Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
U ludom, tamnom vilajetu jedinice
Ima jedna Hogarthova litografija iz londonske serije u kojoj prikazuje bolnicu svog vremena (1747–1751). I druga, u kojoj se, bez sentimenta, bavi ludacima. Postoji i treća, proizvedena u podgrađu metropole, prosjačka: prizor bivših i budućih robijaša, koje će, sledeći majstorovo morbidno oko, Dickens zatvoriti u znamenite House of Correction, viktorijanske Kuće za popravku, i svojim sentimentalnim opisima okrutno izmučiti.
Hogarthove radove ne spaja jedino mračna, cinična ruka. Spaja ih i vaša nesposobnost da, bez oznake na slikama, raspoznate koja od njih prikazuje bolesnike, koja ludake, a koja je zločincima posvećena. Na istu poteškoću naići ćete posmatrajući Doréove žanr-crteže londonskog podzemlja.
Pred ovom se nedoumicom i ja nađoh kada su se vrata skupne sobe 1 – takozvane Jedinice – u I zgradi Sremske Mitrovice preda mnom otvorila i stražar me, bez vidljive nežnosti, unutra gurnuo. Nisam znao da li sam ušao u bolnicu, ili sam uveden u ludnicu, ili sam još u zatvoru.
U poređenju s mojom karantinskom samicom, u kojoj sam zbog odbijanja da radim proveo prvu robijašku jesen, soba je izgledala ogromna, a to bi i bila da u njoj nije, umesto predviđenih tridesetak, smešteno oko dvesta ljudi i da ti ljudi nisu izgledali kao poslednji otpaci čovečanstva podvrgnutog dugotrajnoj mučeničkoj agoniji.
Ili, možda, već rekombinacionom antropološkom dejstvu tajanstvenih zakona prilagođavanja, kadrih, prema Solženjicinu, da čoveka željnog života po svaku cenu pretvore, ako treba, i u jazavca. Nekoliko zidom šparno posejanih prozora, prekritih požutelim, zadimljenim, prljavim staklom i zarđalim rešetkama, bacalo je prostorijom hladnu, metalnosivu svetlost.
Sivi refleksi odbijahu se od bolesnog, kadaveričnog sivila robijaških lica, odeće, imovine i raspoloženja, i, poput krastavih varioličnih mrlja, vraćahu sumračnom prostoru kao nerazabirljiva kaša mutnih, sablasnih oblika. S pretrpanošću sam već imao iskustva. Nekoliko puta sam prošao kroz
Desetku Centralnog zatvora u Beogradu kada je ova tranzitna soba, naša balkanska Consiergerie, do poslednjih fizičkih mogućnosti ispunjena bila oronulim ljudskim mesom. Prividno, naravno, jer kad god ste poverovali da više nikog ne može primiti, da će samo jedan čovek u nju uguran razvaliti njene zidove, vrata su se otvarala, trojica su ugurana, i ništa se nije desilo.
Ni tada ni kada su im kasnije i drugi pridodati, dodavani, čini se, bez izgleda da se njen magični volumen ikad ispuni. Zbrka u ovoj odaji, međutim, nije od te neiscrpne prostorne magije poticala. Izgled i držanje ljudi davali su haosu nestvaran reljef holograma.
Prišao mi je čovek (da li, ili već „jazavac”?) s brkovima i rukom čijoj su šaci nedostajala četiri prsta, a palac je, plav i zadrigao, ličio na kasapsku kuku za vešanje mesa. Levo oko bilo mu je poluzatvoreno, desno kao signalni fenjer ritmički treptalo.
– Kako se zoveš?
– Borislav Pekić.
– Za broj te pitam?
– 14054.
– Ah, socijalist i republikanac?
Već je, dakle, bio obavešten. Samo, od koga? Od slučajnih, neutralnih svedoka mojih napora da na brzinu a u nevreme postanem socijalist, kada mi se to nije dalo godinama i na vreme; od zvanične uprave; ili od onih koji su me, kada je nesporazum ispravljen, ovamo blagonaklono poslali da me zaštite? Kome pripada ovaj čovek? Drugi se put nisam smeo prevariti. Zažmurio sam na razum i prepustio se bogu:
– Ma kakvi! – rekao sam uplašeno.
– Zar bih bio u zatvoru?
– Zašto si, onda, rekao da jesi?
– Nisam znao s kime govorim.
– A sad znaš?
Htedoh reći da ni sada ne znam, ali da mi njegovo lice uliva poverenje, no pošto nikad nisam bio srećan u dodatnim objašnjenjima, pogotovu što su ovde bila u opakom neskladu s robijaševim izgledom, odustadoh.
– Ja sam sobni starešina.
No comments:
Post a Comment