasušne potrebe njene konzervacije, pa i veći deo dana provede u spavanju ili dremežu, vrsti polusvesnog, suspendovanog života, glad će biti neutralisana, psihološki na isti način što se primenjuje u štrajku. Pobedili ste je kad je izaberete. Uprkos ovim teorijama, u mom slučaju uspešno primenjenim, za mnoge je osuđenike glad predstavljala jednu od najgorih nevolja robijanja.
Zapazio sam da su to redovno ljudi gladni još iz detinjstva. Među njima je retko bilo onih koji su gladovali kasnije. U šumi, u gerili, recimo. Ako su se u detinjstvu najeli, izdržavali su kasnije svaku krizu ishrane. Shvatio sam da prve ne pogađa toliko aktuelna glad koliko panika, preneta iz mladosti, da nikad neće biti utoljena.
Za ove druge, bez dijetalnih neprilika iz mladosti, nevolja je u tome što mozak u karantinskoj samici, u samoći izolacije uopšte, nema bogzna čime da se bavi. Realnost je bez raznolikosti i događanja. Iznenađenja, što ga u normalnom životu hrane uvek svežim zadacima i misijama, ne postoje. Planovi, koji bi ga nervirali, neumesni su, jer vi znate da za njihovo ispunjenje još niz godina nećete biti sposobni.
Jedini projekat od nekog smisla tiče se bekstva, ali ono je nemoguće, ili biste ga, i da je moguće, odbili. Polje onog što vas se sada neposredno tiče toliko je usko da ga i sa nekoliko najbanalnijih ideja možete prekoračiti. U istrazi ste uvek nečim zauzeti. Mislite na odgovore koje ste isledniku juče dali i na one što ćete ih dati sutra. O odgovorima što ih morate izbeći i načinu kako da to postignete.
Na sudu ste sve vreme zaposleni odbranom, iako, u dubini svesti, znate da je beskorisna, da je presuda već doneta, da je vaša odbrana, ma kako uspela, ni za dan neće umanjiti. Naprotiv, ako je naročito zapažena, može je, proporcionalno pažnji i uspehu, uvećati. No, pošto je može povećati, vaša se briga koncentriše na tanku, jedva vidljivu marginu bezbednosti koja nužnu od drske razdvaja.
U svakom slučaju, ma koliko trajala, oba prva stadijuma zatočeništva imaju izvesnu, ponekad i predvidljivu, vremensku ograničenost, a svaki proces što tu ograničenost poseduje nema vreme, u smislu u kome ga ovde obeležavamo kao neodređeno i osećamo, upravo stoga, kao teško. Iako propisima o izdržavanju kazne striktno vremenski limitiran, karantin u praksi traje onoliko koliko mu uprava dužinu odredi.
Uredno vođenje zidnog kalendara ne može ga skratiti, jer mu kraj ne znate. Potpuno ste u vlasti vremena, kojeg, međutim, nema, jer ničim nije uokvireno, a niti ima sadržaja. Kada bi vreme moglo biti zamenjeno odgovarajućim prostorom, ličilo bi na vakuum u kome ste u lebdećem položaju suspendovani, na neku vrstu vanzemaljskog limba.
Da poređenje nije neumesno dokazuju fiziološki poremećaji koji, kako su pokazala Nasina ispitivanja u naročitim hermetičkim komorama, podjednako, s identičnim simptomima vrtoglavice i nagona za povraćanjem, prate boravak u bezvazdušnom i bezvremenskom prostoru. (Ova iskustva imao sam i ja u tamnjači Obilićevog venca. Neurovegetativne smetnje bile su slične posledicama razređenog vazduha na velikim visinama.)
Dnevni time-table svačijeg života okreće se oko događaja koji ga ispunjavaju intenzitetom u meri što ga sami poseduju. Ali intenzitet je relativan. Zavisi od gustine događanja. Ukoliko je njihova gustina veća, intenzitet im je srazmerno manji. To čini da, u insuficijenciji zbivanja, i beznačajan incident na robiji dobija proporcije koje su na slobodi nezamislive. U tamnici je sve preuveličano, sve reljefnije, sve uočljivije, sve osetljivije. Iz tog pomalo patološkog stanja proističe neurotična, no među sobom različita atmosfera skupnih soba i samica, a iz nje većina zatvorskih incidenata, pa i zločina.
Redovna događanja u karantinu obuhvatala su umivanje, iznošenje kible, preuzimanje obeda i večernje prebrojavanje, pri kome ključar obično nije u ćeliju ulazio, nego vas je na znanje uzimao kroz bušu. To su bile jedine regularne prilike u kojima ste mogli videti tamničare. Sve u svemu, sve te radnje, ma kako veštački produžavane, uključujući jelo i higijenu, nisu trajale duže od sat-dva.
Ostalih dvadeset tri, ili, u najboljem slučaju, dvadeset dva, morali ste ispuniti sami. Ako uzmemo u obzir da se u karantinu, kao u svakoj samici, duže spava – organizam učestvuje u zajedničkoj odbrani od samoće – na san, u kome ste od tamničkog vremena kako-tako slobodni, možemo odbiti najmanje osam časova, što nas još ostavlja s četrnaest u kojima ne znamo šta ćemo sa sobom.
U međuvremenu, san je, ako umete s njim spavati, najbolja odbrana od robije. U njemu nikad niste zatvoreni, nikad u zatvoru. Naprotiv. I na slobodi san je proširivao vaše kinetičke i ostale mogućnosti preko normalnih ljudskih međa. Oslobađao vas je robovanja biološkim i drugim empirijskim ograničenjima. Dopuštao je postizavanje ciljeva nedostupnih stvarnom životu. Lišavao vas je okova građanske moralnosti.
Stavljao vas u situacije za koje iskustvo nije posedovalo građu. Ili je građu imalo, ali ne u rasporedu pogodnom da se pomoću nje savlada ljudska logika. Empirijska alogičnost sna bila je ulaznica za drugi, dvostruki, paralelni život. On nije uvek bio dobar, srećan, ni za uživanje. Znao je da vas budi iz teške more. Ali je uvek, lep ili ružan, ubijao vreme.
U zatvoru, međutim, ne ubija samo vreme nego i zatvor. Zatvor kao vreme, zatvor kao prostor. Jer, na robiji ovu retko ili nikad ne sanjate. Tek po izlasku, san će vas ponekad pod istragu ili na robiju vratiti.
No comments:
Post a Comment