Pages

Tuesday, September 08, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tako je, pretpostavljam, i tamnička civilizacija mogla nastati jedino kroz stoleća ljudskog patničkog iskustva, kao dug i mučan proces prilagođavanja neprirodnim uslovima u kojima je živela. Prvi zatvorenici ne samo da nisu bili zaštićeni nikakvim zakonima već ni vlastitim iskustvom. Iskustvo se formiralo vremenom i prenosilo generacijama zatočenika.

Nema sumnje da se i u rimsko vreme znalo koji su rudnici najsmrtonosniji – iberijski srebra ili libijski kamenolomi – i galiotski nadzornici ratne flote najnemilosrdniji, kao što se danas zna za stroge i manje stroge tamnice. Osuđenici na galije morali su o političkoj situaciji znati i više od slobodnih ljudi, jer im je od promenljivosti spoljnih odnosa Rima zavisio život ako, prikovani za veslačke klupe, učestvuju u pomorskoj bici.

Prilike u australijskim kažnjeničkim kolonijama i sibirskom progonstvu ticale su se engleskih i ruskih osuđenika koliko i cene pšenice žitarskih trgovaca i veletrgovaca obe nacije. Tokom vremena, pod pritiskom zajedničkog iskustva, oblikovale su se unutar izolovanih zatočeničkih lokaliteta pseudosocijalne strukture, parahijerarhije, pa i rudimentarni oblici privređivanja i trgovine.

Tekao je osoben metadruštveni život, upražnjavan osoben moral, različit od morala na slobodi, često mu i dijametralno oprečan. A pre svega razvila se behu izvesna pravila ponašanja, usled sličnih uslova, istovetna s drugim, hiljadama milja udaljenim robijaškim lokalitetima.

Svaki je logor, zatvor, svaka tamnica, svako mesto zatočenja, imalo vlastitu povest, a unutar nje legendarne zatvorenike, svoje mitske ličnosti. Masovne su osuđeničke populacije počele ličiti na samostalne države, da imperiju steknu u ruskom Arhipelagu Gulag. 08carryx
Svi su se uslovi okupili za obrazovanje zatvoreničke civilizacije.

Olakšicu u njenom istraživanju predstavlja činjenica da su bezmalo svi njeni lokaliteti poznati, da su – ako se isključe sovjetski logori, i inače ekskluzivan varijetet zatočeništva – po obimu relativno skromni, a da, ipak, broj ljudi što je kroz njih prošao obezbeđuje istraživaču gotovo neiscrpnu građu. Poteškoće leže u zatvorenosti institucija koje se o tamnicama staraju, nepristupačnim arhivama, nepouzdanim statistikama i nevoljnosti svedoka da lična iskustva ispovedaju.


To se, hvala bogu, sada menja. Novine su, ne bez profesionalnog zadovoljstva, pune ispovesti golootočana. Sve su potresne, jezive, ponižavajuće za ovaj narod. One nadilaze i razočarenje toliko puta potvrđenom ljudskom nesavršenošću. Zlo što ga rađa fanatizacija skladno je u tim zatočeničkim pričama izmešano s genetičkim zlom čovekove prirode. Ali uprkos trajnom saosećanju, jednom će i one postati jednolike.

Kao svaka istina. Postaće to jer su manje-više iste. A iste su manje ili više jer je i tehnika golootočke torture, cela procedura konfinacije, bila manje-više ista. Iz pozicije interniranog tekla je u neprekidnoj seriji mučenja, a u dve sekvence:

1. Premlaćivanje (topli zec) – Sizifov rad – Premlaćivanje – Sastavljanje ispovesti (priznanja) – Premlaćivanje – Bojkot – Sizifov rad – Bojkot – Premlaćivanje s fekalomanskim rafinmanom: Smrt, Lagano crkavanje ili Revidiranje.

2. (U slučaju boljeg ishoda) – Horske zahvalnice Titu i Partiji – Premlaćivanje drugih – Potpisivanje obaveze – Gorka sloboda. Bilo je, naravno, srećnijih izuzetaka, ali opštu sliku to ne menja. Može li se reći da je među izuzecima do izvesne mere, barem u poređenju s drugima, i gospođa Eva Nahir-Panić, koju je intervjuisao Danilo Kiš u tele-emisiji Goli život?

Ako kažemo da može, videćemo koliko je na Golom otoku, u tamnici uopšte, za sreću malo, sasvim malo potrebno. Spominjem je i zato što je 13. oktobra 1944. partizansku okupacijsku arhivu obaveštajnog bračnog para Panić, po nalogu supruga, predala tadašnjoj tek etabliranoj beogradskoj Ozni i što je stanovala na Obilićevom vencu, u kući preko puta Udbe za Srbiju, gde je 1951. uhapšena ležala, a odmah do Udbe za Beograd (bivše Specijalne policije), gde sam 1948/1949. bio utamničen ja.

Pitam se da li je, pre 1951, ikad o tome, ikad o prvim komšijama s obe strane, zatvorenicima, mislila? I ako jeste, kako, s obzirom na to ko je bila?

Među zatvoreničkim ispovestima još nema onih izmedu 1944. i 1948, a poznato je kako se onda sudilo, kako su i zašto mnoge istrage vođene. Pa ako ikad dođe do rehabilitacije nedužnih, uputno je uspostaviti neke prioritete. Premda je jasno da je zaslužuju najpre oni koji su najviše patili nemojmo zaboraviti i one koji su patili – prvi. Inače će i rehabilitacija, kao i sve do sada, ostati unutrašnja stvar jedne partije i njene ideje o pravdi.

Ova je knjiga koristila sve istaknute prednosti, ali pati i od spomenutih ograničenja. Istraživačke posete našim kaznionicama nisu moguće. Ne, možda, što bi mi bile službeno branjene, koliko zbog mog unutrašnjeg otpora.

Godine 1965. snimljen je po mom scenariju, pisanom pod pseudonimom Borislav Petrović, film Dan četrnaesti, s temom iz robijaškog života. Reč je o sudbini nekoliko zatvorenika na četrnaestodnevnom dopustu, onda tek zakonskom predlogu, prilično grotesknom s obzirom na stanje u našim kazamatima. Jedna od prvih premijera filma održana je u kaznionici Sremske Mitrovice. Nisam joj, naravno, prisustvovao. Tamo su još ležali ljudi koje sam poznavao. Ni sada, kad ih više nema, ne bih otišao.

Izvesna dokumenta, važna za priču, nisu mi još dostupna, premda sam preduzeo zvanične korake da do njih dođem. Pitanje je, uostalom, da li su sačuvana. Reč je, na primer, o karakteristikama, što su ih uprave kazneno-popravnih domova Sremska Mitrovica i Niš slale Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije povodom molbi roditelja za naša pomilovanja. One su morale sadržati iscrpan izveštaj uprave (Udbe, zapravo) o našem držanju na izdržavanju kazne i njeno mišljenje o oportunosti smanjenja kazne ili puštanja na slobodu. Nedostupni su, takođe, mnogi statistički podaci (robijaška demografija), ako su uopšte vođeni, a potom i sačuvani, kao i sva dokumenta koja se tiču unutrašnjeg života kaznionica, rada njenih političko-policijskih egzekutiva i njihovih „domaćih” saradnika.

Nema policije koja dobrovoljno otvara svoje tajne arhive. Kad ih odškrine, kad iz nje nešto „procuri”, sigurni budite da čini to namerno, s podmuklim, zadnjim ciljem. Najčešće je posredi nečija kompromitacija. U II knjizi Godina koje su pojeli skakavci pisao sam o nepouzdanosti policijskog zapisnika kao dokumenta. Između retkih zabeleženih saslušanja, koja uvek diktira (interpretira) islednik, odvijaju se češći i važniji usmeni razgovori, o kojima traga nema ili čiji se tragovi srazmerno brzo s kože gube. Ako se samo na zapisnike oslonite, teško ćete saznati ko je od uhapšenika prvi pao. Slično je sa zatvorskom Udbom. Cinkaroši nisu prijavljivali pismeno, za dostave nisu postojali propisani štampani formulari.

No comments:

Post a Comment