Pages

Friday, October 16, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Rani dani ili inicijacija 
O medu, gorčini i majmunu u kavezu ili šta je moral ako je čovek gladan? 

Realno, međutim, ja sada živim u dva kaveza. Mogu, možda, reći „između dva kaveza”, ali kako između njih nema ništa, nikakav slobodan, brisan, neograđen prostor, jer jedan je kavez u drugom, naš u njihovom, i iz jednog izlazeći, odmah se u drugi ulazi, prva je definicija istinitija.

Bio je to shizofren, paralelan život u dva pramapostavljena, neprijateljska sveta, od kojih sam u starom bio sad već prilično nevoljni domaćin, a u novom još nevoljniji gost. Nisam stvarno bio nigde. Oba su me odbijala. Ne govorim o ljudima, kojih ima u oba. Govorim o mentalnom troposu, načinu življenja i mišljenja, onom što nas, kao sveukupnost opstanka, čini srećnim ili nesrećnim, punim ili praznim. blake55
Bila je to, i još jeste, naročita vrsta moralno-mentalne raspolućenosti, deobe personaliteta, koja se od kliničke forme razlikovala po tome što sam ja, za razliku od bolesno udvojene ličnosti, nesposobne da obe verzije istovremeno realizuje, meša ih, jednu pamtio kada je u drugoj, iz kaveza u kavez prenosio sve svoje iskustvo, ideje i, razume se, nevolje.


Rano je reći kuda me to vodi. Možda nekoj trećoj ličnosti, fuziji starih, simbiozi prilagođenoj dvostrukom životu, ili sasvim originalnoj tvorevini, koja će obe tekuće osobe bez žaljenja odbaciti. Nešto je svakako pouzdano. Deo gorčine u meni od te dvostrukosti potiče.

Iznutra, ja sam, nadam se, isti. Svestan sam, međutim, da isti ne mogu biti; da promene samo još nisam uočio, i da će brzo doći dan u kome ću ih prepoznati, a to će, verovatno, biti izvor novih gorčina, bez obzira na to što ću znati da su sve te promene, ma kako revolucionarne i sa mnom danas nespojive, odavno u meni larvirane; da kroz njih ovako i onako moram proći, kao lepidoptere, opnokrilci, kroz evolutivne holometabolične cikluse jajeta, gusenice, pupe u čauri i, najzad, leptira ili moljca – jer oba su insekta iz istog klasifikacionog reda; da bih prošao, ma kako živeo, ma čime se štitio.

Sve je, dakle, bilo i drukčije i isto. Sve i slatko i gorko. Ali sada znam da će ukus meda iz Anđeoske knjige života jednom zauvek nestati, a da će gorčina pelena ostati – zauvek...

Još 1959, dakle, nekoliko godina posle jednog zatvora, ja sam naslućivao prirodu drugog, u koji sam pušten. Nikad nisam dospeo da je ispitam i definišem. Prinuđen sam na to tek sada kada nastojim da utvrdim kada sam, zapravo, bio u pravom zatvoru: kada sam čamio u Sremskoj Mitrovici ili kada sam čamio na slobodi?

Ili, nisam li, možda, oba puta bio u zatvoru, samo zidove prvog mogao sam videti, opipati, opisati, a zidove ovog napolju tek sada otkrivam?

Pogledajmo jednu sliku „iz slobodnog života”, pa je uporedimo s opisanim robijaškim slikama i pokušajmo da među njima nađemo distinkcije u moralu koje bi nam dozvolile da socijalističku slobodu definitivno razdvojimo od socijalističkog zatvora. (Uvek, naravno, imajući na umu da govorim o socijalizmu koji mi je dostupan, koji mislim da poznajem, a ne nekom iz oblasti tajanstvenih mogućnosti evolucije.)

Mnogo ima prizora iz mog života kojih se stidim. Oni su uvek vezani za slobodu. Nijedan s robije nije. Na robiji su zahtevi rudimentarni, pa je njihovo zadovoljavanje lakše, jeftinije. Živite u laži, razume se. To smo, nadam se, već dokazali. Ali njih je srazmerno malo i većinom su egzistencijalne. Lišeni ste laži taštine, jer ove na robiji ništa ne donose, onih što će vam pomoći u napredovanju, jer njega nema, onih koje će vam obezbediti naročiti standard – i on, u stvari, mizeran – jer se to, osim cinkarenjem, ne može postići, a toliko pali baš niste. Ukratko, na robiji je broj, oblik i vrednost mogućih kompromisa ograničen, pa je broj i varijetet padova skromniji.

Napolju, nije trebalo ništa da radim, dovoljno je bilo da ćutim, naslutivši da je sve drugo rizično, pa da se osetim duboko unižen. Ni to, zapravo. Dovoljno je da svoje mišljenje, mahom u neskladu s važećim, ne izreknem u originalnoj formi, kako sam ga formulisao u mislima, nego u vidu mutne ezopovske parabole ili dvosmislene primedbe, pa da osetim svu bedu svog građanskog položaja.

Postepeno sam, čak i u društvu visokih funkcionera, s kojima sam po nesreći javnog poziva suočavan, prisvojio za sebe slobode koje osobama moje sorte i prošlosti nisu dopuštene. Bio sam ponosan na taj uspeh sve dok nisam razumeo da me on ponižava više od ćutanja. Jer te slobode behu darovane, prolazne, privremene. Uvek spremne da se uskrate.

One nisu poticale iz mog građanskog statusa, nego iz povlašćenog položaja što mi ga je, gospodarski širokogrudo, dodelila tuđa proizvoljna arbitraža. Bez obzira na to da li je poticala od lične naklonosti, ravnodušnosti, osećanja svemoći ili podsmešljive trpeljivosti, što je lakomislenom iskrenošću zaslužuje i svaka dvorska luda. (I dvorske se lude kažnjavaju ako kralja ne nasmeju, zar ne?)

Mnogi od njih, naime, znali su šta mislim i sladostrasno me puštali da se subverzivnim mislima – možda i njihovim – opasno približim, pa me ponekad podsticali da ih obelodanim, uživajući – oni, a i ja – u možda zajedničkim slobodoumnostima. Ali one su samo njima koristile. Davale su im moralnu ravnotežu, pravo da ih na svojim radnim mestima ne iskažu, da na tim mestima savesno svoj mrtvački posao nastave. (U tome su se naročito isticali bivši policajci. Libertinizam njihovih pogleda na život iskreno me je užasavao.)

Ali moj prvi ulazak među njih, prvi korak u baruštinu društvenih kompromisa, u kojima sam se docnije dosta dobro snalazio, nije bio takav. Bio je moralno problematičan, ali ne i moralno dramatičan.

No comments:

Post a Comment