Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Jedna semantička rasprava s Udbom
Jedno od prvih takvih iskustava bilo je dopisivanje s kućom. Zbog zadržavanja u izolaciji ono je zakasnilo za tri meseca, pa sam prvo pismo roditeljima uputio tek oktobra. Pisalo se na zelenkastom, dvostruko predvojenom formularu, klozetske kakvoće, na čijoj je prvoj strani, pod naslovom OBRAZAC 1, masnim slovima bio odštampan pravilnik za robijašku korespondenciju:
„Da bi se osuđenicima omogućilo uredno dopisivanje sa svojim porodicama, neophodno je da se kako osuđenici tako i njihove porodice pridržavaju sledećih uputstava:
1. Osuđenik može pisati isključivo svojoj porodici (bračni drug, deca, roditelji, braća, sestre), i to dva puta mesečno; pisati može samo na linijama ovog tabaka.
2. Takođe, osuđenik može primiti dva pisma mesečno, i to od navedenih članova porodice, koji mogu pisati samo na priloženom primerku.
3. Adresa pisma za osuđenika mora počinjati ovako: OSUĐENIKU... Pisma koja ne odgovaraju gornjim uputstvima neće se uzimati u obzir.
4. Osuđenik može primiti dva paketa mesečno u težini od po 7 kg, koji moraju biti upakovani u bezvrednom omotu.
5. Osuđenika mogu posetiti samo članovi njegove uže porodice jednom u mesecu.
6. Posetioci moraju pri sebi imati lične isprave. Obavljanje poseta i prijem paketa vrši se samo subotom po podne i nedeljom pre podne.”
Na istoj strani formulara, u gornjoj margini, potpisivao se tamnički cenzor i preko potpisa udarao pečat „CENZURISANO”. Na gornjoj margini poleđine pisalo je:
„KPD. Srem. Mitrovica... (mesto za datum)...“
Ispod toga je sledilo osamnaest linija, a na naspramnoj strani još toliko, širine 12 cm, na kojima je, linija se držeći, osuđenik smeo pisati. Poslednja strana bila je prekrižena ukrštenim crnim crtama oblika X.
Moje prvo pismo kući glasilo je:
„Dragi moj! Danas sam dobio vaše prvo pismo i prvu priliku za odgovor. Ovakva prepiska, ako ništa drugo, uči čoveka klasičnoj jasnoći, po kojoj nisam čuven. A podseća me i na mamine linije s kojima je pokušala, bez velikog uspeha, doduše, da unapredi moj rukopis. Žao mi je što se brinete. Nemate razloga. Sasvim mi je dobro. Osim očiju, a one mi baš i ne trebaju. Život je ovde prilično ............
(Tačkice predstavljaju reći i rečenice koje je cenzor iz raznih razloga izbrisao. Ova se praksa ponavljala, pa je bilo pisama koja su roditeljima stigla s „Dragi moj!” i „Ljubi vas – Duško”. Sve je ostalo bilo cenzurisano. Postoji i pismo na kome nema, osim datuma iz mitrovačke 1949, crvenog, pravougaonikom uokvirenog, štambilja CENZ. i rupe od makaza, ništa drugo.
Naravno da se ne mogu setiti sadržine brisanih mesta, pa, dakle, ni naslutiti povode cenzurisanju, ali verujem u budnost naše policije i njene dobre razloge. Razloga se sećam samo za prvo pismo, jer me je ono po drugi put upoznalo s pomoćnikom upravnika, zainteresovanim za moje oči.)
i jednolik, ali ima svoje ............... Oni koji treba da se čuvaju, vi ste. Razumem kolike sam teškoće na vas navalio, ali nikad ne mogu da zaboravim da mi to nikad niste prebacili. Mami se, izgleda, ne dopada što ne radim kao ostali. Znam da to iritira njenu poslovičnu vrednoću, ali ja u ovakvom radu ne vidim nikakvo naročito zadovoljstvo .........................................................................
Ona se, vidim, takođe plaši rđavih uticaja. Uprava, izgleda, deli ......................... Da sada pređemo na ozbiljnu temu. Prvi paket je bio stručno opremljen kao da ste pre mene bili u zatvoru, a to krili da vas se ne stidim. Kolonjska voda je nešto jača nego što bih voleo. I kanda baš nije prvoklasna? Tena, Špenglera, Dučića sam dobio. Ratne govore ratnog huškača Čerčila su vam vratili.
Pravo mu budi. Ostaje da mi M. F. pronađe 4 knjige Istorije filosofije od Bazale. Lenjina mi ne morate slati. Njegovo mišljenje poznajem. Od ostalih stvari molim kafu, ogledalce, makazice za nokte i turpiju (ne za .....).
(Očevidno je pisalo „za rešetke”. Ne verujem da sam tih prvih dana u bolesničkoj sobi bio oran za humor. Pre će biti da je to bila moja skromna zamena za upozorenje što ga je rečenicom „Ne plači pred njima, mama” Jevgeniji Ginzburg dao njen sin. Ponekad mi se, takođe, čini da su i Godine koje su pojeli skakavci samo malo poduža zamena za to upozorenje.)
Pozdravljam srdačno naše prijatelje koji vas još posećuju, a vas ljubi i voli – Duško.”
Već sutradan, pošto sam prvo mitrovačko pismo predao, došli su po mene i odveli me u upravu. Za stolom u kancelariji sedeo je pomoćnik upravnika, ekspert za izbijanje pogleda iz očiju. Kraj njega je skromno, malo sa strane, stajao zatvorski cenzor, a na stolu neutralno ležalo moje pismo.
– Osuđenik broj 14054 javlja se na raport!
– Je 1’ to tvoje pismo? Nisam ga ni gledao.
– Jeste.
– Jeste, gospodine pomoćniče – ispraviše me. – Jeste, gospodine pomoćniče.
– U njemu piše da je život ovde „prilično rudi-rudi” – pomučio se malo – „rudimentaran i jednolik, ali da ima i svojih čari”. Šta to znači.
– Rudimentaran znači jednostavan, gospodine.
– Znam, nego u čemu su mu čari?
Objasnih da nikad nisam bio u zatvoru, da je za mene ovde sve novo i nadasve zanimljivo. Pogledali su se.
– Zanimljivo?
– Nadasve. Opet se pogledaše.
– Da ti ne voliš što si na robiji?
– Ne idem tako daleko.
– Napisao si „ali ja u radu ne vidim nikakvo zadovoljstvo, jer da vidim, morao bih priznati da su robovi najsrećniji ljudi na svetu”. Je si li napisao?
– Jesam.
– Za tebe su ljudi koji rade robovi?
– Ne svi, i ne uvek.
– Ali jesu svi koji izgrađuju socijalizam?
– Nisam to hteo da kažem.
– Šta si hteo da kažeš?
– Da ja lično u tome ne nalazim zadovoljstvo.
– Ne nalaziš zadovoljstvo u socijalizmu?
– O socijalizmu nisam pisao. Pisao sam o radu. Pomoćnik je pesnicom udario po pismu:
– Nalaziš zadovoljstvo u tome da provociraš narodnu vlast?
– Zašto? Ja njoj ne branim da radi. Da ne radi, ja ne bih bio ovde.
– Ta ti je dobra – priznao je pomoćnik.
– Međutim, „uprava, izgleda, deli njeno” (majčino – primedba B. P.) „mišljenje, pa me je, da me sačuva od rđavog uticaja, toliko držala u samici”?
– Pa držali ste me u samici.
– Znaš li zašto si bio u samici?
– Ne znam. Opet me ispraviše.
– Ne znam, gospodine pomoćniče.
– Ne znam, gospodine pomoćniče.
– Kako ne znaš?
– Niko mi nije rekao.
– Jesi li odbio da radiš?
– Nisam odbio, rekao sam da ne mogu.
(„Neću” na robiji treba koliko god se može izbegavati. Odricanje poslušnosti uvek je kažnjivo. Najpogodnija zamena je „Ne mogu”. To pretpostavlja vašu dobru volju, koju, nažalost, u izvršenju neke naredbe, sprečavaju objektivni razlozi. Ne znači da i tada nećete biti maltretirani, na pokornost terani, ali to ima manje izgleda da uđe u vašu zatvorsku karakteristiku i omete vam eventualno pomilovanje.)
– Zašto? – Bolestan sam, ne mogu da radim.
– Rekao si da si politički krivac i da nećeš da radiš!
– I jedno sam i drugo. Bolestan politički krivac koji ne može da radi bila bi najbolja definicija.
– Ti si banda, eto šta si ti! Šta si?
– Bolesna banda, gospodine pomoćniče.
– Banda koja misli da je ovde na letovanju pa joj treba ogledalce, kolonjska voda i turpija za nokte... – Napisao je „ne za rešetke”, druže pomoćniče – umešao se zlobno cenzor.
– Plašio sam se da me rđavo ne shvate i pošalju pravu turpiju.
– I kome Lenjin nije potreban, a trebaju mu Čerčilovi govori!
– Napisao sam „ratnog huškača Čerčila”, gospodine.
I taj mi je odgovor bio primljen kao „zajebavanje narodne vlasti”. Obojica su još malo vikali na mene, pa me otpustili, a da crnjih posledica moje vežbe u crnom humoru nije bilo. A ni humora, po svoj prilici. Na robiji se učite racionalizaciji postupaka, za koju vam sloboda ne daje dovoljno povoda. Na slobodi neuspeo pokušaj u nečemu obično možete ponoviti s izgledom da ovog puta uspete.
Na robiji su sve ozbiljne radnje, zabranjene pogotovu, takve da vam se za njih retko a i onda samo jednom pruža prilika. Izabrati pravu, a ne trošiti se na pogrešnim ili prividnim, onim koji služe isključivo samosvesti, a životu ništa ne doprinose, čak ga i ugrožavaju, u tome je – umetnost uspešnog robijanja.
No comments:
Post a Comment