Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Moj guru sa klozetske rupe
– Moj kurac dobrovoljne! – rekao sam zlovoljno. Moj se rečnik u zatvoru znatno lakonizovao, stekavši robijašku sposobnost da jednim terminom, najčešće psovkom, izrazi više stanja, raspoloženja i mišljenja, čak i kada su bila protivurečna.
Odgurnuti, proskribovani ljudi, podsećao me je on strpljivo, posle faze bunta, gde se troše u zaludnom otporu moćnim javnim predrasudama koje su ih oterale u progonstvo, i faze jalovog očajanja, rezignacije, suicidalnih stanja, ulaze u plodnu fazu revitalizacije životnog nagona, u kojoj ravnodušnost spram sudbine zamenjuje njena aktivna izgradnja, saradnja s njom.
A to pretpostavlja sistem u kome će se ona, zajedno sa sličnim sudbinama, kretati, ono isto u čemu se napolje živi, samo ovde prilagođeno otpadničkim uslovima života. Taj sistem je nov svet – svet otpadnika. Sa svojim zakonima i pravdom, svojom naročitom srećom i nesrećom, osobenim ciljevima, originalnim rezonima, svojom filosofijom i životnom logikom.
– Kad te oluja izbaci na pusto ostrvo – govorio je – najpre trčiš unaokolo, izgledaš kakvu lađu, mašeš rukama čak i ptici. Tek onda počinješ da zidaš kolibu.
Tim putem, i jedino njim, gubavci po leproznim kolonijama, ili doživotni zatočenici po kažnjeničkim logorima, preživljavaju svoju kaznu.
Proces je nasleđivao osećanja velikih, drevnih robovskih populacija, koje su, u poslednju odbranu kolektivnog integriteta, ugroženog humanog dostojanstva, prihvatale najzad svoj položaj i olakšale ga izgrađujući prema svetu slobodnih ljudi koji ih je porobio neki svoj naročit – iznuđen, naravno, ali realan – pramasvet. Tako je, ma kako neverovatno i paradoksalno zvuči – ropstvo u izvesnoj meri postalo dobrovoljno. Onako kako je to bila muka za rane hrišćane. A time i lakše podnošljivo.
– Od nevolje se – govorio je – i ovde u Mitrovici pravi vrlina. Znao sam ljude, političke krivce, uglavnom, jer kriminalci nikad ne očajavaju, koji su prvih dana robije hteli da se ubiju.
– Nisu mogli podneti poraz?
– Poraz su sasvim dobro podnosili. Nisu mogli podneti zatvor.
– Pa, jesu li se ubili?
– Neki jesu. Ali većina nije. Posle nekoliko godina tamnovanja, utešila ih je misao da su ovde slobodniji nego što bi sa svojim shvatanjima bili na slobodi, a da se, povrh svega, za ta shvatanja više ne moraju boriti, odnosno morali bi, ali ovde to očevidno ne mogu. Napolju bi ih zbog toga mučila savest. Ovde su i nje pošteđeni.
Objašnjenje mi je tada izgledalo prenapregnuto, ali kad sam i sam s robije izašao, pa se sa sličnim dilemama suočio, video sam koliko u njemu ima istine.
– Oni su već u svom svetu. To je razlika o kojoj govorim, barem jedna od njih. Ona im nije nametnuta. Oni su je izabrali, usavršili i nametnuli slobodi.
Pitao sam ga jesu li one, te razlike između zatvora i slobode, u koncentracionim logorima još dublje, budući da se život tamo sasvim udaljio od slobodnog. Nije, začudo, to smatrao. Blizina smrti u Mauthauzenu, govorio je, davala je svemu privremen značaj.
Životu je nedostajala ovdašnja tamnička trajnost. Vreme nije bilo isto. U našem, robijaškom smislu, pojam monotonije nije postojao. Ako se stalno na smrt mora misliti, ako se svake večeri leže bez sigurnosti da će se sutrašnji dan preživeti, čoveku ne može biti dosadno. Nikad mu neće biti dosadno.
– U logoru ne možeš kao ovde dići sve četiri i pustiti da se o tebi drugi staraju. Moraš se ponašati kao da si na slobodi.
– Šta to znači?
– Kako opstaješ na slobodi? Boriš li se za život?
– Naravno.
– E pa, to i u logoru radiš. Čitavo vreme samo to. Ovde ne moraš. U tome je bitna razlika između robije i slobode, koja u konclageru ne postoji.
Po njemu je ispadalo da su logori sama sublimacija slobodnog života. Sam život. I da ko u njima nije bio, nije živeo.
Neka to bude, zasad, dovoljno da gurua i vi upoznate. Ostalo će slediti u skladu s hronologijom mojih tamničkih dana i razvojem mojih zatvoreničkih iskustava.
No comments:
Post a Comment