Pages

Monday, October 19, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Rani dani ili inicijacija 
O medu, gorčini i majmunu u kavezu ili šta je moral ako je čovek gladan? 

Bila je 1959. godina. Pet je godina prošlo od izlaska s robije, pet godina provedenih u dobrovoljnom kavezu s jednomišljenicima. Imao sam već 30 godina, a iza sebe ništa. Ništa ni ispred sebe. (Stižu socijalističke generacije koje će me razumeti. Ni one, s obe svoje strane, nemaju ništa.)

Kako sam već rekao, na anonimnom konkursu za sinopsise filmskog preduzeća „Lovćen” dobio sam nekoliko nagrada. Došlo je vreme da se novčano realizuju. Javio sam se telefonom. Sastanak s direktorom, znamenitim Aleksijem Obradovićem Lekom, i njegovim umetničkim direktorom Radoslavom Rotkovićem, kasnije dobrim, odanim prijateljima, zakazan mi je u beogradskom predstavništvu ove budvanske firme za isto posle podne. selfport
Bilo je smešteno u br. 11 Njegoševe ulice, ćošak udaljeno od III muške, omfalosa Sdoja i moje bivše gimnazije, niz čije sam stepenice, februara 1946, gurnut bio u bolju budućnost. Obukao sam najelegantnije odelo da te ljude ne ostavim ni u najmanjoj sumnji s kime imaju posla.

Bio sam u jednom od svojih najgorih mizantropskih raspoloženja, jamačno i stoga što sam bio uplašen i rešen da odbojnošću strah sakrijem. Predstavništvo se sastojalo od dve uske, siromašno nameštene, neuredne prostorije.


Dočekala me je sekretarica. Direktor je trenutno bio zauzet nećakom iz provincije, koji je, sudeći po razgovoru što je do mene iz susedne sobe dopirao, polagao u ujaka velike nade da ga oslobodi predstojeće vojske. Nije se, izgleda, osećao mnogo ratoborno. Ujak, međutim, nije na stvar u istom pacifističkom svetlu gledao. (Naravno, on nije morao u vojsku!)

– Ma, ima to da prođe začas! – govorio je s bučnim entuzijazmom neubeđenog čoveka. – Ni osetiti nećeš!

Mladić je lamentirao:
– Jebi ga, ujače, kako da ne osetim tri godine?
– Lepo, brate. Zima, leto, zima, leto, zima, leto, i evo tebe napolju!
Tada sam, posle Obilićevog venca, po drugi put čuo ovu utehu.

Iz sobe je izašao bled mladić, mrmljajući kao u snu:
– Zima, leto, zima, leto...
– Hajde, zdravo! – rekao je direktor, krupan, ležeran čovek. – Bićemo u stalnoj telefonskoj vezi.

Ušao sam u njegov kabinet. Nema potrebe da opisujem poslovan razgovor, ukoliko se ticao nagrađenih tekstova, vođen na odstojanju što sam ga ja oprezno i dostojanstveno držao, zajedno sa svilenim kišobranom među butinama. Ali u jednom trenutku, iznenada, bilo mi je ponuđeno mesto dramaturga u firmi. Plata je bila pozamašna. Bio sam zatečen. I sasvim nepripremljen.

Nisam verovao da ću za njih ikad raditi. S druge strane, i ne raditi baš ništa nisam mogao. Bio bi to svakako sasvim originalan, vrlo ekskluzivan vid otpora. Sličan onom kad u školi nismo hteli učiti ruski jer su nam Rusi doneli komunizam. Dvoumio sam se. I najzad odlučio da prihvatim. Ali, da bih zadržao samopoštovanje, i da ih časno obavestim o svom naročitom građanskom položaju.

– Ja – rekoh – nemam baš najbolje mišljenje o ovome što se u zemlji događa.
Direktor se nasmejao:
– A ko ga ima?
– U redu – rekoh – ali ja sam povodom toga nešto i preduzeo.
– A ko nije? – pitao je direktor.

Sad mi je već svega bilo dosta.
 – Slušajte, gospodine, ja sam zbog toga bio na robiji.
– Ne avetaj, jadan – rekao je on s crnogorskim naglaskom. – Ovđe ti nema ko nije bio.

Umesto da kažem „Zavisi zašto!”, povučem moralnu demarkacionu liniju, uzmem svileni kišobran i odem – sa svojim zasluženim parama, naravno – ja sam ostao. Stekao sam tu dobre prijatelje, pa i zaštitnike, te u tom pogledu nisam pogrešio.

U svakom drugom, možda, jesam. Kao u mračan lavirint, prepun monstruoznih zamki i privida, ušao sam u Koordinatni sistem društvene laži, iz kojeg sve do danas nisam izašao.

No comments:

Post a Comment