Pages

Wednesday, November 11, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Mitrovačke tamničke kaste 

Udba je, razume se, imala posebnu kastinsku klasifikaciju. Bila je krajnje jednostavna. Odlučujući, zapravo jedini je kriterijum bio naša pripravnost za saradnju, eufemistički nazvana stepenom političke preodgojenosti. Poznavala je samo dve fele zatvorenika: nepopravljive parije i konfidentsku elitu.

U stvarnosti, međutim, između ove dve ekstremne kategorije postojale su mnoge tanane međunijanse. Izvesni su se robijaši dobro, čvrsto držali, ali su, ipak, blagodareći nekoj uočenoj potencijalnoj slabosti, iskoristljivoj jednog dana, policiji pružali nadu. Postojalo je mnoštvo ljudi na kojima se isplatilo raditi, računajući na puki slučaj. Onako kako se diletant kocka.

Stvarna podela počinjala je gde se prva završavala, ali je umela s njom da se meša i kombinuje. CS007145
Na čelu tajne robijaške hijerarhije stajala je nevidljiva ali svemoćna unutrašnja uprava (ako je u organizovanom vidu uopšte postojala?), autentična „plava krv Sremske Mitrovice”, a odmah ispod nje njeni brojni pouzdanici. Sledila je robijaška siva masa, strogo podeljena na ljude koje treba štititi, irelevantne, koji se ne moraju u obzir uzimati, ali im se ne sme ni odmagati, i štetne, koje je valjalo onemogućavati.

Podela se, takođe, mogla izraziti zamenicama. Prvi su bili „naši”, drugi „ničiji”, treći „njihovi”. Ispod toga su ostajali nedodirljivi, cinkaroši, poverenici uprave, koji su dodirivani jedino kad su prebijani ili ubijani. U ono vreme, odmah po ratu, ova je kategorizacija trpela ponekad od ličnih ili porodičnih animoziteta, uspomena na ratna neprijateljstva, osobnih hirova, ali je, uglavnom, dobro funkcionisala.


Tri osnovne podele zatvorenika, zvanična, nezvanična i Udbina, često su se mešale i kombinovale. Zatvorenik je mogao biti majstor i uživati od uprave povlastice, a raditi za unutrašnju. Mogao je biti sobni starešina, špijunirati za zatvorsku Udbu, a dobre veze održavati sa pouzdanicima unutrašnje uprave. Sve je zavisilo od procene odgovornih obe strane koliko se od određene osobe ima koristi i čija je korist veća.

Rekao sam da robijašnica malo mari za vaš slobodan status, da ima svoja načela u razvrstavanju osuđenika. Vaš položaj na slobodi ovde nema nikakvu vrednost ako joj vi sami ne dodate – robijašku, i ako je stalno ne ažurirate. Bivši ministar Kraljevske vlade će možda u početku uživati neko poštovanje, ali će ono trajati samo dotle dok mu najbliža okolina ne ustanovi da je slabić, da osim lepih uspomena, odvratne samoživosti, neumerenih prohteva i hvalisavih priča, ne raspolaže ničim drugim korisnim za zajednicu.

Lično sam prisustvovao žalosnom padu predratne političke veličine. Bila je to jedna od mojih prvih mrtvih šetnji posle karantina. Od novih zatvorenika, u guščjoj koloni, oborene glave, s rukama na leđima, šetalo je, među starim, samo nas dvojica, ja i bivši ministar, čiji identitet nemam nameru da otkrijem.

Čuvao nas je stražar, sedeći na tronošcu. Na završetku šetnje rekao je: „Neka mi neko unese šamlicu!” Stroj je pored njega prolazio, a da se za šamlicu niko nije sagao. Niko, osim ministra. Ovaj je skakutavim, petlovskim, rutiniziranim korakom lakeja dokaskao do stražara, ponizno skinuo kapu, uzeo stolicu, i u zgradu je uneo, iznoseći zauvek sebe iz našeg srca.

Za moj se razmeštaj, posle prvog „socijalističkog” nesporazuma, postarala unutrašnja uprava.

Iako sam još dosta bio živ, odmah posle karantina, smešten sam među mrtvace.

No comments:

Post a Comment