Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
U ludom, tamnom vilajetu jedinice
A Mali je, uistinu, veći deo vremena bio bezopasan. Čak i pitom. Nikad nikom ništa nažao nije učinio, nikad ni glas povisio. Ali, isto tako, nikad niste znali kada će se pretvoriti u besomučnu životinju i smrtnu opasnost za svakog ko mu se pod rukom nađe. Niti šta ga u zver pretvara. Vidljivog, pogotovu prepoznatljivog povoda nije bilo. Ni uvek istog.
Napadi su ga spopadali periodično, ali bez ustaljenih intervala i jednake dužine. Nepoznato je kako se otkrilo da ga smiruje muzika. Verovatno se desilo slučajno. Kako je soba prostrana, a prepuna ljudi, te se u svakom datom trenutku u njoj odvijao niz paralelnih radnji, nezavisnih i nesvesnih međusobno, moguće je da je napad dobio u istom času u kome je na drugom kraju sobe neko počeo duvati u frulu.
Mali se ukočio. Muzika je na njega hipnotički delovala. Ličio je na kobru što je kroti fakireva svirala. Ne znajući šta se ovde događa, zatvorenik je na drugom kraju sobe prestao svirati. Malom se vratio odložen bes. Nikako ga nisu mogli savladati. Doveden je svirač. Prestravljeni čovek jedva je shvatio šta se od njega traži. Najzad je dunuo u frulu, ali ovog puta muzika nije delovala.
Mali je i dalje besneo. Neko se setio da na njega sedativno ne utiče muzika nego određena pesma. Od svirača je zatraženo da je ponovi. Ovaj je zasvirao himnu Bože pravde i Mali se umirio. Svi behu srećni što je pronađeno sredstvo da se njegovim lunatičnim napadima doskoči. Svi, osim maleroznog svirača. Njega je načelnik premestio na ležaj pored Malog i zadužio da ga u stopu prati, noseći sa sobom frulu.
Kad god Mali pobesni, ovaj je morao da svira himnu. Time se priča ne završava. Posle izvesnog vremena vraćen sam u samice, i o njenom komičnom kraju su mi pričali. Jednog je dana, po nesreći 1. decembra, na jubilej Ujedinjenja, Mali opet imao napad. Svirač je svirao Bože pravde. Zatvorenici su oko njih stajali u stavu mirno, čekajući da pesma ponovi lekovito dejstvo.
Naišao je nadzornik zgrade, jedan od ređih entuzijasta posla. Shvatio je da je ovde reč o antidržavnoj demonstraciji (monarhističkog tipa), po kojima su (samo republikanskog), o proleterskim praznicima, pre rata bili poznati komunistički robijaši Sremske Mitrovice. Razjareno je naredio sviraču da s muzikom prekine. Ovaj je, kolutajući očima, i dalje svirao.
Sobni starešina je pokušao da objasni o čemu je reč. Objašnjenje je izgledalo neverovatno. Nadzornik je nasrnuo na svirača i oteo mu sviralu. Svi su se razbežali i obnovljeni bes Malog imao je na raspolaganju samo nadzornika. Pre nego što je, bez prevelike žurbe, iščupan iz njegovih šaka, ostavio je u njima uvo. Posle toga Mali je odveden i o njemu se više ništa nije čulo.
Načelnik je nogom gurnuo robijaša na ležaju, s gledišta zatvoreničkog komfora, dobro izabranom. Bio je uz zid i blizu prozora.
– Kupi prnje! – naredio je.
– Gde ću?
– Jebem ga! Gde nađeš mesto.
Hteo sam da protestujem, ali sam odustao, znajući za slabu prođu primedaba ovde. Želeo sam ipak da saznam zašto se o meni nepoznatom toliko brine. Tada sam prvi put pobliže shvatio funkcionisanje unutrašnje uprave, sastavnog dela zatvorske hijerarhije, kojoj je posvećena ova glava.
Kada je nesporazum u pogledu naših opredeljenja raščišćen, svi su moji drugovi, sem mene i D. Z., raspoređeni, posredstvom te uprave, na najlakše radove, mahom normirske po radionicama ili administrativne po kazamatskim kancelarijama. Ja i D. Z. određeni smo za bolesničku sobu. D. Z. je, međutim, preferirao rad, pa se i on našim drugovima pridružio, a ja se našao u Jedinici I zgrade.
Opis njene populacije dao sam na 72–73 strani (poglavlje „O mravojedu...“) II knjige Godina koje su pojeli skakavci, a ovde ću ga malo proširiti:
No comments:
Post a Comment