Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
Prolegomena za jednu sumornu ispovest
Nešto od stvarne „moralne situacije” koja je vladala ranim revolucionarnim socijalizmom, ukoliko se ticala ostataka „istorijski poraženih snaga”, mogli smo naslutiti u ponašanju i držanju spram novog poretka naših roditelja i njihovih kućnih prijatelja. Neki od najugroženijih jednostavno su iščezli, da nam se kasnije jave iz Francuske ili Argentine. Ponekad, i iz Sremske Mitrovice, ako sreće nisu imali, ili su u povlačenju „s istorijske pozornice” naišli na Engleze, u tumačenju grofa Tolstoja, što je otprilike isto.
Grof Nikolaj Tolstoj je, u knjizi Ministar i pokolji, s dokumentarnim dokazima optužio Engleze da su posle rata Sovjetima vratili zarobljene ili na veru predane pripadnike Vlasovljeve kozačke armije. Isto je, bez ikakve selekcije, učinjeno s ustašama, slovenačkim i hrvatskim domobranima, četnicima i nedićevcima koji su partizanima izručeni na austrijsko-slovenačkoj granici kod mesta Bleiburga.
Većini prinudnih repatriraca se zameo trag, ostavljen da ga nađe istorija. Nedavno je, u ovoj sferi, a povodom druge knjige, po građanskoj tužbi za klevetu Tolstoju održano suđenje. Osuđen je na odštetu od £ 1,5 mil. Britanska je štampa u toj proizvoljnoj presudi videla politički akt sračunat na zavaravanje javnog mnjenja i zastrašivanje budućih istraživača ove sramne epizode britanske ratne povesti.
Drugi su već pri kraju okupacije pristupili postepenoj kozmetičkoj reparaciji svojih konzervativnih shvatanja, oprezno, naravno, jer „najveći događaj posle Kosova” još nije bio sasvim izvestan. Anglo-Amerikanci su se, naime, još mogli iskrcati negde na Jadranu. (Anglo-Amerikanci se ionako uvek negde iskrcavaju! Oni su u tome istorijski vešti! Britanci kao kolonijalna sila naročito!
Samo valja imati strpljenja! Strpljivo čekati i čuvati se! Ovo ne može potrajati, gospodo! Do Božića, Velike Gospojine, najdalje!) Treći su se bacili u meditacije na temu plauzibilnih objašnjenja što će ih komunističkim vlastima dati o svom držanju za vreme okupacije. Ukratko, svi su više bili zaposleni brigom o svom mestu u budućem društvu, ili možda od njega podaleko, nego što su razmišljali o ma kakvom otporu. Svaki je građanin za takvo ponašanje imao jake razloge.
Neko porodicu koja je od njega zavisila, drugi ugled od kojeg su oni zavisili, treći voljenu profesiju koja se bez izvesnog nivoa kolaboracije nije dala upražnjavati, a ako ništa od toga, imali su neistrošenu žeđ za životom kao profitom – bitnu odliku građanstva – koja je nadoknađivala insuficijenciju svih drugih razloga. Ali svi su, ovako ili onako, uhvaćeni bili klopkom nekoje moralne odgovornosti i obaveza, koje su jedino osobnu savest, obavezu prema sebi, ostavljali po strani.
Posle 1944. moralna situacija građanstva nije bila ništa lakša od situacije u kojoj su se našli nemački Bürgeri 1933, posle dolaska Hitlera na vlast. Bez saradnje sa novim režimom, izgledi na preživljavanje nisu postojali, ili jesu, ali jedino u oblasti lakoverne imaginacije. Geslo po kome „đavo nije tako crn kao što izgleda” nije poticalo od saznanja stečenog zavirivanjem pod njegov rep, nego od alibija koji se morao pronaći da se lakše, a sa malo sačuvanog dostojanstva, sklizne u njegov čmar.
(Bojim se da smo se mi – u redu, ja! – tog čmara sačuvao nipošto prodiranjem u njegove dublje trbušne tajne, nego čitanjem Zlih duhova Dostojevskog, a pre svega gutanjem nekih opskurnih – da li? – belogardejskih brošura o „tajnama krvavog Oktobra” i nemačke vojne revije Signal.) Posledica je bila opšta kolaboracija s režimom, od koje su izuzeti jedino oni što će ih sami komunisti kao neupotrebljive ili iz sektaških razloga odbaciti.
Mladi ljudi, potomci ovih građana, međutim, nisu imali porodice koje su od njih zavisile, ugled od kojeg su zavisili, obljubljene profesije kojih je šteta bilo odreći se, niti ikakve moralne odgovornosti prema drugima. Oni su, dakle, mogli pružiti otpor.
I pružili su ga.
Avantura se završila kako se završila, noću između 6. i 7. novembra 1948. Godine koje su pojeli skakavci dele ovaj datum od prvih dana 1954, kada se život na slobodi nastavlja. Spočetka kao da se ništa nije desilo, kao da se produžuje tamo i na isti način gde je u godini Informbiroa policijskim sečivom „narodnog mača” prekinut. Prosto smo se iz kaveza socijalističke robijašnice vratili u dobrovoljan građanski kavez, u kome smo, izolovano od realnosti, živeli između 1944. i 1948.
Sve zatekosmo kako ostavismo, što nam je, valjda, i omogućilo iluziju da se u međuvremenu ni s nama ništa značajno nije dogodilo. Porodica je bila na svome mestu, većina prijatelja takođe, a ni neprijatelj se nije promenio. Propustili smo, naravno, da zapazimo izvesne tanane razlike, verovatno stoga što bi one, da su uočene, uspostavile vreme tamo gde mi za njega nismo hteli ni da čujemo.
Nismo hteli jer smo ga se bojali. Previđali smo promene u kući diktirane našim dugim odsustvom, pa i nove porodične – mahom ležernije, slobodnije – običaje, omogućene upravo tim odsustvom. Previđali smo i izvesnu promenu raspoloženja u onih koji su, tokom našeg robijanja, završili studije, zaposlili se, porodice zasnovali i tako ušli u sistem obaveza koji je depersonalizovao svaki ličan čin, stavljajući ga u nesrećan kontekst posledica po druge, koji je svaki individualan gest opterećivao kolektivnom odgovornošću.
Vreme direktnog otpora kanda je bilo prošlo. Ideja o novoj organizaciji, doduše, nije javno postojala, ali ni mrtva nije bila. Tražen je modus, saobražen novoj situaciji. Nismo bili u statusu ljudi koji bi od Đilasove ideološke divergencije mogli načiniti upotrebu, premda smo se s njom izdaleka simpatisali – zato je bilo nužno stajati u nekom, bilo kome, odnosu sa stvarnošću, imati neko ime – a onda, ona nam se, u odnosu na program Sdoja, činila krajnje nedovoljnim, da ne kažem baš ništavnim iskorakom iz komunističke prakse.
U demokrate iz redova Partije imali smo poverenja koliko u bezopasne primerke u zmijskom spletu. Uviđali smo, naravno, da je, umesto direktnog, došlo vreme posrednog otpora. Ketmanskog otpora prividnim prilagođavanjem ili malo providnijim bekstvom preko granice. Prilagođavanje nam beše mrsko, a bekstvo većini neprihvatljivo ili neizvodljivo. Meni još i sasvim dekomodirajuće.
Manjina ga je izabrala i, pošto smo u svoje ruke uzeli vračarsko sportsko društvo „Obilić”, prebegla preko granice, te se po svetu rasula. Mi preostali pokušasmo da živimo kao pre robije. Da ništa u obzir ne uzimamo. No, iako smo stvarnost odlučno zanemarivali, ponašajući se kao da se ni s nama, ni sa svetom ništa važno dogodilo nije, niti hoće, mora biti da smo izvesne temeljne promene ipak bili potajno svesni, samo je nismo hteli priznati, ni s njom se racionalno suočiti.
Ona nas je i bolela i vređala. Ona je našem robijanju oduzimala smisao. Stavljala ga u red uzaludnih, besmislenih gestova i godina koje su uistinu pojeli skakavci. Shvatili smo, naime, da bi svaki ponovni pokušaj ilegalnog organizovanja završio i pre nego što bi Udba za njega saznala, da bi mu kraj bio u ravnodušnosti naših političkih istomišljenika i njihovim obnovljenim nadama u „mirno rešenje komunističkog Istočnog pitanja”
(Do Božića, gospodo, Velike Gospojine, najdalje!) . To nas je, najpre, približilo jedne drugima, potom od svih trećih udaljilo. Vrativši se u građanski kavez iz kojeg smo u socijalistički (njegovu zatvorsku varijantu) odvedeni, mi smo ga sada još više zabravili i od realnosti živeli još nezavisnije nego u poratnim godinama (koristeći, u međuvremenu, sve prednosti postepenog poboljšavanja životnih uslova i otapanja ideološke borniranosti režima).
Dok se kavez poretka lagano sve više otvarao – pre svega, pod prinudom raskida sa Sovjetskim Savezom i zavisnosti od ekonomske pomoći zapadnih demokratija – mi smo svoj, unutar njega, sve više zatvarali.
I dok se za kavez u kome besmo odmah posle 1944. godine još može reći da je konstruisan solidarno, od rigidnog totalitarnog poretka i našeg rigidnog neraspoloženja prema njemu, ojačanog jamačno i izvesnim klasnim predrasudama, ovaj posle zatvora bio je u svemu naše lično delo.
Ali kavez taj nije dugo trajao.
No comments:
Post a Comment