Pages

Tuesday, October 13, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Rani dani ili inicijacija 
Prolegomena za jednu sumornu ispovest 

Treća strana tog hipokritskog trougla je, naravno, zvanična uprava. Ona laže na više nivoa. Najpre javnost u pogledu režima izdržavanja kazne, potom zatvorenike u pogledu njegove svrhe, najzad sebe u pogledu njegovih korektivnih uspeha.

Laž je osnovno oruđe robijaškog preživljavanja. Ona je primaran uslov njegove egzistencije. Ona je okosnica njegovog robijaškog moralnog bića. Ona ne definiše samo njegove odnose s vlašću, oličenom u upravi i njenim službama, već i većinu njegovih mnogostrukih odnosa sa suzatvorenicima, sugrađanima u toj neobičnoj civilizaciji. Pa i odnose sa samim sobom. I oni su zasnovani na laži.

Trojstvo se međusobno podupire i usavršava. Lažete upravu, po sebi se razume, ali da biste tu laž od demaskiranja obezbedili, za svaki slučaj lažete i svoje drugove robijaše. Najzad počinjete lagati sebe. Bez te poslednje, fundamentalne laži, dugo ni u prvim dvema ne biste izdržali. Posledica je utvaran život, u kome se postepeno brišu razlike između realnosti i fantazije. Postajete – fantomsko biće. oresteia_c
 Kako u tom pogledu stoji s civilizacijom napolju koju smo skloni da zovemo – slobodnom?

Najpre, možemo li je, što se činilo pre 1917. i boljševičke revolucije, posmatrati kao jedinstven antropološki entitet, s dopuštenim marginalnim morfološkim varijetetima, ili podela sveta na stari kapitalistički i novi socijalistički podvarijetet, s početka XX veka, bogatstvom razlika, već dozvoljava da se govori o dve civilizacije, u najmanju ruku, o verzijama izvorne, koje prirodom svog nezavisnog razvoja teže pre divergenciji nego konvergenciji?


Za nas je pitanje akademsko. Iako bismo voleli da na njega možemo odgovoriti, ne umemo. Za tako nešto nemamo građe. Bez obzira na to uzima li se socijalistička antropopeja kao usavršavanje izvorne evropske civilizacije ili njeno izopačenje, ili se, možda, u njoj već nazire obris nove, još u nezrelom, fetusnom vidu, to je ekskluzivna materica u kojoj je proteklo naše formativno doba, društvena i moralna placenta u kojoj smo doživeli zrelost i koja nas je načinila ovakvima kakvi smo. Poređenja što se budu činila između zatvora i slobode, dakle, mogu se ticati samo nje.

Poređenja će biti zasnovana na analogijama, ako ih bude. Oswald Spengler je pisao: „Sredstvo za shvatanje mrtvih oblika je matematički zakon. Sredstvo za razumevanje živih oblika je analogija.“( O. Spengler, Propast Zapada, I, str. 34.) Ni nama drugo sredstvo ne ostaje.

Odgovoriti, dakle, valja da li je život na slobodi, kao u zatvoru, zasnovan na lažima. U kojoj smo meri i tamo morali obmanjivati, lagati, u najmanju ruku, prećutkivati istinu, kako je vidimo ili osećamo; neki od nas da prežive, drugi da, povrh toga, i prosperiraju.

Odmah posle rata, od 1944. pa sve do hapšenja 1948, ovo se pitanje nije postavljalo. Ne samo zato što smo u gimnazijskim, abiturijentskim i studentskim danima bili izvan zone svake građanske odgovornosti, van polja realnog života, u stvari, već što se taj život odvijao u samodovoljnim, hermetičkim klasnim enklavama, sličnim delom dobrovoljnom, delom prinudnom Getu, bez ikakvog ozbiljnog dodira s preduzimljivom socijalističkom stvarnošću što je, sledeći volju istorije, svuda oko nas histerično, „dijalektički nužno”, razarala sve građanske vrednosti da načini mesto za svoju Utopiju.

Bilo je to za nas vreme istine, ali istine koja ništa ne košta, za koju se cena ne plaća, za koju se ponekad čak nešto i dobije. Nije se moralo lagati, jer niste ni dolazili u priliku da govorite istinu. Govorili ste istinu, pre svega, zato što niste morali lagati, ne zato što na laž, u načelu, niste bili spremni. Moralni se ekvilibrijum održavao u izolaciji od svega što bi ga nekim kritičnim zahtevom moglo poremetiti.

Socijalizam protiv kojeg smo ustali, uprkos njegovoj brutalnoj prisutnosti, bio je za nas još uvek moralna apstrakcija, stvarnost koja nas se tek duhovno, nipošto personalno ticala. U neku ruku, ličio je na knjigu s užasavajućim sadržajem koja vas opredeljuje za neke od njenih junaka a protivu drugih, ali ne ište od vas da u njihovom obračunu lično učestvujete. Ako to ipak učinite, biće to iz razloga koji nisu lični.

No comments:

Post a Comment