Pages

Monday, September 07, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Ljudski kavez i njegovo usavršavanje 

Populacione projekcije UN za godinu 2000, od oko sedam i po milijardi stanovnika, dopuštaju pretpostavku da na planeti, po najskromnijoj proceni, egzistira preko milion većih i manjih stalnih ljudskih naselja, pri čemu mobilna, poput ciganskih čergi, ili provizorna, poput ad hoc naseobina za sezonske radnike, nisu računata. Nema sumnje da u svakom, pa i najmanjem, svuda gde postoji zajednica, funkcioniše neki, ma kako rudimentaran, oblik administriranja, a ovo podrazumeva sankcije za skvrnitelje njenih temeljnih običaja i zakona. Neki vid odstranjenja iz zajednice, tip komunalne proskripcije, Thomasove „društvene smrti”, uvek deluje. Monk at the sea
Osim kod najprimitivnijih plemena, kod kojih je proterivanje iz genosa, bojkot edenskog modela, kao najteža kazna još na snazi, u svim ostalim naseobinama za grešnike je predviđen naročit izolovan, ograđen, neprobojan prostor, koji, kad ga lišimo promenljivih sporednosti i svedemo na suštinu – jer može to biti kuhinjska ostava u kući šerifa selendre na jugu SAD, kaogod i gradska tamnica na Nevi u Lenjingradu – ne možemo drukčije nazvati nego zatvorom.


Ako pretpostavimo da će najmanja naselja imati tek jedan, a velika i po nekoliko desetina ovakvih prostora (kaveza), za svaki kvart po policijsku stanicu sa ćelijskim nusprostorijama, ne računajući sudske i istražne institucije, niti državne tamnice smeštene ponekad izvan naseljenih mesta, nećemo preterati ako ukupan broj zatvorskih lokaliteta dovedemo do zavidnog broja od oko tri miliona.

Strpajmo u svaki zatvor samo po jednog građanina, ne pitajući ga zašto je ovde, da li se rđavo parkirao, posvađao s policajcem ili ubio ženu, biće ih već tri miliona. Naravno da tako velikodušni spram greha ne možemo biti. Ako u apsani balkanskog sela zateknemo samo jednog delinkventa koji se trezni, pošto se pijan nagrdio vlasti, u svakoj većoj kontinentalnoj robijašnici izbrojaćemo ih na hiljade, od ubica do rušitelja „ustavnih i državnih poredaka”.

Prosek je nemoguće izračunati, ali on, prema najkonzervativnijem predviđanju, ne pada ispod deset miliona zatvorenika, što na ukupnu sumu od sedam milijardi u ovom času živućih ljudi predstavlja sasvim lep procenat od 0,007 na 100. Svaki je, dakle, sedamhiljaditi čovek u nekom zatvoru i tamo uživa čari Bachelardove podrumske onirije.

Ako u nastavku merenja zatvoreničke populacije zbiru pridružimo milione onih koji su iz zatvora (logora, konfinacije, preventivne izolacije, sabirnih centara i preostalih eufemizama ljudske zaštitne prakse) upravo ili ranije izašli, mnoge tek pod istragom, pa možda i one koji zatvor baš sada, premda još na slobodi, svojim postupcima zarađuju, dobijenu brojku slobodno možemo utrostručiti, pola na račun onih koji su iz apsana pušteni, pola na račun onih koji će tek u njih ući, i zatvoreničku populaciju mirne savesti popeti na skoro 0,021 od 100 ukupnog živućeg humaniteta.

Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo, smanjujući, naravno, dodatu cifru srazmerno opadanju broja ljudi ukoliko se dublje u povest vraćamo, i zaboravljajući buduće, zbiru aktuelnih i bivših zatvorenika pridružili uznike ranijih generacija, sve tamo do biblijskog početka, do Adama, Eve i prvog zatvora u Edenu na Istoku?

Dobili bismo, možda, iznenađujuću verovatnoću da je od ustanovljenja institucije zatvaranja kroz razne oblike zatvora prošlo više ljudi nego što ih danas po celoj planeti živi na tzv. slobodi.

Ova diletantska izračunavanja nisam upriličio zato da bih nagovestio meru neprilagodljivosti čoveka civilizaciji u kojoj živi, niti ovu optužio da mu u tome malo pomaže, nego da budućoj tamničkoj, ako za nju ovim uspomenama prikupim dovoljno dokaza, dam neku istorijsku perspektivu. Nijedna se civilizacija ne stvara preko noći, premda je preko noći moguće uništiti svaku, kao što drvo raste decenijama, a pada s nekoliko udaraca sekire.

Civilizacije se rađaju među ruševinama minulih onako kako se obnavlja grad posle bombardovanja. Zaostale kuće izmešane su s novim. Najpre je novih malo, potom sve više i sve drukčijeg, originalnijeg oblika. Grad menja lik postupno, premda zadržava ime. Menjaju se pravila i uslovi saobraćaja, komunalnog života, života uopšte. Stare kuće spočetka ne smetaju. Nastoji se čak da im se nove arhitektonski prilagode, da se povesni kontinuitet ne izgubi.

Nikad se ne zna kako se i zašto s tim nastojanjima prestaje. Tek najednom se otkriva da kuće preživele bombardovanje nisu više u skladu s novim, niti građevinama, niti uslovima života. Ruše se i zamenjuju. Rađa se nova civilizacija.

Ali to je proces, nipošto čin.

No comments:

Post a Comment