Pages

Tuesday, October 20, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Rani dani ili inicijacija 
Koordinatni sistem društvene laži 

Sistem narodne demokratije, koji je 1944. godine u naše živote uveden pobedom komunista u građanskom ratu i socijalističkom revolucijom – blagodareći, pre svega, povoljnim geopolitičkim uslovima – prokrijumčarenom pod popularnom titulom oslobodilačke vojne, protivio se gotovo svim pretpostavkama dotadašnjeg, građanskog modela, ma šta se o njegovim aktuelnim ili potencijalnim vrednostima mislilo.

Bio je to nagao, eksplozivan i ekspanzivan preokret uslova preživljavanja koji je nespremnu građansku populaciju pogodio jednako surovo kao što je moćne dinosauruse krede pogodila iznenadna, tajanstvena promena sredine.

Deo je najslabijih, najneprilagodljivijih primeraka jednostavno uništen, drugi se fosilizovao, treći postepeno izumro u dugotrajnoj klasnoj agoniji, obeleženoj gradirajućim stadijumima političko-ekonomske represije: zabrane svih stranaka osim komunističke, konfiskacije, nacionalizacije, eksproprijacije, agrarne reforme, limitacije mogućnosti za privatno preduzetništvo, građanske i nacionalne deprivacije. man-dog

 Zakonske mere uzimale su ranih dana – dakle, u vreme još jakog, nenačetog morala – i forme legalizovane pljačke, kako se vidi iz dokumenata objavljenih u beogradskoj reviji Intervju za godinu 1989. Inventarisana imovina buržoazije deljena je na ničim obrazložen, na ceduljama ispisan zahtev funkcionera. Iako se podrazumevalo da jednom bude vraćena državnom fondu, nije se moglo utvrditi da se to u većini slučajeva dogodilo.


Dok je društvena svojina, uprkos ustavnim nebulozama, društvu tek nominalno pripadala, jedan je njen deo u najordinarnijem građanskom smislu, kao privatna svojina, kao feudalno leno, pripao elitnoj partijsko-državnoj oligarhiji. Poslednje „srebrne” vesti, ovih martovskih dana 1990, iz istorijata jugoslovenske univerzalne socijalkomunističke korupcije pokazuju da se pljačka vršila i pod zemljom.

Kad sam se jednom zbog svega toga žalio svom guruu, rekao mi je: „Šta ti očekuješ? Oni koji su uzeli celu jednu zemlju neće se valjda zaustaviti pred tvojom kućom?” „Biti komunista nije lako”, rekao je, prema zborniku Poznaje se ko je komunista, 1972. Josip Broz, i „biti komunista još uvek znači da se mnogo odričeš.” Spoznajući i poštujući tu napornu vrlinu, narod joj je spevao narodnu pesmu:

„Poznaje se ko je komunista:
Vedra čela i obraza čista!”

Samo je najžilaviji, najadaptabilniji deo preživeo. Nesreća bi i veća bila da je revolucija pogodila građansko društvo u njegovom standardnom, mirnodopskom obliku. Četvorogodišnja je okupacija, „na sreću”, u kojoj je srpsko građanstvo, u očima germansko-arijevskih pobednika sa severozapada imalo bedan eugenički rejting, status jedva viši od jevrejskog i majmunskog, odigrala ulogu dobrodošlog uvoda u još niži klasni rejting, što su ga za njega pripremali dijalektički arijevci sa severoistoka.

Ako ga je materijalno i moralno oslabila, barem ga je, donekle, ukoliko je još sačuvalo smisao za povest, pripremila za buduća iskušenja.

Odnos prema novom poretku bio je trodimenzionalan. Mogao se, u načelu barem, ispoljiti u otporu, saradnji i neutralnosti. Otporna snaga srpskog građanstva iscrpela se u značajnoj meri tokom okupacije, zahvaljujući delom osećaju krivnje za neslavan rat – s vojnog stanovišta, manje neslavan nego što nam se činilo – premda se za njega nalazilo plauzibilno nacionalno izvinjenje u pasivnom držanju drugih jugoslovenskih etnika i evidentnoj nadmoći neprijatelja, delom represivnoj strategiji okupatora, delom u zabludama vlastite smušene, neaktivne i nesolidarne politike.

Otpor, ukoliko ga je bilo, ubrzo je skršen. Najpre u njegovom legalnom političkom obliku dozvoljenih građanskih stranaka i opozicionih listova, potom u našem, ilegalnom. Centri otpora, sada druge vrste i porekla, preneti su s margina javnosti u srce sistema, u analgezične tačke u kojima se njegova apriorna, utopijska ekonomska i društvena doktrina najoštrije sukobljavala sa stvarnošću, da bi se tek nedavno vratili u revitalizovana građanska uporišta van njega.

Posle dužih priprema, u kojima sam učestvovao kao član Inicijativnog odbora, u Beogradu je 3. februara 1990, dan pre mog šezdesetog rođendana, održana osnivačka skupština Demokratske stranke, prve nekomunističke partije u Srbiji posle 1945. godine.

Videlo se, naime, da je revitalizacija Partije nemoguća, jer ona zahteva promenu njene prirode, a promenom te prirode prestala bi ona biti ono što jeste i postala nešto drugo, što je bolje početi iz osnova nego popravljati na ruinama nasleđene zablude. U svakom slučaju, taj je spoljni otpor, otpor što se po definiciji smeo pripisivati građanstvu – uvek, dabome, s predikatom „reakcionarnog” – bio beznačajan, bez stvarnog efekta.

Od neutralnosti se, u međuvremenu, nije moglo živeti u uslovima „tihe revolucije”, kada su svi drugi – rentijerski osobito – vidovi prihoda presahli, a vlast zahtevala totalan angažman. Čak i u polutansko tranzitno vreme „Rekonstrukcije i Izgradnje”, između 1944. i 1949, kada se crvena ideja sramežljivo pokrivala ružičastim pokrovom narodne demokratije, ubrzo će se videti da je mogućnost višestranog, ambivalentnog odnosa sa realsocijalističkom stvarnošću tek prividna, da je bespogovorna saradnja jedini put opstanka.

No comments:

Post a Comment