Pages

Wednesday, October 21, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Rani dani ili inicijacija 
Koordinatni sistem društvene laži 

Život s kojim se smeralo sarađivati, s kojim se sarađivati moralo da bi se uopšte opstalo, predstavljao je za svakog tuđinca, građanina, osim u opštim linijama, nepoznato minsko polje, po kome se bezbedno kretati nije moglo samo na temelju starih iskustava, saznanja i pravila, na osnovu karte „građanskog minskog polja” koja se učila još od malih nogu.

Naprotiv, većina od njih sada su neprimenljiva ili štetna. Potrebno je snalaziti se u novoj socijalnoj kartografiji. Učiti se novim zakonima društvenog saobraćaja, prilagođavati svežim pravilima društvene igre. Ono što je radio kuražni otpravnik vozova iz Stiške ulice u vreme okupacije, kada je zvižducima pištaljke rodoljubivo ispraćao nepostojeće, predratne vozove Jugoslovenskih državnih železnica, nije imalo nikakvog smisla.

Građansku klasu odlikuje pre svega racionalnost, koja podrazumeva izvesnu meru koristoljublja. Od nje se, u celini barem, mada i suprotnih grotesknih primera ima, somnambulno upravljanje fantomskim vozovima prošlosti nije moglo očekivati. A još manje gordo umiranje po razrovanim i ispražnjenim „plemićkim gnezdima”. crouch

Teško je bilo, ali ni socijalizam nije odmah pokazao sve svoje rđave strane, barem ne danju, pa je postepenost njihovog manifestvovanja olakšavala i izvinjenje zbog kolaboracije i navikavanje na nju.

Ljudi rođeni ili odgajeni u razvijenom socijalizmu imaju manje teškoća u tom prilagođavanju, što se transparentno opaža na mlađoj generaciji domaćih političara, „testamentarnih naslednika Carstva”, onima koji alternativnu vrstu života niti su zapamtili, niti za tim što su o njemu iz druge ruke čuli osećaju ikakvu mentalnu potrebu.


(Opadanje materijalnog standarda tokom niza ljudskih generacija dovodi najzad do jedne koja za njim ne pati, jednako kao što se dugim boravkom u tamnici gubi potreba i za takvim predmetima bez kojih se život na slobodi ne može ni zamisliti. Ako decenijama ne jedete viljuškom, pokazaće se da ona za osnovnu radnju hranjenja nije potrebna. Kada vam se posle toga oduzme nož, i on će vremenom postati izlišan. Najzad će vam se činiti da su za jelo dovoljna samo usta. To je, ako ćemo pravo, istina. Ali, ona su dovoljna i svakoj životinji.)

Čak i kada gaje sumnje u realnost kojoj služe – a i ona njima – čak ako i osećaju sve njene nedostatke, pa ih od prilike do prilike i davno priznaju, nikada im uzroke neće potražiti u temeljima takvog života, u njegovom ideološkom konceptu, uvek u omaškama njegove naknadne dogradnje. Oni njegova konstruktivna pravila uče u školi, za porodičnim stolom, isto onako kako su se građanska učila za predratnim porodičnim stolovima.

Već tu, još u dupku, od oca i majke, naše će se napredno, socijalističko čedo vežbati umeću dvostrukog morala. Učiće da krije misli, da ih fingira u skladu s vladajućom tendencijom, da laže da bi se zaštitilo. Od roditelja, vaspitanih na praksi simultanog morala, čuće da nije opkoljeno sugrađanima već neprijateljima i da su u samoodbrani sva sredstva dopuštena, u skladu s važećim načelom da ni viši ciljevi zajednice ta sredstva ne biraju.

Društvo će mu biti predstavljeno kao prašuma u kojoj svaki pogrešan korak vodi propasti u nečijem trbuhu i gde odbrambeni instinkt lovljene životinje i životinje lovca u istoj osobi stalno mora biti u dejstvu.

Većina od novih standarda ponašanja građanima je bila odvratna. Trebalo je vremena, strpljenja, veštine i moralne snage da im se povinuju. Da, ma kako paradoksalno zvučalo, i moralne snage. Očevi ugroženih građanskih porodica nisu mogli misliti jedino na savest i njoj udovoljavati, ma šta od njih zahtevala. Njeno zadovoljenje trebalo je uravnotežiti s obavezama što su ih imali prema – drugima.

U meri u kojoj je osećanje tih obaveza bilo iskreno, a ne tek pokriće za izvršenje obaveza prema sebi – pri čemu je umirenje savesti bilo na margini razmišljanja – u toj se meri može govoriti o moralnoj snazi potrebnoj da se podnese žrtva i deluje protiv te iste savesti.

Svi su se ovi preduslovi sabirali u mimikričnim sposobnostima, ništa drukčijim od animalnih, ali prilično osobenih u poređenju sa stanjem ketmanstva, o kome s toliko poznavanja i ličnog iskustva govori Česlav Miloš u knjizi Zarobljeni um.

Dugo vremena moj se otac neraspoložen vraćao iz kancelarije. Nije on bio tada samo neraspoložen. Bio je drugi čovek. Uvek mu je trebalo izvesno vreme da mozak prilagodi prirodnom „kućnom modelu” (predratnom), da ga oslobodi „kancelarijskog” (njihovog), u kome ga je, opkoljen neprijateljima, držao celo pre podne.

Laž kojom je bio okružen ne bi bila toliko teška da joj se ičim smeo suprotstaviti. Pošto nije, jer bi to bio kraj službe i krajnja neodgovornost prema porodici, koja je od njegove plate zavisila, spoljnoj laži prinuđen je bio da doda vlastitu. Spoljna je usavršavala unutrašnju, lična opštu.

Odlazak u penziju smatra se u gerontologiji „malom smrću”. U normalnoj građanskoj civilizaciji prestanak javnih aktivnosti, praćen stresovima osećanja izlišnosti i neupotrebljivosti, puni groblja samoubicama a parkove tužnim ekscentricima. U realsocijalizmu je žudnja za penzijom opšta. Ona isključuje jedino vladajuću elitu. Svi drugi očekuju penziju kao spasenje.

Moj je otac, na primer, proslavio penziju kako bi u uređenom društvu neko proslavljao prvu službu. Nije više opštoj laži morao doprinositi i ličnu. Jugoslavija je, jamačno, zemlja ne samo sa najvećim brojem mladih penzionera u Evropi nego i sa najsrećnijim penzionerima. Razlog je u tome što se u Evropi čovek oseća u penziji izlišnim, a kod nas se izlišnim oseća na radu.

Tako je laž poretka, ukrštena s iznuđenim lažima njegovih podanika obrazovala koordinatni sistem, u kome se samo njenim posredstvom moglo iole slobodno kretati. Koordinatni sistem laži našeg života ne bi mogao biti uspostavljen bez obe komponentne ose, apscise datih društvenih uslova i ordinate našeg pristajanja da im se povinujemo.

Pa ako sam jednom, parafrazirajući Buharinov testament, kazao da će u budućem vremenu biti možda i sena naše skupo plaćene istine, moram priznati da u koordinatnom sistemu laži ovog vremena već uveliko deluje i poneka naša laž.

Moralna osnova realsocijalističkog poretka srodna je biološkoj mimikriji ili ljudskoj glumi, ali obe malo imaju bliskog s pojmom ketmana, kojim se Česlav Miloš nadao da pozlati lažno ponašanje jedinke, i sebe uključujući, u čehoslovačkom modelu narodne demokratije.

Ketman je, prema Gobineauu, korišćen u islamskim zemljama kao svesna varka u cilju prikrivanja pravog mišljenja da bi se ovo ispoljilo kad vreme iskrenost dopusti. Ketman je, dakle, strategija borbe a ne preživljavanja, još manje kapitulacije. Preživljavanje je, naravno, prethodan uslov, ali nipošto nije i krajnji cilj.

Naša građanska mimikrija posle rata imala je u preživljavanju isključiv cilj. (Bojim se i čehoslovačka, barem u većini slučajeva.) Ona se nije upražnjavala zato da se čovek sačuva za nešto drugo, neko bolje vreme, već da bezbedan bude u ovom. U krajnjoj analizi to nije bila strategija borbe, nego bezuslovne kapitulacije.

Poteškoća je, međutim, u tome što se jednom priznata, prihvaćena kapitulacija uvek ponovno morala dokazivati, što je njena prvobitna laž iz dana u dan morala da se verifikuje i osnažuje novim, često sve gorim pretvaranjem, po principu spojenih sudova, kojim su vezani svi naši kompromisi.

Duševni teret proizveden nesaglasnošću naših činova s našim moralnim standardom, naših reči s našim mišljenjem, mogao je vremenom jedino da raste i najzad postane nepodnošljiv da u sve učesnike ove socijalne mimeze nije bilo nasledno ugrađeno nekoliko odbrambenih mehanizama.

Kad god je teret laži postajao nesnošljiv, nagon održanja je iz genskog iskustva izvlačio spasonosno rešenje u moralnoj bezobzirnosti, koja je od mnogih prinudnih saputnika revolucije činila njeno ubojnije, ekstremnije, neumoljivije oružje nego što to behu autentični revolucionari, možda već načeti zamorom, razočarenjem i unutrašnjim sumnjama.

Glumci jedne ideje, barem se sumnje i razočarenja ne moraju plašiti. Oni u ideju niti veruju, niti su ikad verovali. Oni je tek glume. Sjajno joj služe i bez vere, bez uverenja. I upravo zato sjajno što nemaju veru, da ih, ma kako jaka, izloži iskušenjima neke druge, privlačnije ili odbaci u bezverje.

No comments:

Post a Comment