Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Moja zatvorska korešpondencija
Pismo je kroz procep dasaka bačeno na Topčiderskoj stanici, a već za nekoliko dana stiglo mojim roditeljima.
„Na prvom mestu želeo bih da se ne plašite što sam u bolnici. Stvar nije ozbiljna.”
Naravno da nije kad me je unutrašnja uprava niške kaznionice tamo smestila zdravog. Razboleo sam se, zapravo, tek u bolnici, a možda i od bolnice.
„Brine me samo cena vozne karte do Niša. Zato ne treba da dolazite oboje, nego po jedno. Kantina je ovde sjajna, samo ja nemam novaca, a znam da ih nemate ni vi, pa mi je teško kad moram da ga tražim.”
I nije baš bilo tako nepodnošljivo.
„Šta je s očnim pregledom u Beogradu?... Sanjam da izvesno vreme budem sam.”
Uskoro će mi se pružiti prilika. Primetio sam, uostalom, da, kad god mi je bilo dosta ljudi, kad god je mizantropija odvratnošću zasitila rastvor moje duše, ravnoteža je spontano uspostavljana samicom.
„Paket s termosom sam uredno primio i preko celog dana imam vrelog čaja. Želeo bih na kraju da najlepše zamolim mamu da ne dolazi dok je vreme hladno a put tako očajan. Ne čini mi zadovoljstvo razgovor od deset minuta kad znam kakve se sve muke trpe po vozovima. Najbolje bi bilo da budete razumni – ono, dakle, što tražite od mene – pa da dođete u martu... O vašoj žalbi rečito ćutite.
Anatol Frans je rekao da se čovek od životinje razlikuje lažju i književnošću, što je isto. Pogledajte, molim vas, da li možete naći naočare +3 dioptera za mog lekara. Potrebna mi je jedna iscrpna knjiga o mozgu s dobrim slikama i crtežima... Činilo mi se u prvi mah da je pisati na dve karte lakše nego na jednoj, ali već kod ’mili moji’ utvrdio sam da sam se prevario i da se moja muka samo udvostručila. Ima mesta s kojih čovek ne zna o čemu da piše.”
Kojeg, onda, đavola tri knjige o tom mestu?
„Pre svega, hteo bih da ispravim mamin utisak s prošlog sastanka. Nisam neveseo. Naprotiv, sve sam raspoloženiji, ukoliko razlozi da budem neveseo postaju sve mnogobrojniji. Čini mi se da sam se rodio u danima kad su se Grci prepirali pod Trojom. Neurologiju sam dobio. Već mesec dana je predajem na kursevima u bolnici.”
Kod mene je to redovno bilo nekako paralelno. Drugi su nešto najpre dugo učili, a onda to dugo predavali. Ja sam predavao učeći. Kako je sada sa neurologijom, sutra će biti s istorijom, geografijom, pa čak i matematikom, morom moje đačke mladosti. Srećom, sve je uvek srazmerno kratko trajalo.
„Naša je mladost, kao Belerofon srce, progutala još jednu godinu. Molim da mi pošaljete dve vratne marame.”
Jebi ga, Pekiću! Taman pomislim da će se pisma, zabavljena pretežno stomakom, dovinuti najzad do akribije dostojne tragične situacije „jedne balkanske i srpske mladosti što zbog slobodarskih ideala trune u komunističkoj tamnici”, ja poručujem – okolovratne marame!
Znam da one mnogo znače za održavanje duhovne kondicije na robiji, da su i znak otpora, ali je jasno da ovakva pisma ne mogu ući ni u jedan ozbiljan zbornik zatvorske korespondencije. Iz njih će čitalac zaključiti da sam bio na ferijama.
„Dobio sam kartu od nekog Dušana Pekića, ali na moju žalost pojma nemam ko bi to mogao biti? Možete li me u tom pogledu prosvetiti?”
Prosvetili su me. Bio je to rođak s Aljaske, koji će mi uskoro slati PAS i streptomicin.
„Kako je M? Da li je D. bolje? Ja sam izvrsno... Ne znam kako da sebe nazovem, ali mislim da ću se adekvatno izraziti ako kažem da sam sada administrator bolnice... Proteklog meseca bavio sam se medicinom. Bojim se da ne postanem nadrilekar?”
Zar posle jedva mesec dana administratorskog rada u bolnici? Ja sam zaista bio proizvod revolucionarnog doba, koga uči isključivo praksa na ljudima i koji se usavršava isključivo na svojim greškama, tuđe uspehe ne uzimajući u obzir. Ali, kažem vam, kod mene sve ide brzo.
„Radom i čitanjem naučio sam nešto o oboljenjima svih vrsta, dijagnozi, terapiji, upotrebi svih lekova izuzev receptornih. A davanje injekcija stvar je jednostavnija nego što se obično misli.”
U bolnici sam, uostalom, kao niški dr Mengele, raspolagao humanim robijaškim zamorčićima, oguglalim na telesne bolove.
2 comments:
Занимљиво да је број мог мобилног телефона 014 504 као и Пекићев робијашки. Број сам сам изабрао. Хоће ли се Подгорица икад сјетити и дати име некој улици, библиотеци, школи. Било би ми драго да се то деси за Љиљаниног живота.
Dragi Ratimire,
neverovatna slučajnost!!!
Što se tiče ulice, ne verujem da će se to uskoro desiti. Postoji spomen ploča u Podgorici i Nikšiću, ali ulica je bila samo jedan dan u znak protesta, ali je odmah sledećeg dana skinuta.
Pošto je Pekić skinut sa liste lektire za škole i univerzitete, zajedno sa Kišom, Bulatovićem Bećkovićem i dr. mislim da ćemo morati da malo popričekam. Ko čeka - dočeka. Žao mi je ali takvo je vreme.
Srdačan pozdrav.
Post a Comment