Pages

Thursday, October 01, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 
Karantin 

U karantinu, po pravilu, vlada stroga tišina. Hoda se u nazuvcima, govori tiho, naređuje mirno, pokorava bez glasa. Osećate se kao u podvodnom zvonu, na dnu mrtvog svemira. Ali hermetika prostora nije savršena. Kroz visoko ugrađen, rešetkom pokriven prozor prodre katkad neki mig, znak, zvuk spoljnog života.

Let ptice osenči staklo, lepet krila nežno dirne sluh, čuje se nostalgičan pisak udaljenog voza, možda i eho ljudske reči, koja je za vas ljudska iako najčešće potiče od stražara, fijuk vetra prokrijumčari među bele, mrtvačke stene samice predeo u kome treperi suncem ozareno lišće. Naiđe i poneka neobična boja, senka, bestelesna, astralna projekcija nečeg što za druge ne postoji. Stavlja se na raspolaganje i od mašte zavisi šta ćete s njom.

Hoćete li je potrošiti u bescenje ili u sebe uvući i još dugo držati u životu. Prozor velikodušno propusti sunce, u kome će samo za vas igrati roj raskalašnih mušica ili orgijastičan sedefast sjaj sumraka, da ih, svečeri, zameni pozorište nemuštih seni. Ako u duhove verujete, možete s njima razgovarati. Možete se kod predaka raspitati šta vas čeka i zašto vas to čeka.

No, to je, otprilike, sve što se od neutralne okoline sme očekivati. Poklonite poklonjenom još nekoliko sati, ostaćete s desetak koje morate nečim drugim utucati. aristotle-homer
Tako stižemo do sanjarija.

U Poetici prostora, na koju se često pozivamo jer i tamnicu smatramo Kućom, Bachelard, na str. 33, piše: „U tim uslovima kad bi nas neko upitao šta je najdragocenija osobina kuće, rekli bismo: kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamo... Treba da pokažemo da je kuća jedna od najvećih sila integracije za misli, za sećanja i snove čoveka.


Spajajući princip u toj integraciji, to je sanjarenje...” U samoći karantina, u oniričkom prostoru tamničke kuće, ćelije raka pustinjaka, eremitske špilje, na nepokretnom dnu bunara vremena, sanjarenja vas, nema sumnje, integrišu, ozleđene delove istragom i suđenjem rasturenog bića opet u celinu skupljaju i spajaju, iako vas istovremeno silom fantazije, što Bachelard propušta da primeti, pretvarajući u višestruko biće, upućujući na razne strane i u razne uloge, takođe i razdvajaju. Uspostavljene celine uvek su zato nove ali nikad trajne.

Eto, u tome je, u vremenu opet, smisao samice. Ona je svođenje robije na pravu suštinu, na njenu – kaznu. Kada to vreme kao kaznu osetite, tek onda ste na robiji. Tu se, u međuvremenu, krije paradoks koji ne cenite dok ste u zatvoru. Toliko vremena nikad nećete imati, i nikad tako intenzivno, tako duboko osetiti da živite. Napolju za to nemate vremena. Napolju nemate vremena za vreme.

Sve činite da ga na nešto potrošite, nečim utucate, da vam što brže prođe, da ga ne osetite. Ne shvatate da je to vreme koje razbacujete – život. U samoći vi ga ponovo pronalazite. Opet živite. To nije savet da odete na robiju da biste stvarno živeli. To je poziv da se poneki put osamite, ništa ne radite i, spuštajući se na vlastito dno, pokušate osetiti vreme kao neko ko osim njega nema ništa drugo.

U tom pogledu imao sam nad drugima izvesnu prednost. Već sam u nekoliko navrata u samici boravio. Mesec dana sam preležao u tamnjači Obilićevog venca. A iznad svega, voleo sam samoću. Samom mi nikad nije bilo dosadno. Kada mi je bilo, uvek sam bio sa drugima.

Nema svrhe ponavljati opis tamnjače što sam ga dao u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci. Dovoljno je mrak zameniti svetlošću i zamisliti me kako radim sve ono što sam radio tamo, pa dobiti sliku mog karantina.

Sve dok nisam čuo oprezno grebanje po vratima.

No comments:

Post a Comment