Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
Izuzetak na vratima Svako pravilo ima izuzetke. Znati to i prema tome se u svim prilikama ravnati nije mudrost. Mudrost je izuzetke uočiti i s njima se ne ponašati kao s pravilom.
Grebanje na vratima je prestalo.
Pravilo je nalagalo da se na predlog komunikacije ne odgovara odmah. Grebati je mogao i ključar da proveri u kojoj sam meri shvatio zabranu kontakta sa drugim osuđenicima. Grebati je mogao i provokator. Ostao sam na slamarici, savlađujući nestrpljenje divljenjem svojoj robijaškoj samodisciplini.
Grebanje se ponovilo.
Ni tada nisam ustao, niti bilo čime dao znak da ga čujem.
Neko je i treći put zagrebao po vratima. Istovremeno se špijunka na njima otvorila, mutno oko u njenom zarđalom kolutu zasijalo, pa se izgubilo, ali se metalni poklopac nije na mesto vratio.
Razumeo sam da mi nevidljivi korespondent želi pružiti dokaze časnih namera. Prišao sam špijunci i pogledao u hol. Preko puta, kraj vrata naspramne ćelije, stajao je mlad robijaš s dugom četkom za ribanje umotanom u mokru krpu.
Kraj nogu mu je počivala kofa. Oko njega se razlivala voda. Pod centralne hale bio je umiven do linije koja je spajala moju i naspramnu samicu. Brišući beton robijaški tromim zaveslajima, ponovo je krenuo prema mojim vratima. Odmakao sam se dovoljno da ga čujem ako mi se obrati, ali i ne čujem ako neću.
Znao sam da moram biti oprezan. Još u Desetki Centralne milicije, berzi zatvoreničkih novosti i obaveštenja, čuo sam da se uprave kazamata u oceni osuđenika manje oslanjaju na vlastiti sud ili njihovo ponašanje, a znatno više na dostave anonimnih konfidenata.
Mreža cinkaroša, dobrovoljnih ili prisilnih, nečim ucenjenih dostavljača, pokrivala je sve robijašnice poput nevidljive paukove mreže i – ako se računa spoljna uprava (administrativna) i ona unutrašnja (zatvorenička), o kojoj će kasnije biti reči – predstavljala treću dominantnu koordinatu tamničkog života.
S dostavljačima i provokatorima imao sam i ranije posla. Činilo mi se da mi se za njih, prema teoriji o prirodnom odabiranju, usled naročitih prilika, a njima saobrazno, počelo razvijati posebno čulo raspoznavanja. Ne bih umeo reći na osnovu čega sam ih osećao, jer moj je izbor počivao mahom na osećanju, retko na određenijem putokazu. Ali, kakav god da je, retko je grešio.
Na slobodi, gde je dostavljača, profesionalaca i amatera bilo više i teže su se uočavali, čulo za konfidente se olenjilo, potom sasvim izgubilo. Mnoge su moje „mirnodopske” neprilike od njegove apstinencije poticale. Najveća neprilika i dilema, međutim, ne beše u tome da na vreme pogodim od koga da se čuvam, jer, najzad, do toga mi nije bilo mnogo stalo, nego iz straha da nehotično osumnjičim nedužne.
Kad mi je ranih sedamdesetih oduzet pasoš, a ja odvojen od porodice u Londonu, bio sam u grdnoj nevolji. Nada mnom se vodila intenzivna istraga. Po neopreznostima ili namernim indiskrecijama islednika, pukovnika P. (?), shvatio sam da u mojoj neposrednoj, pre svega noćnoj okolini, deluju dostavljači. Neke sam specijalnom taktikom otkrio, neke nikad nisam.
Jednu damu, na primer, koje sam se tek nedavno setio. U situacijama u kojima čovek, usled bilo kojih razloga, ne vlada sobom, policiji je lako da ga dezinformacijama ili nameštenim tragovima usmeri u pogrešnom pravcu, zbuni i zavede. Slično se radi i sa narodima u nacionalnom stresu. Narod tada preduzima nagle, nepromišljene pokrete koje će unesrećeni potomci nazvati „povesnim zabludama”.
Grebanje se četvrti put ponovilo. Taj je baš uporan, mislio sam. Upornosti bez cilja nema. Pogotovu ako podrazumeva rizik. Uvek je neko od ključara mogao da naiđe. Ili je ključar već tu negde?
Primakao sam se vratima i čuo šapat:
– Čuješ li me?
– Čujem.
– Zašto si osuđen?
– Protiv naroda i države.
– Koliko si osuđen?
– Petnaest godina.
– Koliko imaš?
– Devetnaest. A ti?
– Osamnaest.
– Koliko si osuđen?
– Dvadeset.
– Zašto?
– Protiv naroda i države.
Kofa se iza vrata pomerila, koraci udaljili. Kroz špijunku videh kako mladić, perući beton, odlazi prema naspramnim ćelijama, pa se opet vraća. Moje mi čulo za potkazivače još ništa nije poručivalo. Mora biti da krucijalno pitanje, prema čijoj je prirodi određivalo konfidente, još nije postavljeno. Sve dotle moram biti na oprezi. Posle toga pogotovu.
– Koliko vas je bilo?
– Dosta.
– Jesu li sve pohvatali?
Profesionalno, pitanje je bilo naivno. Prostački naivno. Ili možda prosto – prostodušno. Čulo je mirovalo. Znalo je da pravi cinkaroši nisu toliko glupi, premda, opet, ni pametni nisu osobito. Čekajući na mig instinkta, malo sam se opustio. Ne, Pekiću, cinkaroši ipak nisu toliko naivni.
– Ne znam – rekao sam neutralno. – Ne znam koliko nas je bilo.
– Znaš li barem šta ste hteli? – Čulo je i dalje mirovalo, bezobrazno me ostavljajući na cedilu. Mladić se udaljio, pa vratio: – Kralja?
Čulo se prenulo. Pitanje je bilo ominozno. Tokom istrage je islednik u više navrata pregao bio da raščisti naše stavove u pogledu državnog uređenja Jugoslavije. Činilo mu se uvredljivim da njemu, starom revolucionaru i proleteru berberske struke, osvedočeni reakcionari i izdajnici naroda prave društvo u republikanskom ubeđenju. Pošto-poto je hteo da od nas učini monarhiste.
Odupirao sam se koliko sam mogao, grdeći Njegovo veličanstvo i više od islednika, druga P., više nego što sam kralja stvarno osuđivao što se „ženio, dok je narod ratovao, što nije s neba skočio padobranom i stavio se već izgubljenoj bici na čelo (kao da je bilo mnogo izbegličkih kraljeva i članova emigrantskih vlada koji su to činili, a samo su se naši pokazali slabićima!).
Avaj, nismo postigli da među republikance budemo primljeni. Bilo je kasno. Tamo su sva mesta već zauzeli komunisti i njihovi sateliti iz predratnih republikanskih stranaka, na čelu sa g. Jašom Prodanovićem. (Pokoj mu duši! Ipak je bio plemenit čovek.) Uspeli smo jedino da pitanje i za nas i za državu do slobodnih izbora ostane otvoreno.
– Nipošto! Kakav jebeni kralj! – rekao sam. – Mi smo republikanci!
– Ah! – rekao je mladić i otišao. Kada se ponovo vratio, upitao je:
– Jeste li možda hteli četnike?
Čulo za konfidente unezvereno je drmalo mojim unutrašnjim alarmnim zvonom. Jer i ta je tema našom istragom dominirala. Građanska demokratija kod Udbe, očito, nije bila u modi, jednako kao ni u životu. Ko komunista, ko partizan nije bio, nije mu veliko političko polje za opredeljenje ostajalo. Mogao je biti nedićevac, ljotićevac ili četnik. Kolaborater u svakom slučaju.
Kad sam isledniku rekao da sam demokrata, odgovorio je da je to i on, pa kako, pošto se ni u čemu ne slažemo, obojica demokrati ne možemo biti. Demokrata, zasad barem tokom istrage i suda, ostaje samo on. A ja šta sam, upitao sam. Zna se, čoveče, rekao je, izrod i govno!
– Četnike ponajmanje – odgovorio sam oštro.
– Ah! – kazao je mladić. – A što?
– Mi smo socijalisti.
– Ah! – kazao je mladić i nestao.
No comments:
Post a Comment