Pages

Friday, November 27, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moja zatvorska korešpondencija 

Ako postanem morfinist, moći ću otrov ubrizgavati sam sebi. Bolnica je moje drugo veliko iskustvo... Za tri dana biće tri godine. Sklon sam da kažem da su one jedine koje sam stvarno preživeo... Molim vas da u moje ime izrazite zahvalnost tetka Duciki i porodici J. za sve što su učinili za mene u toku ove tri godine. Žao mi je što još nisam u mogućnosti da im se revanširam... Kad se čovek odluči da piše, pretpostavlja se da ima nešto i da kaže. Ali posle četiri godine kontinuiranog ponavljanja...”, 

zima, leto, zima, leto,

„malo šta ostane nekazano... Duhovitu kartu C. sa zadovoljstvom sam primio, s kojim sam čuo da je i M. pušten. Sa svakim od njih koji dođe kući meni je za jedan procenat lakše. Pročitao sam u nekim novinama o prodaji kuća iz opštedržavne imovine.” WhitchingHour
U kojoj su bile i bivše naše. One nam nisu konfiskovane kao „narodnim neprijateljima”, jer se za moje podzemne aktivnosti još nije saznalo, a i da jeste, ja im nisam bio vlasnik, nego tek njihov testamentarni naslednik. Nisu nam oduzete ni po osnovu Zakona o nacionalizaciji, donetog 28. aprila 1948. Jednostavno su nam uzete zato što su opštinske vlasti nadležne za majčino imanje bile mnogobrojnije, jače, pa time i ubedljivije od nas.

Ta naša imovina, prema rečima druga B. Kidriča, tvorca socijalističkog ekonomskog čuda, kako to tvrdi bivši drug M. Đilas, na str. 152 knjige Vlast (u izdanju londonske „Naše reči”, 1983), zajedno s drugom konfiskacijama pribavljenom građanskom imovinom, „predstavlja prvu pojavu socijalističkog sektora u ekonomiji”.


„Ako je vaša ideja o kupovini”, ponovnoj, „vezana za ovu mogućnost, ja sam za, mada od mene ne očekujte da živim na selu. Četiri godine okupacije u Bavaništu bilo mi je savršeno dosta, i ako ne kažem da nije bilo ugodno i informativno... Sve moje radove prepisuje jedan tehničar kaligrafijom da bi cenzura imala lakši posao... Divno je što ste u mogućnosti da mi nabavite naočare. Diopter iznosi za oba oka –5.75. Možda će izgledati frivolno, ali ne bih voleo da imaju crn okvir. Najbolje bi bilo bez okvira.” 

Time se epski slučaj lečenja mojih očiju, posle četiri godine pregovora sa vlastima i postepenog slabljenja vida, završava najzad privatnom inicijativom, najprirodnijim putem, uostalom, koji preporučuje i program Sdoja.

Poslednje mamino pismo sadržalo je odmah na početku rečenicu koja me je zainteresovala, jer se tiče nekog naročitog veselja. S nestrpljenjem očekujem tatino pismo koje navodno treba da bude opširno... Za poslednjih mesec dana primio sam jedno vaše pismo i jednu kartu. Iznenađen sam pouzdanošću s kojom mama govori o našem skorom viđenju. Želeo bih u to da poverujem, ali ne mogu. Intimno se osećam kao naš pokojni Bobi...”, 

moj pas iz detinjstva kojeg su ubili zbog sumnje na besnilo i čija me je sudbina inspirisala za moj roman Besnilo,

pred neko naše porodično putovanje u kome on neće uzeti učešća... Razgovor koji mi je tata nagovestio ostavio je na mene dobar utisak. Pokazao je dosta razumevanja za moj položaj... Ne znam da li sam dovoljno podvukao koliko mi je stalo do sadržine molbe koju tata ima nameru da podnese, do toga da krivica za krivični prestup ostane integralno na meni. Mislim da me tata u celosti shvata, i to je najveća usluga koja mi se može učiniti. Ipak bih voleo temeljnije obaveštenje o njenoj sadržini.” 

Arogantna i nepoverljiva mlada bitanga! Nisam, dakle, ni rođenom ocu verovao. Plašio sam se da me nekom udvoričkom formulacijom pred njima ne ponizi. A što je već godinama ponižavao sebe brinuo nisam!

„Da li da verujem da će naš sastanak u novembru biti poslednji?” 

Pre 29, za koji se obično vezivalo masovnije pomilovanje, drugi je datum bio 1. maj, ali je kod lakovernijih igrala i Nova godina, Brozov rođendan, oslobođenje Beograda za Beograđane, a tome shodno, dužinom partizanskog prazničnog kalendara svaki bogovetni dan, jer u svakom je nešto „oslobođeno”, i žitelji su se tog grada smeli nadati oproštaju. Datuma je, dakle, u izobilju bilo, pa s njima i nade.

„Primio sam dva pisma koja su na mene ostavila prijatan utisak. Objašnjenje tatino u vezi molbe, u celosti me je zadovoljilo... Pre nego što pređem na obične stvari, hoću da vas upoznam s jednom koja je neobična. Sticajem raznih okolnosti, od kojih moja malenkost nije najmanja, došao sam u položaj da primanje vizita odgodim za drugu polovinu decembra. 

Mislim da se to unekoliko srećno podudara s vašim namerama, ako sam ih dobro razumeo. Razloga za razmišljanje nema. Pri tome sam odlučio da pakete primam i dalje. Moja odluka datirana je 9. novembra. Ne bih vas, dakle, savetovao da me posetite pre nego decembar pređe svoju polovinu. Podvlačim, to se ne odnosi na pakete i pisma.” 

Toliko mi je reči trebalo da kažem kako sam kažnjen mesečnom izolacijom i zabranom poseta, uz dopuštenje paketa i pisama. Ali to nisam radio po svojoj volji i tradiciji da komplikujem stvari. Bio je to pokušaj da se savlada još jedan apsurd prećutnog robijaškog pravilnika. U načelu, vi niste smeli da ukućane obaveštavate o neprijatnim stranama tamnice – kao da su o njoj imali lepu predstavu koju je valjalo štititi – pa ni o disciplinskim kaznama, s druge strane se zahtevalo da vas vaši, na osnovu istih kazni, ne posećuju, ili vam ne šalju pakete.

„Žao mi je što ste posetu morali odgoditi. Paket sam primio. Nisam bio u oskudici. Krivo mi je jedino što ste vi bili u brizi, ali tu ništa nisam mogao učiniti. Ima izvesnih događaja koji se u životu ne mogu izbeći.” 

Dugo sam lupao glavu da se setim čime sam kaznu zaslužio – jer to nije bila ona kasnija, teška, koja me je upoznala s podrumskim pacovima – i zašto je zahtevala krupne reči o „događajima u životu koji se ne mogu izbeći”. Nisam, naime, hteo da na njih, sad pod starost, zaboravim. Najzad se setih. Događaj koji se, po cenu života, nije mogao izbeći bilo je kuvanje kafe na ilegalnom rešou. U bolnici smo, međutim, kao povlasticu, imali legalan. Inkriminisana kafa popijena je u gostima. Rešo je pripadao domaćinu. Ja i lekar smo kažnjeni što nismo kafu popili, pa onda, bog da nas vidi, domaćina prijavili.

„Ne krijem da sam bio iznenađen poslednjom posetom. Nisam verovao da će mama sa svojim sumnjalaštvom toliko da se poveri jednom nesigurnom iščekivanju, da, pošto je ono izneveri, mora da ga odboluje. Ono što mi je rekla primio sam bez iznenađenja. Prolazi peta godina, a možda će ih proći svih osam. 

Ta misao, nekad strašna, izgubila je negde usput dejstvo na mene. Kriza je prebrođena i sve postaje jednostavnije, manje neprijatno nego u početku. Preda mnom su još tri godine i deset meseci. Niko me ne može uveriti da ih neću izdržati, niko ne treba da me u to uverava. Samo me boli uniženje koje je tata morao da trpi. Zašto ne ostavimo da stvari teku same? Zašto se u sve to uopšte mešamo?” 

Meni je to, možda, u onim godinama lako bilo reći, mojim roditeljima nije. Ali da sam ikad ozbiljno na njih, a ne samo učtivo mislio, barem bih se potrudio da ne budem kažnjavan zbog kafe, ako sam to već morao zbog robijaške solidarnosti!

„Već više puta zahtevali ste da vam nešto napišem o sadržini paketa. Do sada nije bilo potrebno. Posle sastanka odlučio sam da to ipak učinim. Ako paket teži 10 kgr., ovakav bi se njegov sadržaj mogao smatrati idealnim: A. – Slatkih stvari 1 kgr. (med, čokolada), kolača nikakvih; B. – 1 kgr. prepečenog hleba; C. – 1½ kgr. mlečnih proizvoda (puter, kajmak, sir) D. – 5 kgr. masnoće (mesa konzerviranog u masti, nipošto sveže, šunke, zimske salame itd., sve što traje) 

E. – 1 do 2 teglice senfa, limunov prah, američka kafa (isključivo), nešto kandiranog voća, nikako svežeg, nešto rena i paprike. F. boca leka za jačanje...”, ajerkonjaka, zapravo, „džem, kompot, mleko u prahu, konzerviranu ribu, so i šećer mogu da kupim u kantini.” 

Ovo nije bilo pametno, jer pošto sam pismo poslao, tih je stvari iz kantine nestalo, a mogle su se kupiti četke za ribanje podova, ramovi za slike i domine izrađene „kod kuće”. Karte za proricanje sreće nisu se mogle kupiti. Stvari su, u međuvremenu, zaista potekle same kako sam zahtevao. Teško sam se razboleo na plućima. Na poleđini jednog mog pisma dr L. J. je nacrtao moju unutrašnju sliku. U gornjoj zoni pluća, na oba krila, prostirahu se gusta fibrokazeozna zamračenja, u čijoj se desnoj senci otvarala kaverna veličine kovanog novca.

„Žao mi je što sam vas nepisanjem bacio u brigu, ali sam prethodno hteo da dobijem izveštaj iz dispanzera. Tatino pismo sam dobio. PAS i ostale lekove takođe. Razmišljajući o lekarskim savetima koje sam dobio s više strana, odlučio sam se za streptomicin, PAS i pneumotoraks”, koji sam naknadno izbegao, inače bih još onda postao bogalj.

„Zbog prvog pneumotoraksa moraću na nekoliko dana u nišku bolnicu. Injekcija streptomicina biće preko sto. Da bih ga lakše podneo, pošaljite mi, molim vas, ampule fiziološkog rastvora, na svaki gram leka, gram rastvora... Hitno mi treba češljić za brkove (ne i brkovez, jer nema takvog u koji moji novi brkovi mogu stati).”

Među pismima se nalazi i jedan broj roditeljskih koja su vraćena. Na njima otmeno piše retour. Ili sam bio kažnjen neprimanjem pisama, a mrzelo me je da o tome svoje obavestim – čuj mene: mrzelo me! – mada je to uvek bio naporan posao, jer im je trebalo reći šta da ne rade, da ne dolaze, šalju pakete, pišu, ali nikad zašto, nikad da ste oduzimanjem tih „povlastica” (u zatvoru se, naime, sve što vam se minimalno dopušta ili teškom mukom daje smatra privilegijom) – kažnjeni.

Kazne su bile unutrašnja familijarna tajna socijalističkih kape-domova. Mal’ne sporazumna zavera osuđenika i tamničke uprave u promovisanju univerzalno progresivne orijentacije „jugoslovenskog puta u socijalizam”. Da nas budući zapadni „papučići”, klonirani naslednici B. Showa, proglase srećnim ljudima, jer u zatvore ulazimo kao kriminalci, a izlazimo kao građani, a u njegovoj domovini, kako taj ljubitelj paradoksa reče, ljudi u zatvore ulaze kao građani, a izlaze kao kriminalci.

 Među tim pismima je i jedno očevo. Odnosi se na razočarenje još jednim, ko zna kojim po redu, odbijanjem njegove molbe za naše i moje pomilovanje. Ono glasi:

„Dragi moj Dule, moj optimizam u pogledu rezultata molbe prevario me je. Nisam imao sreće i moja je akcija negativno završena. Razlog je u držanju koje nije onakvo kakvo se traži. Moje duševno stanje ne dozvoljava mi da ti o ovome nešto opširnije pišem.” I ovo je za cenzora bilo i suviše, ili je možda čovek hteo da mi uštedi razočarenje?

„Vrlo nam je teško palo ovakvo rešenje, a naročito meni, koji sam mnogo očekivao. Sada je na tebi da nam pomogneš da to što lakše podnesemo. Mama će doći u nedelju, 27. novembra. Ja ću drugi put biti opširniji. Oprosti mi što sam bio optimističan. Ljubi te tvoj tata. P.S. (majčinim rukopisom) Spremi prazne konzerve i fl. od kol. vode.”

Moja majka je imala svoj red iz kojeg je proizašao ovaj postskriptum. Moj otac je imao svoj red iz kojeg je izašlo njegovo pismo. Ja sam imao svoj red iz kojeg je potekla moja prividna ravnodušnost prema ličnoj sudbini. Komunisti su imali svoj red iz kojeg se rodila naša sadašnjost. Aleksandar Ranković je, izgleda, imao neki svoj red, zbog kojeg je, uprkos odbijenoj molbi, među drugim imenima za pomilovanje, i moje ime Josipu Brozu na potpis podneo, a ovaj je spisak, i ne pogledavši ga, velikodušno signirao.

I zatvor je imao svoj poredak stvari. A to nas dovodi do njegovog kućnog reda i Zakona robijaške zemlje.

No comments:

Post a Comment