Pages

Monday, October 26, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje 

Bacimo letimičan pogled na svaku grupu, premda ćemo se sa njihovim uzorcima sresti i tokom priče: Kolaborateri (saradnici okupatora) Pojam je obeležavao građane koji su se stavili na raspolaganje nemačkom okupatoru, i s njim tokom rata sarađivali, te tako izvršili krivično delo definisano Krivičnim zakonom kao „izdaja naroda” (nekadašnja veleizdaja, najpre feudalna izdaja suverena, potom građanska izdaja otadžbine).

Očigledno je da je takav pojam mogao obuhvatati (ali nije) samo osobenu vrstu saradnje, pre svega u vršenju političke vlasti za račun, a u ime tuđina, one, možda, koja se prilagodila nemačkom uzoru i u nacističkom modelu totalitarne države videla budućnost zemlje. Nipošto one što se opasnog i nezahvalnog posla prihvatila iz viših i opštih motiva, da sačuva što se u takvim tragičnim prilikama još sačuvati može.

Nipošto svake administracije, vlasti u smislu neophodne organicije života i opstanka jednog porazom dezorganizovanog naroda. Ona se, u načelu, nije mogla odnositi na zanimanja bez čijeg rada, dakle, izvesne kolaboracije s neprijateljem, srpski narod uopšte ne bi preživeo

(zemljoradnici, rudari, radnici u elektranama, javnom saobraćaju – bez obzira na to što pored okupiranih prevoze i okupatore – prehrambenoj, tekstilnoj, drvnoj industriji itd.); na ona što su na saradnju etički (lekari, medicinsko osoblje, advokati, sveštenici)

i profesionalno primorana (trgovci, učitelji, inženjeri, novinari, ukratko, struke neophodne za funkcionisanje države bez obzira na okolnosti u kojima se nalazi); ona bez kojih bi život bio vrlo otežan (snage reda, komunalnih, vatrogasnih, đubretarskih i drugih službi, distribucije, komunikacije itd.); i najzad ona čiji je rad irelevantan (učenici itd.). selfport
 Ako se pretpostavi da je većina ozbiljnih kolaboratera nastojala da se na vreme povuče s „pozornice najvećeg istorijskog događaja posle Kosova”, a da je dobrom delu to i pošlo za rukom – iako su neki od bivših saveznika vraćeni i suđeni – prema ovakvom bi kriterijumu inkriminacije malo ljudi ostalo za revolucionarni sud.

Rodoljubivi motivi nove vlasti, međutim, obogaćeni klasnim, i podgrevani fanatičnim zanosom pobednika, značajno su proširili obim i cilj posleratne antikvislinške operacije. Ona više nije imala za svrhu samo da kazni za ono što je u prošlosti učinjeno, a označeno kao izdaja zemlje i naroda, već i da predupredi sve ono što, eventualno, može u budućnosti da se učini. Delo tako postaje manje važno od toga ko ga je počinio. Klasni interes, prema juridičkoj školi čekiste Lascisa, stariji je, pretežniji od prava i pravde.


Martin Janovič Lascis, alijas Jan Fridrihovič Subdrabs, profesionalni revolucionar, od sredine 1917. član osnivač BЧEKA (Bcepoccийcкaя чpeзвичaйнaя комиссия по боpьбе с контрреволюцией и саботажем) ili Sveruske izvanredne komisije za borbu protivu kontrarevolucije i sabotaže, i jedan od njenih najviših, najsposobnijih ali i najsvirepijih funkcionera, sve do hapšenja i smrti u čistkama 1938.

No, nepravedno je Lascisovo mišljenje o neophodnosti terorisanja, hapšenja, iskorenjivanja neprijatelja revolucije na osnovu njihove klasne pripadnosti ili njihovih prerevolucionarnih uloga, izneto u članku „Crveni teror”, smatrati ni prvim, ni jedinim, ni presudnim u definisanju revolucionarnog pravosuđa.

(„Mi ne vodimo rat protiv pojedinaca. Mi iskorenjujemo buržoasku klasu. U istrazi ne tražimo dokaze o tome da li je optuženi rečju ili delom radio protiv sovjetske vlasti. Prava pitanja koja valja da postavite jesu: kojoj klasi on pripada, koje je njegovo poreklo, kakvog je poziva i obrazovanja? Ta pitanja treba da odluče o sudbini optuženog. U tome počiva značaj i suština crvenog terora.”)

Sledeći francuske jakobince, u prvom redu Saint-Justa i Robespierrea, Lenjin je, rekavši još 1918. godine „Ne postoji drugi put za oslobođenje mase sem da se nasiljem skrše eksploatatori”, oslobodio boljševičku policiju ometajuće brige za moral, pravne obzire i pravdu, te kao suverenu joj svrhu odredio brigu o pobedi proletarijata. (Svi podaci uzeti iz knjige Georgea Leggetta ČEKA – Lenjinova politička policija, Rad, Beograd 1988.)

Ne dele svi Lascisovo i Lenjinovo mišljenje o pretežnosti klasnih interesa nad svim ostalim, o prevazi svrhe nad pravom i pravdom. Na takozvanom Bombaškom procesu, u Zagrebu 7. novembra 1927, komunista Josip Broz je rekao:

„Ja držim da su prirodni zakoni viši od onih koje stvori jedna klasa da pritisne drugu. Ja sam za svoje ideale spreman žrtvovati i svoj život”, premda prvi deo izjave oštro protivureči drugom, jer je najviši prirodni zakon samoodbrana, života pre svega, a samo mu se, kad je čovek posredi, viši moralni zakoni umeju suprotstaviti – i tek tada se dobrovoljno umire. Ostaje da za Josipa Broza u trenutku najdubljeg ličnog iskušenja klasni interesi nemaju apsolutnu supremaciju.

Samo godinu dana kasnije, 1929, on je, u listu Proleter, iz njegovog pera, ponovo stiče, jer tu kaže: „Prvi boljševici imaju između ostalih i tu vrlinu što su skromni. Zato svaki komunista mora biti svjestan da je on samo vojnik radničke klase i da bude spreman izvršiti sve štogod mu partija naredi.” (Prema zborniku govora Josipa Broza, sa predgovorom poznavaoca teme S. Dolanca Poznaje se ko je komunista, Slovo ljubve, Beograd 1982, str. 14 i 19)

Pronađeni su mnogobrojni parajuridički instrumenti, kojim su osobe iz građanski nedužnih grupa osuđene kao kolaboranti, iako ni po jednom zdravom kriterijumu tako nešto ne bi smele biti. Sudovi za prestupe „protivu srpske nacionalne časti”, laički brzopotezni narodni sudovi s prekom, abortiranom procedurom šahovskih simultanki, preuzeše da obave posao koji je, čak i po najproizvoljnijim revolucionarnim kriterijumima, izmicao nadležnosti ionako proizvoljnih redovnih ustanova pravde, dokazujući već svojim nezakonitim postojanjem nezakonite klasne ciljeve svojih presuda.

Nameri moralne kompromitacije građanske klase, pridružila se potreba za njenim temeljnim ekonomskim razvlašćenjem, pa i uništenjem. Na nacionalizaciju, agrarnu reformu i ostale vidove ekonomskog prevrata nije se moglo čekati, pa je i ovde optužba za saradnju s neprijateljem uzimana kao najpogodniji priručan povod za zamenu nacionalizacije – konfiskacijom, često običnom pljačkom.

Tako sam u Sremskoj Mitrovici zatekao dve grupe kolaboratera. Manju činjahu stvarni saradnici s okupatorom i ratni profiteri, mada bi se i tu, u pojedinim slučajevima barem, i barem s gledišta ličnih motiva, širim i velikodušnijim pogledom na stvari, neke presude mogle dovesti u pitanje.

 Nedavno je jedan od takvih slučajeva zabeležila i naša štampa o zadocnelom trežnjenju od revolucionarnog amoka. Pred sud je tako posle rata izveden Toma Maksimović, komesar za izbeglice, kome mnogi od njih zahvaljuju život. On je, doduše, relativno dobro prošao, no to se mora smatrati izuzetkom, ravnim čudu.

Sasvim je moguće pretpostaviti da njegov slučaj nije bio usamljen, da među onima koji su na višem nivou sarađivali s Nemcima nisu bili samo njihovi politički istomišljenici, već i oni što su izvestan oblik saradnje držali jedinom šansom za narodni spas. Srpski je narod u godini 1941. i egzistencijalno, ne samo teritorijalno, državno-pravno ugrožen. Nad njim se vrši sistematski genocid. Germanofilima je bilo lakše da se opredele.

Onima, međutim, koji u duši nisu bili pristalice Hitlerovog Novog poretka, ali su osećali prema srpskom narodu odgovornost – ako su se pre rata politikom bavili, možda i grižu savesti – nije bilo lako da u njegovu zaštitu prime na sebe ulogu izdajnika i zbog nje kasnije odgovaraju, ne samo pred sudovima nego i u svesti, pamćenju, istoriji tog istog naroda. Ja verujem da je takvih ljudi bilo i da će neke od njih budućnost rehabilitovati.

Znatno veću činili su, po mom sudu, kolaborateri po klasnoj potrebi pobednika i Lascisovoj definiciji pravde. Oni su, uostalom, osim iznimno, srazmerno brzo puštani. Kazna je iscrpla pravu svrhu u uzimanju ugleda, imovine i mogućnosti za bilo kakvu karijeru, pa je zauzimanje mesta po ionako pretrpanim zatvorima bilo izlišno i neekonomično.

No comments:

Post a Comment