Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Rani dani ili inicijacija
I pravilo koje iz izuzetka sledi
Dr Lanji je, očevidno, priliku svojski iskoristio. Pregled u njegovoj ordinaciji obavljen je u dramatičnom ritmu industrijske klaonice pilića. Svi smo automatski proglašeni sposobnima za rad, pa i D. Z., koji je, u međuvremenu, na plućima imao kaverne veličine kokošijeg jajeta, na svakom krilu po jednu.
Kada dr Lanji nije video onolike rupe u mom prijatelju, nisam se smeo nadati da će primetiti ni moje dve mizerne, dekadentno nejake hilusne senke, zarađene, uostalom, nezdravim noćnim životom, a ne zdravim dnevnim radom.
I nije.
Stajali smo u dvorištu, pod suncem, i čekali raspored na rad. Dvorište je bilo pravougaono, prostrano, isparcelisano tu i tamo lejama za cveće i uređeno kao lavirint s užim koridorima između tamničkih zgrada. U odnosu na druge kaznione, KP dom Niš, na primer, Sremska se Mitrovica mogla, barem u hortikulturnom smislu, smatrati robijaškim Versaillesom.
Cveće je odnekud obavezan ukras zatvora. Čak i najstrašniji, u kojima se ljudi uzgajaju za umorstvo, imaju svoje cvetne leje. Imali su ih i nemački koncentracioni logori. Posredi, očigledno, nije samo dekor, detalj potemkinskog koncepta stvarnosti, premda, delimično, i to jeste. Šta je onda? Ako znamo da su najokrutniji tamničari često i jednovremeno i veliki ljubitelji ptičica i cveća (komandant Auschwitza Hess) dobićemo pravac za traženje odgovora.
Među cvećem je nekoliko oronulih robijaša u surim košuljama avetinjski sporo kopkalo po suvoj, trošnoj zemlji. Stražar koji ih je nadgledao sedeo je na drvenom tronošcu, umrtvljen, nepomičan, savršeno nezainteresovan za ono što se oko njega događa. Biće to, osim u satima slobodne šetnje, hronična slika mitrovačkog tamničkog kruga.
Nezainteresovani se robijaši, poput utvara lišenih duše i volje, kreću između stražara, takođe sablasti bez volje i duše. Ako tamnički krug ičemu liči, neće to biti predstava hrišćanskog pakla, haotične, bučne jame, ispunjene vapajima i kletvama. Biće to nemušta vizija helenskog hoda, u kome su duše svedene na seni, fantome bivšeg života bez pamćenja i nade, bez glasa i volje.
Došao je moj čas, trenutak prvog otpora. Od njega će sve zavisiti. Ako izdržim, postojala je nada da će me najposle ostaviti na miru. Ako sada popustim, popustiću i drugi put. Uvek ću popuštati. Uprava će steći rđavu naviku da od mene očekuje popuštanje, a ja još goru da očekivanju uvek udovoljavam. Iz upravne zgrade izašao je, tromo se vukući, dežurni nadzornik u pratnji dremljivog kolege i nekoliko uspavanih pisara slobodnjaka.
Uputili su se prema nama. Među njima sam prepoznao mladića kojeg sam onako zdušno uveravao u svoja republikansko-socijaldemokratska, skoro socijalistička ubeđenja. Moj me instinkt, dakle, nije prevario. Dripac je zaista bio doušnik uprave. Mogao sam sebi čestitati na lukavstvu. Mogao sam, ali stigao nisam.
Nadzornik je pitao:
– Kome trebaju ljudi?
– Stolarskoj i ciglani – odgovorio je mladić lenjo, gledajući u debeli protokol što ga je u rukama držao. Očigledno, mislio sam, druge su radionice zadovoljene s prethodnim grupama karantinaca.
Mladić je krenuo duž reda, izdvojio ljude za stolarsku i stao preda mnom.
– U ciglanu – rekao je, zevajući.
Rad u ciglani bio je u zatvoreničkim krugovima poznat kao najpogibeljniji. Na suncu, u jari ispečene cigle, smradnoj prašini i buci, život se topio kao loj na peći. Ciglana je bila neka vrsta suve giljotine Sremske Mitrovice.
Predvođeni stražarima iz radionica, karantinci su oborene glave, jedan za drugim, u guščijem poretku, krenuli na svoja radna stratišta. Ja sam ostao.
Nadzornik me je bez strasti pogledao:
– Šta ti čekaš?
– Ja sam politički krivac.
– I republikanac – rekao je mladić pakosno.
– Pa šta?
– Ja ne mogu biti prisiljavan na rad koji vređa moje dostojanstvo.
Nije se činilo da me nadzornik shvata.
– Kakvo dostojanstvo?
– Ljudsko – objasnio je mladić.
– A možda i republikansko.
– Šta, u stvari, ovaj hoće? – raspitivao se nadzornik smeteno.
– Ništa, gospodine nadzorniče.
– Pa? – Izgleda kao da nešto neće.
– Šta neće?
– Neće u ciglanu. Nadzornik me je pogledao radoznalo:
– A gde bi?
– Nigde – rekao sam.
– Ja sam politički krivac.
– Republikanac – dodao je mladić. Utom priđe i stražar ciglane. I on je hteo da zna šta se dešava, zašto se čeka.
– Ne znam – rekao je nadzornik, češući se kažiprstom po glavi.
– Ovaj neće da radi.
– On je, naime, republikanac – objasnio je mladić.
– Odbijaš da radiš? – pitao je više začuđeno nego ljutito stražar ciglane.
– Nisam dužan da radim. Ja sam politički krivac.
– Republikanac i socijalist po uverenju – ponavljao je mladić, pakosno se cereći. Sjajno se zabavljao.
Ne znam kako, ali se ubrzo oko nas okupilo nekoliko milicionera. Svako je pitao šta se dešava, ko sam ja i šta hoću. Strpljivo sam svima objašnjavao svoj status i šta iz njega, prisilnog rada što se tiče, pravno i logički proizlazi. Mladić je svima vredno i opširno objašnjavao kako sam ja republikanac i socijalist koji neće da radi u ciglani.
Da ne dužim priču, karantinci su odvedeni na rad, a ja u kancelariju II zgrade. Bio sam zadovoljan. Činilo mi se da je moj protest ozbiljno shvaćen i da će se, povodom njega, nešto preduzeti. U najmanju ruku, biću odveden upravniku da s njim ovu stvar jednom zauvek raščistim. U međuvremenu, stajao sam u nadzornikovoj kancelariji izložen opštoj, čak i ljubaznoj radoznalosti, čiji smisao nisam sasvim razumevao.
Ulazili su i drugi milicioneri i pitali šta je sa mnom. Svakome je mladi slobodnjak strpljivo objašnjavao kako sam ja politički krivac republikansko-socijalističkog smera, koji zbog toga, a i zaštite svog ljudskog dostojanstva, neće da radi u ciglani, iako su mu drugovi iz iste organizacije, pa, dakle, i nužno istih ubeđenja, mirno tamo otišli. Njegovo mi objašnjenje nije izgledalo pravo.
Odbijao sam prisilni rad ne zbog smera svojih opredeljenja, već zbog njihove političke prirode. Odbio bih ga i da sam desničar. Odbio bih ga i da nije posredi ciglana, koja me, priznajem, već i na prvi spomen, nije privlačila. I to, rekoh – i što vele, živ ostadoh, nije nikakva idiosinkrazija prema fizičkom radu, već stvar načela. Informisao sam prisutne o pojedinostima te razlike. Izgleda da je moja rečitost pomogla, jer se uskoro promenada oko mene prekinula a ja bio odveden natrag u samicu karantina.
No comments:
Post a Comment