Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje
Antikomunističke organizacije
U ovu grupu spadali su pravi politički krivci. Njihov je broj rastao i opadao srazmerno spoljnim političkim okolnostima i stabilnosti režima. Kad god je komunistima išlo dobro, nama nije. I obrnuto, naravno. Sve do 1946, dok je neka, ma kako ortopedska nada u intervenciju Zapada postojala, on je rastao. Potom je sve do 1948. opadao.
Počeo je ponovo rasti posle manifestantnih teškoća u kojima su se jugoslovenski komunisti našli u sukobu sa Sovjetskim Savezom.
Nakon očigledne i očigledno koristoljubive demonstracije Zapada u njihovu korist – koja nam je podizala temperaturu više od presnog krompira, nekad najboljeg astečkog sredstva protiv španskih konkistadora, u Mitrovici nezamenljivog sredstva protiv radnih zanosa uprave – počehu nanovo izumirati, da negde polovinom pedesetih sasvim presahnu, i, kao masovniji otpor, ali u drugoj formi i drugih, oprečnih ideja, ponovo se rode u beogradskim studentskim demonstracijama „Crvenog univerziteta Karl Marks”, tek 1968.
Brojčano te organizacije nikad nisu velike, ne što to ne bi htele da budu – mi smo u svoju hteli da uvedemo sve demokratski, odnosno antikomunistički raspoložene studente i gimnazijalce – ili što, pod drugim uslovima, to ne bi mogle biti, već što najčešće do velikog broja nisu stizale. Napolju je, naročito posle 1948, vladala histerična budnost Državne bezbednosti, indukovana sasvim razložnim strahom od spoljne intervencije i njenih domaćih jataka.
(Onih koji nisu bili na Golom otoku, a bili su stvarni informbirovci.) Opasnost je stizala s Istoka, i njemu je najveća pažnja poklonjena. Progon pravih i umišljenih ruskih poklonika među komunistima tekao je manufakturno, bez ikakve pravne, ali uz puno sadejstvo logičke selekcije, koja je nalagala da se, ako je s osnovanom sumnjom u krivicu uhapšen jedan član porodice, pohapse i svi ostali, zajedno sa najbližim prijateljima i, za svaki slučaj, sa posetiocima kuće, isključujući, možda, jedino mlekara i poštara.
(Naročito sa ređim posetiocima, koji su, zapravo, najsumnjiviji, jer da nisu, ne bi se bojali i dolazili bi češće, kada bi takođe bili pohapšeni.) No, ubrzo je, između ostalih i kroz naše hapšenje, Udba morala shvatiti da je otvaranje unutrašnjeg fronta prema levici dobra prilika za oživljavanje izumirućeg fronta desnice. Budnost je i na ovoj strani pojačana. Žujovićev „Mač naroda” sevao je danonoćno.
Crni automobili, valjda da se u mraku ne vide, raznosili su tovare narodnih neprijatelja po brojnim istražnim zatvorima na procesuiranje i eliminisanje. I posle prvog iznenađenja, pošto se raščistilo pitanje ko smo mi uopšte, i šta koju pičku materinu baš sad hoćemo, žetva nije izostala. Jedna za drugom antidržavne su organizacije punile zatvore, i danas zbunjuju mlade ljude koji misle da su 1948. proganjani samo jadni slavjanofili i komunisti.
A oni se, zatvori, onirički prostori ropstva, nisu proporcionalno hapšenjima širili. Bili smo u neprijateljskom okruženju i za to nije bilo novaca.
Pripadnici ove grupe držali su se, uglavnom, dobro.
No comments:
Post a Comment