Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
No, kroz sve to vreme distinkcija između slobodnog života i života u zatvoru, od najprimitivnijeg, najrudimentarnijeg, ravnog rupi u zemlji, do najmodernijih termitskih oblika, serije tih rupa, nije se nijednog časa gubila. Ta distinkcija između doživljaja sveta na slobodi i u zatvoru dovodi nas na temu koja je, s poslednjom glavom II knjige Godina koje su pojeli skakavci, ostavljena da se u ovoj, III, obnovi, razvije i dovrši.
Reč je o zatvoru kao naročitoj civilizaciji.
U Solženjicinovom etnografskom eseju „ZEKS as a Nation”, iz II toma The Gulag Arhipelago, str. 484, piše: „Bilo bi mnogo senzacionalnije dokazati da su ova degenerisana stvorenja (u prošlosti, nema sumnje, ljudi) totalno različit biološki tip u poređenju s Homo sapiensom.
Zamislite da je čovek prisiljen najednom i bez njegove volje, ali usled neumitne nužnosti i bez nade na povratak, da pređe u kategoriju medveda ili jazavca... I ako se ispostavi da je dokazao kako je fizički sposoban da to učini, kako je moguće da ostane ljudsko biće, vodeći nov život među jazavcima? Mi mislimo da je to nemoguće i da bi i on postao jazavac...”
Ja ne idem tako daleko. Ali tako daleko nisu išli ni uslovi u našim socijalističkim kazamatima. Oni nisu, kao sibirski koncentracioni logori, menjali našu biološku osnovu, samo antropološki pravac razvoja, kako su delovali i u povesti prirodnih divergencija ljudskih kultura.
Nastavićemo gde smo stali. Na pitanje da li zatvorska civilizacija postoji kao nezavistan tip, bitno različit od postojeće, ili je ona tek njen izopačen modalitet, mutant proizveden neprirodnim okolnostima u kojima je nastala i razvijala se, ne možemo odmah odgovoriti. Za konačan zaključak nema se dovoljno građe, kako bi kazali naučnici, koje, ne bez zlobe, želimo da podražavamo.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva sa zatvorima – leto je 1949, nalazimo se pred kapijom KPD Sremska Mitrovica – moguće je samo naslutiti da svet u koji se ulazi nije onaj iz kojeg se izašlo. U kolikoj je meri drukčiji, da li je ta mera, po kakvoći i količini razlika, dovoljna da ga iz njegove civilizacije izuzme i uvede u novu, makar i afiliranu, ostaje da se vidi.
No, da bi se videlo, da se zaključak empirijski zasnuje, uzorcima još hipotetične zatvorske civilizacije moraju biti premapostavljeni dominantni uzorci slobodne. Stoga će se, gde god je to moguće, SLIKAMA I PORTRETIMA IZ ZATVORSKOG ŽIVOTA (1948–1954) pridružiti SLIKE I PORTRETI IZ SLOBODNOG ŽIVOTA (1954–1990), pre, doduše, u esejističkom nego romanesknom vidu.
Dok je u II knjizi Godina koje su pojeli skakavci potpora tražena u prvim poratnim godinama još mladog, nerazvijenog realnog socijalizma (Slike iz građanske i negrađanske ostave), od 1944. do 1948, dakle, sada će se potražiti u vremenu njegovog burnog razvoja i morbidnog kraja kojemu ovih meseci prisustvujemo.
Ova potpora, nažalost, ne može više biti u skicama, slikama, prizorima i portretima, u kojima bih se kao pisac, jamačno, bolje snalazio nego u suvim, lakonskim, uvek nepouzdanim generalizacijama. Ali vreme rađanja socijalizma kod nas – moram ga tako nazvati, jer za drugi ne znam – njegovih prvih nejasnih skica, nepovezanih početničkih slika, protivurečnih prizora i još mutnih, neprozirnih portreta, prošlo je.
Sve što je nekad bilo razbacano, nedovršeno, nedefinisano, sve se to postepeno i samo od sebe stopilo u gotovu kompoziciju, kojoj se malo šta može dodati, a još manje išta vredi oduzeti. Vreme je za zaključak, da ne kažem sud. I da se platno, možda, za drugu temu upotrebi.
Zagonetka ove antropološke jednačine može se razrešiti tek u eventualnim analogijama ili protivnostima između civilizacije, koju smo tamničkom nazvali možda samo zato što je pod ključem i okružena zidovima, i one slobodne koju smo oslobodili možda samo zato što njeni ključevi i zidovi nisu toliko vidljivi.
Koji varijetet spoljne civilizacije za poređenje uzeti? Očevidno je da se zatvorska ne može upoređivati s nekom koja se ne poznaje, u kojoj se pre robije nije živelo, o kojoj su pojmovi posredni, slabi, nepouzdani, nedovršeni. Razlike i sličnosti moraju se tražiti u civilizaciji iz koje se poteklo i u koju se, posle izdržane kazne, čovek vraća.
Za irske teroriste, recimo, to je anglosaksonska civilizacija realnog kapitalizma; za mene balkanska civilizacija realnog socijalizma. Time hoću da kažem da sam na takvo poređenje prinuđen, da ga, za slučaj neke analogije, nisam iz pakosti tražio.
Nadam se da ćemo do izvesnog zaključka, zbog kojeg se knjiga piše, doći. Imamo za to građe, volje i razloga.
A, bogami, i vremena. Petnaest godina je za svaki prokleti zaključak dovoljno.
Petnaest godina što ih je presudom Vrhovnog suda Srbije u Beogradu (Dosije K-147/49) predviđeno za naše prevaspitanje i premodeliranje u lojalne građane jedne socijalističke zemlje.
Petnaest godina je, dakle, trebalo da provedem među njima. To su za mene tada u pravom smislu reči bili oni, nepoznata vrsta ljudi, na neznanoj teritoriji, pod neispitanim uslovima života i sa zagonetnim običajima. Nalazio sam se u anegdotskom položaju o kome nas, tumačeći poteškoće antropologa, izveštava profesor Roger M. Keesing s Australijskog nacionalnog univerziteta. ( R. Keesing: Cultural Antropology – a Contemporary Perspective, Holt & Rinehart & Winston, 1976, p. 1.)
U jednoj istočnoevropskoj kući okupilo se za večerom društvo antropologa, među njima i gospodin iz Azije, nevičan običajima domaćina. Pošto je obed završen, domaćica je zapitala da li bi ko od gostiju još jeo. Svi su učtivo odbili.
Jedini se javio Azijat. Posle nekoliko repeticija (na robiji „repetea”), i on i domaćica ležali su na podu, ona u kuhinji i komi od zamora, on u trpezariji i komi od pretovarenog stomaka. Gost je držao da će domaćica njegovo odbijanje uzeti kao uvredu, domaćica da bi uvredljiva bila njena nesposobnost gosta dostojno da nahrani. Antropološki nesporazumi oko hrane, razume se, nisu na robiji mogući – osim ako hoćete „repete” pa ga ne dobijete – ali svi drugi jesu, i anegdota ih podrazumeva.
Nekada sam hteo da budem istraživač. Uzbuđivale su me bele mrlje na globusu, tajanstvene crne rupe u povesti humaniteta. Pretpostavljao sam da ih ima još jedino na marginama civilizacije. Žudeo sam da odem daleko koliko je potrebno i u njih se spustim.
Nisam mislio da ću jednu od najbeljih – a i najcrnjih – upoznati na domaku Beograda. Da će biti isto tako uzbudljiva kao za antropologa susret s nepoznatim plemenom, izgubljenim na ćorsokaku sveta i njegove istorije. I da je to susret koji obojici daje pravo da kažemo: Živeli smo među njima.
No comments:
Post a Comment