Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Nedostatak dokumentacije nadoknađivan je, kako gde, usmenim svedočenjem, retkim zapisima, širim anketama, a i vlastitim iskustvom, gde sam i njemu mogao s poverenjem da se obratim. Tamo gde su obaveštenja bila kontradiktorna, posle proveravanja, držao sam se svojih, ali bez uverenja da su bezuslovno ispravna. Ljudsko pamćenje je nepostojana močvara.
Robijaško i više od slobodnog. Ako se prošlost ne izopačuje namerno, da bi se pred javnošću ulepšala slika o sebi, oštećuje se nesvesno. Neke vam stvari danas izgledaju gore nego što su vam tamo izgledale, druge bolje. Kako su stvarno izgledale, teško je posle četrdeset godina ustanoviti.
Kad ništa pomagalo nije da se priča kako je tekla prirodno nastavi, kad više nisam znao kuda ću, jer me je pamćenje izdalo, oslonio sam se na logiku. U zatvoru je ona uvek bila na strani mojih „sabesednika”, islednika, upravnika, nadzornika, ključara, stražara i „domaćih robijaških izroda”. Sve je, uostalom, tada bilo na njihovoj strani. Red je jednom da ta prokleta logika i meni posluži. A njima što s takvom osebujnom logikom bude.
Što će njima biti, uostalom, bilo je i meni. Ja se nisam ljutio, premda sam se povremeno bunio. Sada očekujem da mi se to razumevanje vrati.
Da, teško će biti.
Mislio sam, naime, da o robiji perom pišem, ne da se na nju srcem i umom vraćam.
No comments:
Post a Comment