Pages

Wednesday, October 07, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – XXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Rani dani ili inicijacija 
I pravilo koje iz izuzetka sledi 

Po osvajanju vlasti, kako to često biva, komunisti su promenili mišljenje o statusu za koji su se borili. Njihovo zakonodavstvo ne poznaje pojam političkog krivičnog dela, iako ga prećutno podrazumeva pod inkriminacijama iz 15. glave KZ SFRJ (dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ) i nekih alineja 17. glave KZ (dela povrede ugleda SFRJ, njenih najviših organa ili predstavnika tih organa, oružanih snaga ili vrhovnog komandanta).

U taksativnoj razradi ovim delima su posvećeni: čl. 114 (kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja), čl. 116 (ugrožavanje teritorijalne celine SFRJ), čl. 122 i 123 (ubistva ili nasilje iz neprijateljskih pobuda prema SFRJ), čl. 124 (oružana pobuna), čl. 125 (terorizam), čl. 126 i 127 (sabotaža i uništenje važnih objekata privrede),

čl. 128 i 129 (špijunaža i odavanje državne tajne), čl. 131 (učestvovanje u neprijateljskoj delatnosti protiv SFRJ sa stranom državom ili emigracijom), čl. 132 (prebacivanje u SFRJ neprijateljskih grupa, oružja i municije), čl. 133 (neprijateljska propaganda), čl. 134 (izazivanje nacionalne i verske mržnje), čl. 136 (stvaranje grupa ili organizacija u zemlji radi neprijateljske delatnosti), čl. 157 (povreda ugleda SFRJ i njenih organa).

Tretman svih lica po ovim osnovama osuđenih jednak je, često i gori, od tretmana koji se primenjuje prema kriminalcima uz sumnjivo objašnjenje da se time štiti građansko načelo jednakosti pred zakonom. t73_b
Naša je prva ideja bila da tražimo zatvorenički status komunista pre rata, pa da ga, ako treba, i štrajkom glađu izvojujemo. Kako me izgledi na neki, po svoj prilici besmislen, iscrpljujući, ropski posao nisu oduševljavali – smerao sam, naime, da vreme posvetim usavršavanju, za koje na slobodi od žureva i ilegalnog angažmana nisam imao vremena – a ne strepeći od samoće, naprotiv, prizivajući je, bio sam među onima koji su se zalagali da se prinudni rad odbije.


Većina mojih drugova, u godinama koje zahtevaju aktivnost, nije bila tog mišljenja. Rešismo da postupimo po britanskom parlamentarnom uzoru. Pri glasanju u Westminsteru, kada su posredi vladini zakoni, sloboda savesti većinskog poslanika manje se uvažava od stranačke discipline. Od njih se zahteva da, bez obzira na savest, glasaju za vladine predloge.

Samo im je u naročitim prilikama, odluci o povraćaju pogubljenja u kazneno pravo, recimo, dopušteno da se po slobodnoj volji opredeljuju. Svako je, dakle, mogao da izabere hoće li kaznu prinudnog rada prihvatiti ili je odbiti.

Kasnije, na robiji, imao sam prilike da razgovaram o tome s bivšim funkcionerom Udbe, koji se činio pristojnijim robijašem nego što je, jamačno, bio policajac. Osuđen je bio za ubistvo, koje se nije moglo prikriti, jer je počinjeno na javnom mestu. Verovao je da će brzo izaći, a ja sam, poznajući kako se u ovoj zemlji ideološke korupcije postupa s pravdom, verovao njemu. Priznao je da u našem zahtevu da se tretiramo kao politički krivci, izolujemo od kriminalaca i uživamo izvesne ograničene povlastice, ima smisla.

– Ali – dodao je – to ne važi za taj vaš Sdoj i tebe.
– Zašto ne bi važilo?
– Zato što ste vi, prema vlastitom statutu, teroristička organizacija. Hteli ste nasilno, oružanom borbom, da oborite ustavni poredak u zemlji.

– Koji je, u međuvremenu, uspostavljen sasvim reformistički, bez nasilja i prinude. Izbornom pobedom, čistom kao suza.
– Pa, zar nismo dobili izbore?
– Pošto ste ih upriličili topovima!
– To je bio rat.

– Hiljadu devetsto četrdeset šeste nije bio rat. Ukoliko pod njim ne podrazumevaš klasni. Bio je uporan u tvrdnji da mi, kao teroristi, ne možemo uživati status političkih krivaca čak i ako bi on drugima bio priznat.

– Vi komunisti niste bili teroristi?
– Mi smo bili revolucionari. Mi smo protiv individualnog terora.
– Vi ste, zapravo, za masovni teror? Hteli ste i pre rata oružanom borbom da srušite ustavni poredak, upravo ono što smo i mi hteli, ali vi ste u našoj nazadnoj zemlji, uprkos tome, dobili status političkih krivaca, dok mi u vašoj naprednoj ne možemo da ga dobijemo.

Objasnio mi je da je to prirodno. Njihova je borba masovna, pa zato revolucionarna, a naša individualna, pa zato teroristička. Masovni je pokolj, dakle, bio napredan i dozvoljen, pa i poželjan, nekoliko atentata bili su nazadni, nedopušteni, i, razume se, krajnje nepoželjni. Digao sam ruke. Jednog prepodneva svi su karantinci izvedeni iz ćelija u hol i raspoređeni, čini mi se bez nekog posebnog kriterijuma, više odoka, na tri grupe. U trećoj, gde su mene svrstali, od mojih je drugova bio samo bolesni D. Z.

D. Z. je bio organizacioni sekretar Glavnog odbora Sdoja. Pre nekoliko godina je umro. Upravo danas, dok sam ove redove ispisivao, izvešten sam da je umro i naš predsednik S. J. Neka mu ova knjiga bude umesto nekrologa. Od petorice članova GO Saveza demokratske omladine Jugoslavije, ostala su živa još trojica.

Nijednog se od drugih osuđenika ne sećam.

Odvedeni smo u zatvorsku bolnicu, u ordinaciju dr Lanjija, domaćeg Mađara osuđenog za kolaboraciju i terorisanje Srba za vreme okupacije. Bio je to krupan, mastan, žilav čovek koji se pre mogao zamisliti kako ljudima gura glavu pod led nego da ih leči od nazeba. Ako je uistinu proganjao novosadske Srbe, i u tome nalazio nekakvo uživanje, sada se mogao oprobati i na Srbima iz drugih krajeva.

No comments:

Post a Comment