Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Moj guru sa klozetske rupe
Bio je, dakle, ekspert za zatvore i zatvorski život, ali je na pitanja o tamnicama kroz koje je prošao najčešće odgovarao da, mada su svi zatvori uglavnom isti, njihovo preživljavanje uvek zavisi od onog u čemu se razlikuju. U jednoj se stvari, međutim, ne razlikuju. Ne trpe ničiju uočljivost, ničije isticanje. Kažnjavaju sve što se diže iznad proseka, iznad sive zatvoreničke anonimnosti.
Zato je najkorisnija robijaška osobina – nevidljivost. A to je, istovremeno, i razlog što ga, iako sam s njim u sobi već mesec dana, sve do sada nisam zapazio. Razvio je, naime, najpre po instinktu, a kasnije i veštački odgajao, sve odlike koje će ga činiti neprimetnim. Njegova robijaška mimikrija bila je savršena.
Kao bespomoćna gusenica leptira što, pre nego metamorfozom dobije krila, uzima boju drveta na kome živi, tako je i on dobio prljavu boju zatvorskih zidova i sivu memljivog tamničkog vazduha. Nikad se nije trudio da, ma i pod bluzom, nosi neki civilni deo odeće, nešto što drugi nisu imali. Premda ih je mrzeo, brkove je pustio da lice uskladi sa vladajućom zatvorskom modom.
Nikad se nigde dobrovoljno nije javljao. Spavao je uvek na najgorem mestu u sobi, pored kible, znajući da je to mesto najprometnije, te zato, paradoksalno, i najneuočljivije. A naročito se nikad nizašta nije bunio, pogotovu se nije upravi doma molbama obraćao.
Iako je spočetka nerado o svojim zatvorima govorio, i uopšte na rečima bio šparan, kasnije sam od njega doznao za načelnu razliku između evropskih, azijskih i južnoameričkih robijašnica i apsana. Nasilje je vladalo svima, ali se samo u Evropi zvalo odgojem. Vanevropski eufemizmi nisu imali prosvetiteljski nego poetski karakter.
Naveo mi je nekoliko primera. Nažalost, nijednog se više ne sećam, ali po poetičnosti nisu uzmicali nijednom savremenom, pa ću kao uzorke ove navesti. Bisat-Al-Rih (na arapskom „Leteći ćilim”) tako je drveni kalup s ljudskim konturama u koji se polaže čovek a zatim po njemu udara batovima. Al-Abd Al Asward (ili „Crni rob”) na policijskom je jeziku električno svrdlo koje u zatvorenikovu zadnjicu uteruje metalni šiljak.
El teléfono je sinhronizovan udarac pesnice po oba uha, a traženje doručka ili Le petit dejeuner znači da će morati piti mokraću. U celini, evropski su ubijali dosadom (vremenom), vanevropski za to izabranim predmetima. Prvi su bili uredniji, čistiji, zdraviji, ali striktniji, drugi prljaviji ali slobodniji.
Guru je bio prvi filosof koga sam u životu upoznao. Smatrao je da je život zatvor, u čemu sam video uticaj istočnjačkih shvatanja, ne nasedajući zapadnjačkom iskušenju da ovu generalizaciju proglasim psihološkim alibijem koji pomaže da se pravi zatvor lakše izdrži.
Što sam ga upoznao nad klozetskom jamom, uostalom, već je govorilo ponešto o prirodi života. Iz ove perspektive, međutim, kad se setim naših razgovora, čini mi se da su oni bili prva inspiracija za upoređenja zatvora i slobode kojima se u ovoj knjizi bavim. On mi je otvorio oči za izvesne analogije između zatvorske i „slobodne” egzistencije, što ih ispod koprene empirijskih privida nisam zapažao.
– Uzmi, recimo, porodicu – govorio je. Bilo je očigledno da u njoj ne vidi ono što su videli sociolozi prosvećene Evrope. – Prva stvar na koju u njoj nailaziš čim se začneš jeste utroba majke. Rađaš se, dakle, u zatvoru, gde ti njeno telo, kao ovde zidovi, ograničava pokrete, i gde te ona, kao nas uprava, hrani. Potom iz jednog zatvora prelaziš u drugi. Onaj dečjih pelena – okova povoja. Slede rešetke dupka. Otada su zidovi tvog zatvora sve nevidljiviji, ali ne manje robijaški. Zamenjuje ih zid roditeljskog autoriteta i porodičnih obaveza. Tamnica roda i krvi.
– Ali iz porodice odlaziš. Ponekad, kao ti, bežiš.
– Kuda?
– U slobodu?
– Koješta! Bežiš u treći zatvor.
– Koji?
– U zatvor sopstvene porodice. Na robiju kod žene, u tamnicu svoje dece.
– Ne moraš ih imati. Ni ženu, ni decu.
– Onda si u četvrtom.
– Kojem?
– Društvenom. Apsani nekog rada, neke odgovornosti, nekog cilja.
– I toga se možeš odreći!
– Možeš, ali tada ti ostaje najgora tamnica od svih.
– Kakva?
– Vlastita. Kaznionica ambicija, dilema, upitnika bez odgovora.
– Ako se odrekneš ambicija, a dileme rešiš ravnodušnošću?
– Ima još jedna tamnica iz koje bi, da budeš slobodan, morao pobeći.
– Tamnica života?
– Ona je poslednja i najlakša. Pre nje je jedna koja nema zidova, koja se ne oseća, pa ipak je svuda oko tebe.
– Koja je to tamnica? – pitao sam.
– Tamnica Tajne – odgovorio je. – Iz nje se nikad ne beži.
– Zašto?
– Zato što ne znaš gde su joj zidovi. Gde treba kopati.
I povodom drugih ljudskih i robijaških neizvesnosti imao je svoja, nezavisna, uvek pomalo neobična mišljenja, ali su na mene najdublji i najtrajniji utisak ostavljala ova što su se ticala mojih kasnijih dilema, dilema ove knjige.
On je, možda ne u jasnoj, sistematičnoj i induktivnoj formi, kojoj težim, nagoveštavao da se zatvorenički od slobodnog sveta ne razlikuje jedino onim što svi vidimo i osećamo, ne, dakle, samo razlikama nametnutim u vidu odmazde, kazne ili sticajem objektivnih okolnosti (glad po zatvorima posle 1944, u doba IB-a, i „građanskog rata na selu”, jeste bila namerna, ali i posledica opšte gladi u zemlji), već da su te razlike mnogo dublje, a neke od njih i dobrovoljne.
No comments:
Post a Comment