Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
U ludom, tamnom vilajetu jedinice
Soba se mogla nazvati i rekonvalescentnom da je imala postelje, da je hrana bila za ljude, da ti ljudi nisu odvlačeni da u ponoć gledaju prosvetiteljske ruske filmove i da su, naravno, ovamo dovedeni iz bolnice barem delimično izlečeni, a ne sprečeni u nju da uđu ili iz nje nedolečeni izbačeni.
U njoj su boravili oni što ih je zatvorska bolnica, sa dr Lanjijem na čelu, domaćom verzijom dr Mengelea, pre vremena otpustila, neizlečene ili na neizvesnom putu izlečenja, kao i oni koji su na lečenje tek čekali, nastojeći da pre toga ne umru.
Tu su ležali i hronični bolesnici: luetičari u raznim stadijumima raspadanja, kožno-venerični bolesnici u zavojima, tuberani s otvorenim kavernama i obilnim krvoliptanjima, čiraši mongolska lica, artritičari s izgledom hodajućih panjeva, paralitičari, povremeno u grčevima, paraplegičari modrih usana, kilaši i bogalji raznih ortopedskih opredeljenja. Prisustvo infektivnih bolesnika dokazivalo je da u pravom socijalizmu sve što je lično mora postati društveno.
Pored Malog, bilo je još ludaka. Melanholika, shizofrenika, neurotika, psihotika i tihih, diskretnih manija. Oni bi vas samo ponekad hvatali za gušu, a najveći deo vremena ostavljali na miru. No, bilo je i preduzimljivih lunatika. Bili su u stalnom pokretu, pa se s njima čovek osećao kao da je u gerili, u kojoj ga iza svakog žbuna vreba neprijatelj. Najzad, u Jedinici I zgrade smešteni behu i Metuzalemi Sremske Mitrovice, starci koje vlasti nisu odmah mogle da spuste u grob.
Glavna odlika Bolesničke sobe bila je u tome što u njoj nikad nije bilo mira, što se uspešno spavanje graničilo sa podvigom. Tuberani i starci, u većini astmatičari, kašljali su sve dok ne zaspe, da se probude rano i trubačku tačku počnu znatno pre jutarnjeg triangla. Pripomoć u proizvodnji nesnosnih zvukova pružahu im artritičari i reumatičari, čije je stenjanje i ječanje, iza zvučne zavese kašlja, podizalo potmulu pastoralnu muzičku kulisu.
Čiraše je budila kiselina na vreme da tuberane i kostoboljne odmene. Ove su zamenjivali starci prostatičari koji su jurili u nužnik, nemilosrdno gazeći sve pred sobom. Njihovu je promenadu završavalo rikanje neiskašljanih tuberana – među njima i moje – i bolno preludiranje reumatičara koji su se rasanjivali.
Frasovi padavičara odgovarali su u ovom bolesničkom orkestru zvučnim udarcima timpana. Povremene noćne intervencije ludaka ne računam, jer nisu podlegale nikakvom opštem redu, nego su predstavljale neku vrstu paralelne buke.
Malo mira, pogotovu noću, pre nego što prorade staračke prostate, moglo se naći jedino u klozetu ili umivaoniku, betonskim prostorijama u koje se ulazilo pravo iz naše sobe. (Ovakav se aranžman napolju zove en suite i smatra luksuznim.) Klozet nije dopuštao nikakovih „gospockih komocija”. U potpunosti je odgovarao Pelagićevim sanitarnim (zahodnim iliti prohodnim), a i njegovim levim ideološkim konceptima.
Sastojao se od nekoliko pelagićevskih „čistonosnih čučila”, odnosno rupa u betonu. Za obe nužde, nažalost, ista, namesto, kako je on svetovao, „prorez veći za baleganje, pa odmah do njega za mokrenje”. Rupe su, istina, nesnosno tonjom zaudarale, ali u svemu su drugom udovoljavale progresivnim shvatanjima našeg prasocijaliste, obnarodovanim u njegovom delu Evangelije zdravla.
Prostorija je istovremeno bila Agora, Pijaca, Berza za razmenu stvari, Aeropag za razmenu informacija i društveni salon za ćaskanje uz cigaretu i čašicu prave kafe, kada se do nje moglo doći.
U njemu sam upoznao svog mitrovačkog gurua. O njemu sam već govorio i još ću govoriti, a ovde ću opisati neobičan način na koji sam ga upoznao, da u njemu steknem ne samo mudrog sabesednika i savetnika nego i sjajnog poznavaoca zatvorske civilizacije, u kojoj je proveo veći deo života.
„Ležao je već nekoliko godina. Krađu je izvršio odmah posle oslobođenja, čim se pucati prestalo i ulicama moglo bez rizika kretati. Rat je još trajao. Tužilac je zahtevao primernu kaznu. Građanstvo treba učiti socijalističkom moralu. U naporu da ne bude primer, preduzimao je razne bezuspešne manevre, dok se nije setio da iskoristi klasni instinkt sudija.
Rekao je da krađu nije izvršio iz koristoljublja nego odmazde. Kuća u koju je provalio pripadala je ’ratnom bogatašu’, izvesnom D. S., koji je zatvoren da bi kasnije i on u Mitrovicu stigao. Nevolja je htela da je taj po kratkom postupku već bio osuđen, da mu je celokupno imanje konfiskovano u korist države, pa je ispalo da guru nije opljačkao buržuja nego državu i da je odmazda promašila svrhu.
Tužilac je, ovim dobrovoljnim otkrićem prinuđen, nevoljno izlicitirao oštriju presudu, još uvek vremensku. Guru je smislio nov plan. Povukao je priznanje kao lažno i predložio jače. Bilo je ingeniozno, premda malo zapetljano. Znam da je u stvar nekako umešao politiku. Tužilac je sad morao da zaište smrtnu kaznu.
Tako je guru slučaj dogurao do groteske. Bio je ukrao kofer sa starim rubljem. A za to ga ni najnemilosrdniji sud ne bi na smrt osudio. Umesto da dobije deset godina, kako se očekivalo, dobio je šest. Dobitak je bio očevidan. Iz toga je izveo teoriju da izvesne stvari treba terati u dijalektičku krajnost, da bi postale ono što od početka jesu – čiste besmislice.”
No comments:
Post a Comment