Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Moja zatvorska korešpondencija
Po povratku s robije, među mojim stvarima, čekao me je uredno, po datumima složen, svežanj pisama slatih kući. Prvi deo je pripadao „zelenoj” fazi zatvorske korespondencije. Drugi „plavoj”, kada su zelene formulare zamenile plave dopisne karte, jedva četvrtine prethodnog prostora.
U opštoj povesti tamnovanja, ako se uzme hronološki, primetan je spor ali nesporan napredak u tretiranju zatvorenika, upriličen delom pritiskom prosvećenog javnog mnjenja, delom internim potrebama kaznenog sistema. Jedino se u socijalizmu takav napredak nije sve doskora primećivao. Umesto da se tokom vremena režim po zatvorima ublaži, on je pooštravan.
Prvobitnih 14 kg paketa mesečno spalo je na 7 kg, da se ustali na 10, pod izlikom da je zatvorska hrana poboljšana i da je kućna potpora postala izlišna, ali i da je ona, u osnovi, nedemokratska, jer reprodukuje nejednakost među robijašima, sviklim inače na jednakost. Takođe je broj pisama od dva sveden na jedno mesečno, a njihov prostor od 36 redaka na jedva 14.
Treća grupa pisama, na običnoj hartiji, bila su u raznim prilikama krijumčarena, ali je čudno da većina nije sadržala ništa naročito, ništa zbog čega bi morala da se krijumčare, ništa što bi izazvalo pozornost policije. Očigledno se prilika ukazala i ja sam je koristio, odnosno pisao sam ta pisma, ali ih nizašta važno nisam koristio.
Nije se to događalo jedino sa pismima. I druge zabranjene stvari ste želeli, da ih steknete vredno radili, a kad ste ih najzad, po cenu velikih muka i rizika, pribavili, najednom niste znali šta ćete s njima. Sve do sada pisma nisam otvarao. Kada sam ih nedavno pregledao, potvrdila su bojazan da će malo govoriti o meni, a više o mojim potrebama.
I ne samo zbog cenzure, koja je bila sumnjičava prema svim, i najnevinijim izlivima privatnog raspoloženja, a otvoreno neprijateljska prema svakoj filosofiji i filosofiranju. U njenim rukama, Havelova pisma supruzi ovoj bi stizala samo sa zaglavljem i potpisom, sve bi ostalo bilo cenzurisano.
Jedno vreme na cenzuru i mislite, te izbegavate sve istine o kojima biste s nekim razgovarali. Znate kako male šanse imaju da izbegnu iskusnom cenzorskom oku. Ukoliko prethodno niste uspostavili neki šifrantski kod, a niste, jer na hapšenje, uprkos njegovoj logici, niste pomišljali – uostalom, i da jeste, o njemu biste roditelje poslednje obavestili – ne možete računati da budete shvaćeni čak i kad se kroz cenzuru provučete.
Napolju se živi drugi život, reči više nemaju isto značenje. Vaša želja za važnim saopštenjima o sebi i životu u zatvoru postepeno čili. Pisma svodite na zahteve, u većini materijalne prirode. (Znate da ste voljeni i željeni, pa na pleonastična osećanja linije formulara ne arčite.) U njima više nema nikakve uzvišene poruke, ništa zagonetno, ništa od vrednosti. Samo ogledalca, kolonjske vode, turpije za nokte.
I hrana, naravno. Da, i knjige. U početku. Ali i njih je sve manje kako se robija duži. Izgleda da postajete dovoljni sami sebi. Vi sebi, zatvor vama. Da nije tako, barem bi moja pisma, ilegalno slata, bila drukčija. Nisu bila.
Zato redovna pisma neću u celini citirati. Poređaću hronološki izvestan broj rečenica iz svih, razdvojiti pisma tačkicama, i tako dobiti univerzalno „PISMO IZ ZATVORA S VESELIM I POUČNIM KOMENTARIMA IZ PERA BIVŠEG OSUĐENIKA BROJ 14054, BORISLAVA PEKIĆA”.
„Dragi moji. Molim vas da moje knjige nikom ne dajete jer ih više neću dobiti natrag. Da li mogu umesto ’Hercegovine’ dobiti ’Drinu’?... Momentalno naši drugovi odlaze, posle uručenja izvršne presude Vrhovnog suda Srbije i naloga za izvršenje kazne, u KPD Požarevac... Ovde je sjajno. Zdrav sam.”
U Beloj Crkvi sam i godina je 1949. Geografsko uputstvo je potrebno da ne pomislite da pišem iz Mitrovice i da sam pameću pomerio. Ali ovo dalje je Mitrovica:
„U zavodu je pre kratkog vremena bila komisija, pred kojom je g. upravnik potvrdio da će se stvar sa specijalističkim pregledom mojih očiju, ukoliko se tiče njegove dozvole, povoljno rešiti. Sad sam umiren i očekujem da pođem.”
Nikad i nikud nisam pošao. Osim u samicu. Mislilo se, valjda, da će njena praznina na moje bolesne oči povoljno delovati.
„Nalazim se u II zgradi tako da je moja adresa jedino utoliko izmenjena... Pišem vam posle velikog zadovoljstva koje sam imao gledajući Hamleta u domaćem bioskopu. Sad ležim na slamarici i razmišljam, zašta imam dosta vremena. Kada ne bi bilo tako dugoročno, bio bih zadovoljan što sam još u 19. godini došao na robiju.
Mnogo bih vam bio zahvalan za nešto prave kafe. Sir mi se jako dopao... I zajedno s rečima nižu se u meni uspomene, koje su mi stalna potpora, ali i stalan izvor melanholije (toliko da se zadovolji literatura), a sada, molim vas za flašicu kolonjske vode... Vi već, verovatno, znate kako stvar stoji s mojim očima. Bio sam kod lekara...”
slavnog srbojednog dr Lanjija,
„koji je izjavio, otprilike, da mu je svejedno...”,
naravno da mu je svejedno, oči su moje, a, valjda, i nepogodne za logorske eksperimente,
„iako sam od nadležnih dobio obaveštenje da eventualni specijalistički pregled zahteva i njegovu saglasnost. Kako se lekari ponašaju prema meni, ne verujem da će je dati ma i oslepeo.”
Oslepeo je, u međuvremenu, cenzor, ovakvo pismo puštajući.
„Pošto smo dobili glasnogovornik u krugu, po ceo dan slušamo opere!”
Hteo sam dodati i „operetske političke govore”, ali se nisam usudio.
„Odlučio sam da se javim na raport radi knjiga koje mi još nisu uručene.”
Nisam slušao gurua, koji je savetovao nevidljivost i nečujnost, te sam zbog neadekvatnih manira prilikom protestovanja umesto četrnaest knjiga dobio sedam dana podruma.
„Nisam očekivao da B. može načiniti takvu glupost i pod tim se okolnostima venčati. Meni je žao, vrlo žao što toj devojci neću više moći da pružim ruku.”
Naravno da sam je pružio, i više od toga, a glupa se ženidbena okolnost sastojala u tome što je momak bio komunac.
„Primio sam tatino pismo
(Kasnije ću citirati očevo pismo koje se odnosi na odbijanje jedne od njegovih molbi za pomilovanje. Svežanj mojih sačuvanih pisama ima neobičnu odliku. Pisma u njemu više liče na inventar suhomesnatih proizvoda nego na pisma jednog političkog osuđenika.)
i pre nego po sopstvenoj inicijativi postupio po savetima koje je sadržavalo. Nemam nikakvih iluzija u pogledu amnestije, a za rešenje žalbe pouzdano znam da će biti odrečna. Grožđe više nemojte slati, ni limunov prah... Pišem iz voza. Putujemo u Niš ili okolinu. Paket može biti do 14 kg. Novac neophodan. Javite hitno gđi M. (I Državna apoteka) da je Perica sa mnom. I tetka Belki za Mošu.”
No comments:
Post a Comment