Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tamnička heraldika i zakoni robijaške zemlje
Tradicionalne građanske krivice
Bila je to najkoloritnija skupina. I sociološki i psihološki i karakterološki. Uz dodatak profesionalnih kriminalaca, činila je ona predratni tamnički prosek i, u neku ruku, predstavljala povesni kontinuitet zatvora. Ona je, pored toga, i tome zahvaljujući, obrazovala jedinu stabilnu antropološku bazu za zatvorsku civilizaciju koju nastojimo da definišemo.
Ne verujem da je inkorporiranje pravih političkih krivaca, sa svojim posebnim „opštim” interesima, tome naročito pripomoglo, tim pre što su se ti interesi ticali uređenja slobodnog života, a ne preuređenja zatvorskog. Oni su se već formiranoj civilizaciji prilagođavali, zato što su morali, ne stoga što su hteli – i uvek teško, uvek prisilno, uvek s gnušanjem – ali je nisu unapređivali.
U tom odbijanju da se do kraja poistovete sa tamničkim svetom u kome će živeti, a neki i umreti, da ga kao svoj osete, spoznaju, prime, politički su krivci, arogantni, aristokratoidni, pseudohumani – često, usled suviška ideje, u osnovi bezosećajni – ovde, na robiji tek, otkrivali onu opasnu, dvostruku prirodu inteligencije koja desnim duhovnim okom realnost gladno konzumira, a levim sito prezire i primećuje samo ako može prema svom projektu da je menja.
(U tome su odbijanju „zatvorske civilizacije” komunisti bili uistinu nenadmašni. Njihov je puritanski prezir prema građanskim prestupima, naročito kriminalcima, mogao biti samo ideološki kontrolisan klasnom dogmom da su i za njihove delikte, njihove, i sasvim privatne, od karaktera i temperamenta zavisne zločine, krivi eksploatatorski, nehumani uslovi života u buržoaskom društvu. Ličnost, s njenim urođenim manama, ponovo se pojavila tek 1944, kada su uslovi postali pravedni, pa, da se isprave, nisu iziskivali udarce sekirom po temenu.)
A onda, u svakom anonimnom političkom krivcu leži potencijalni budući i poznati vođa. Događanje Istoka, pored Vaclava Havela, pre njega Husaka, Kadara, Gereka, još pre njih Broza, pa kroz vreme, krivičnih slučaja mnogih revolucionara sve do zatočenih boljševika, političkom „zločinu” pruža vedru naknadnu šansu.
Ona se, nažalost, kreće u oba smera: iz zatvora se ide na tron, ali i s njega pada u zatvor. Jedino je paradigma boljševika, kao i uvek, bizarna. Iz zatvora su došli na vlast, a s nje opet u zatvor. Današnji, dakle, politički krivci sutrašnje su možda vođe.
U redu, ne moraju biti vođe. Neka uz buduće vođe budu. I to je nešto. Ali ako ni dotle ne dospeju, svakako će ostati barem – mučenici. Kako se onda prilagoditi zatvoru, civilizaciji koja vođe ne poznaje, gde je zajednica sve, a mučenici su opšta pojava?
Nemački koncentracioni logori i sovjetski Arhipelag Gulag pružaju, u tom pogledu, sasvim drugu sliku. Potpuno srođavanje političkih logoraša sa nemačkom logorskom civilizacijom uslovljeno je činjenicom da im je od mere tog srođavanja zavisio život. (Od adaptacije po regularnim tamnicama život tek ponekad zavisi.)
U Gulagu je, pokraj ovog razloga, u dejstvu možda bila i ruska sibirska, izgnanička tradicija. Rus nekako u zatvoru uvek izgleda kao – kod kuće. Što se nas tiče, na Golom otoku je, takođe, postignuto potpuno srođavanje kažnjenika sa režimom, uspelim sadejstvom bestijalnog međusobnog terora i besmislene zajedničke komunističke ideologije.
Držanje špekulanata, defraudanata i tzv. privrednih sabotera bilo je neizvesno. Bilo bi, možda, bolje u drugom okruženju od onog iz 1949. Veliki broj političkih krivaca otežavao im je život. Kućni red postao je zbog nas stroži, postupak bezdušniji, kontrola intenzivnija.
Ograničenja behu veća nego što bi bez nas bila. Pošto je znatan deo političkih odbijao saradnju s upravom, pritisak na ostale bio je proporcionalno oštriji. Sve je to rađalo animozitet prema nama, čije bi posledice bile teške, blizu sibirskih, da nismo bili u većini.
No comments:
Post a Comment