Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Moj guru sa klozetske rupe
Istočnjački mudraci i mistici, poznati pod imenom guru, nekada se mogahu sresti samo po zabitim ćorsokacima sveta što ih je Evropa još od Helena brzopleto proglasila varvarskim. U poslednje vreme uviđamo grešku. Čovek žedan ezoteričnih znanja i u pomamnoj trci prema ništavilu zapostavljenih saznanja ne mora se izlagati takvom deranžmanu. Najznamenitiji od njih voze se evropskim ulicama u kabrioletu, a mudrost im je zabeležena na kasetama i video-trakama.
Ja sam svog ličnog gurua upoznao na jednoj klozetskoj rupi (čučavcu, znanom i kao „čučilu” kamerada Pelagića).
Bio sam već mesec dana u bolesničkoj sobi i već verovao da sve njene stanovnike poznajem kad sam jedne noći, nateran malo nesanicom, malo tuberanskim kašljem, stenjanjem reumatičara i bučnim snovima manijaka, na rupi klozeta zatekao čoveka koga do tada nisam video. Tako nešto mi se činilo nemogućim. U poslednjoj nedelji novih zatvorenika nije bilo, a i da jeste, upravo su oni privlačili najveću pažnju, pa se nije moglo dogoditi da ih ne zapazim.
Zapalio sam cigaretu, svukao pantalone i čučnuo nad rupu, podalje od njegove. Posmatrao sam ga krišom, sa strane. Mogao je imati negde između četrdeset i pedeset godina. I suvo, koštunjavo lice, ublaženo rastresitim mišjim brkovima što su pokrivali celu gornju usnu. Oči mu behu plave i jasne. Ponudio sam ga duvanom. Primio je cigaretu, klimnuvši glavom.
– Novi? – upitah.
– Jeste – rekao je. – Ovih dana će mi biti četiri godine.
S obzirom na to da sam u to vreme punio jedva prvu, činila mi se ova računica pomalo pesimističnom.
– Koliko ste osuđeni?
– Šest.
– Onda ćete uskoro napolje.
– Ti mora da si odskoro u zatvoru.
– Godinu dana. Kako znate?
– U prvoj godini još pet ne znači ništa. U četvrtoj i mesec dana je mnogo. Koliko ti još imaš?
– Četrnaest godina.
– Kladim se da se osećaš kao da ćeš izaći sutra.
– I ne mislim na izlazak.
– Zato ga i ne osećaš. Ja moram da mislim i zato mi je, ukoliko mi manje ostaje, sve duže.
Tada nisam obraćao pažnju na njegovo upozorenje. Četrnaest godina je, uistinu, bilo jedno krajnje neodređeno, pa stoga i nepostojeće vreme. Pošto je dan eventualnog izlaska bio tako daleko, teret iščekivanja slobode nije se osećao onako intenzivno, onako bolno kao što sam ga otrpeo u ona tri dana kada sam znao da sam pomilovan, a uprava je odlagala moje puštanje.
Naš prvi razgovor bio je kratak. Kasnije smo se bolje upoznali i postali prijatelji. Iako je bio prilično zatvoren, uspeo sam i o njegovom životu nešto da saznam. Rodio se 29. maja 1903, na dan ubistva poslednjeg Obrenovića. Kad sam ga upoznao, dakle, imao je četrdeset sedam godina. O porodici nije hteo da govori, tvrdeći da više nikog nema među živima, no, i da je to istina, slutio sam da je bila građanska, a on u njoj otpadnička crna ovca.
Nikad nije priznao da je pohađao ikakve škole, pa ipak mu je obrazovanje bilo znatno iznad prosečnog, interesi prostrani a način mišljenja neobičan. Od kuće je otišao već u dvadeset petoj godini, 1928, i otada lutao po svetu, izdržavajući se, kao svaka skitnica, od milostinje i sitnih krađa. Ali, kako se čini, nikad od nekog građanski legitimnog rada. Bio je više klošar nego kriminalac.
I kriminalac, izgleda, jedino u cilju održavanja slobodnog klošarskog statusa. O zatvorima je sve znao. Upoznao je apsane Francuske, Italije, Engleske, sve dok mu evropski sa svoje prividne prosvećenosti nisu dojadili, pa se uputio najpre na zapad, u Meksiko i Brazil, a potom preko Pacifika na istok, u Indiju. Bio je hapšen u Ciudad Juarézu, Rio de Janeireu, Kalkuttai, Bombayu i Madrasu.
Najistočniji zatvor u kome je ležao nalazio se u Hongkongu. Vratio se, preko turske tamnice u Istanbulu, pred rat, 1939, i ubrzo zbog krađe dobio godinu dana. Nemce je dočekao u požarevačkoj kaznionici. Osuđivan je i za vreme okupacije. Najzad je, kao „nepopravljiv antisocijalni elemenat” poslan u koncentracioni logor Mauthauzen.
Među prvima je repatriran a odmah potom ponovo zatvoren i osuđen na šest godina prisilnog rada, od kojeg radio nije ni jedan jedini dan. (Izračunao sam da je od četrdeset sedam godina života u zatvoru proveo skoro dvadeset.)
No comments:
Post a Comment