Pages

Thursday, October 15, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Rani dani ili inicijacija 
O medu, gorčini i majmunu u kavezu ili šta je moral ako je čovek gladan?

Hoće li majmun razbijati šipke kaveza da u njega uđe?

Čini se da neće, da neće ni pod kakvim uslovima. Da će ga od iskušenja sačuvati instinkt slobodne životinje. Pogotovu ako je jednom u kavezu već bio i upoznao sve njegove mane. Pa ipak, ima jedan razlog zbog kojeg hoće. Zbog kojeg mora. Ako je nasmrt gladan, a u tom kavezu leži hrana, njegove jedine banane, razbiće šipke i ući. Inače mu ostaje sloboda da u njoj crkne od gladi.

Po izlasku s robije ubrzo sam razumeo da sam majmun ja, kavez društvo, a banane uspeh. A na pitanje „šta je moral ako je čovek gladan” odgovoriće ova priča. oresteia_a
Godine 1959, pet godina nakon izlaska iz zatvora, učestvovao sam na anonimnom konkursu za filmske sinopsise sa šest radova. Četiri su otkupljena, dva dobila glavne nagrade. Gubavac, priča o čoveku zaraženom radioaktivnošću koji od svih progonjen umire na groblju radioaktivnih otpadaka, i Odavde do Ararata, priča o grupi ljudi koja posle šestoaprilskog bombardovanja Beograda kamionom beži na more.


Novčano su ove nagrade, barem za mene i moju suprugu, bile enormne. Svaka je više puta premašala njenu arhitektonsku platu. I to je u redu. Da li je, međutim, u redu da se iz pozlaćene taštine ulazi u Kavez koji se do tada, s pravom ili ne, uspešno zaobilazio? Očigledno, bio je to kraj jednog morala, poraz nonkonformističke alternative, ali i poslednja epizoda jedne lažne, veštačke slobode.

Do sada sam stajao na usamljenoj hridini i s gađenjem posmatrao uzburkano more ispod sebe. Bio sam plakan talasima i prskan njihovom prljavom penom, ali se voda, potopivši me, uvek s mene slivala i vraćala vlastitim dubinama, ne dodirnuvši moje. Sad se u tu vodu skočilo. Trebalo je najednom istrajno mahati rukama i nastojati da se ne potone pre nego što se negde stigne.

Samo gde stići kad na vidiku nigde nema kopna?

Ovo sam u svom dnevniku zabeležio aprila 1959. U istom sam periodu očajnički zapisao:

Ne okreći se! Ma šta iza sebe čuo, ne okreći se! 

Trećeg maja 1959. zabeležio sam:

Danas, u 14 časova posle podne, rodila mi se ćerka. Srećan sam, ali se bojim. Ukoliko više stvaramo, sve manje smo slobodni.

Krajem 1960. dnevniku sam poverio i prve posledice novog statusa: Danas je poslednji dan 1960. godine. Pokušavam da održim tradiciju i izvršim sumiranje protekle godine, u kojoj se, zajedno sa 1959, moj život (ono barem što se kao taj život spolja, van mene, odvijao) izmenio jednako temeljno kao u noći između 6. i 7. novembra 1948.

Anđeo Slučaja mi je dopustio da „pojedem Knjigu života”, koja će slatka biti u mojim ustima, ali u mojem trbuhu gorka. Bio je u pravu. Knjiga je sažvakana, u trbuhu je, ne mogu je iz usta izbaciti. A pitanje je da li i hoću. Gorčina još nije nepodnošljiva, a ukus meda u ustima traje. Sve je slabiji, doduše, sve neobičniji, sve više pelenu nalik, ali još je sladak.

Uspeh koji me je u Kavez odmamio još je tu, sve banane nisu konzumirane, a ja, majmun u kavezu – u koji sam ušao svojom voljom – svestan sam da sam na izvestan način obmanut, ali da u toj obmani ima ponešto i za mene, a da van nje, van kaveza i njegove obmane, nema ničeg osim neodređenog čekanja (in vitro) u jednom drugom kavezu. Postajem sve više svestan da nisam iz slobode u ovaj kavez ušao. Da sam u njega prešao iz drugog kaveza.

Činjenica da sam taj drugi napravio ja sebi za zaštitu i iluziju izolovanosti, da sam se u njemu bolje osećao nego u ovom, ne potire činjenicu da je i to bio kavez, krletka, zatvor kao i svaki, s tanano isprepletanim rešetkama Zabrana, Tabua, Ograničenja, Kanona, Pravila igre, sa strogim Kućnim redom koji se od kazamatskog razlikovao jedino po tome što dobrim delom nije bio vidljiv.

Čovek bi, razume se, ako mu je stalo, mogao razmišljati o njihovim prednostima i nedostacima što se tiče „slobode duhovne mobilnosti”. Stari je kavez bio neuporedivo manji, ali je u njemu, takođe, neuporedivo manje bilo „majmuna”. Ovaj novi je ogroman, no i „majmuna” je nebrojeno. Ono što se u starom gubilo na prostoru, dobijalo se u malom broju aspiranata. Jer, u njemu nema banana.

Hrana je fantomska, žvaću se vlastite uspomene, istine, predrasude, i vare kao prava hrana. Što se u novom na veličini kaveza dobijalo, gubilo se u nesrazmerno većem broju onih što se gurahu da zaposednu njegove najudobnije kutove i prisvoje najukusnije banane. Borba za opstanak u njemu je okrutnija, jer u starom je taj opstanak dat kao nepromenljiv, pa se nikakvim nasiljem, preotimanjem ili lukavstvom nije mogao popraviti.

Ali budući da je ta darwinovska borba stvaralačka, stagnacija, izumiranje vitaliteta i regresija usled nepostojanja utakmice izbegnuta je. Tamo, u starom kavezu, smeo sam sve što sam hteo, to je istina, ali što sam ja hteo i smeo, hteli su i smeli svi drugi, pa stvarne slobode nije bilo. Za sve je sloboda bila ista i svi smo je u granicama starog kaveza na isti način upotrebljavali.

Ovde, u novom, mnogo od svega toga ne smem da činim, ali kad bih učinio, po cenu većeg ili manjeg rizika, tako izvojevana, ukradena, oteta sloboda prava je. U svakom slučaju, dublja od dosadašnje, koja je, naizgled, obimnija, no pošto ničim nije uskraćivana ili ograničavana, sve dok se poklapala sa slobodom ostalih žitelja kaveza, stvarno nije nikakva. Uopšte i nije sloboda. Ili jeste, ali u nekom vrlo iskrivljenom vidu.

No comments:

Post a Comment