Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći
Prva se grupa zabrana u kućnom redu odnosi na fizički život. Cilj im je da ga svedu na pet fundamentalnih radnji, definisanih od profesora Malinowskog kao „disanje, jedenje, spavanje, uklanjanje neiskorišćene materije iz organizma”, kolokvijalno – pišanje i sranje, „i rađanje drugih ljudi”, s tim da je poslednja onemogućena i zamenjena prisilnim radom.
(Rađanje u ženskim zavodima retka je pojava i može se tretirati kao izuzetak, ali je i on regulisan pravilima.) U skladu s ovom abortizacijom života na elementarne biološke pretpostavke, sve vaše potrebe pažljivo su reducirane na minimum nužan da se one zagarantuju. Vazduh vam je obezbeđen, premda ne u dovoljnoj količini i zdrav, ali i tu je uspostavljena jakobinsko-boljševička jednakost, ravnoteža, izvestan reciprocitet.
Ako su vas leti gušili u prenatrpanim sobama, nalazeći uvek plauzibilan izgovor zbog kojeg vas nisu mogli na jednosatnu šetnju izvoditi, sigurni možete biti da će vas zimi, na deset ispod nule i snežnoj mećavi, pustiti da se luftirate i mnogo duže.
Hrana će uvek biti dovoljna da vas održava u životu, no samo do mere potrebne da redovno obavljate rad, onu petu fundamentalnu funkciju, koja vam zamenjuje rađanje a ne opterećuje lokalnu bolnicu. I to ne zato što vas tamo izmrcvarene ili obogaljene ne šalje, nego što vas, kada stignete ili vas donesu, ako robijate u Mitrovici, dr Lanji ne prima. Spavati, takođe, možete.
I to je, pored tuljenja podobnih pesama po diletantskim horovima, otprilike sve.
Druga grupa pravila određuje zatvoreničke komunikacije. Od vašeg statusa zavisi kakav će se model restrikcije primenjivati. Stručnjak, drug doktor Popović, i tu vidi prednost našeg penološkog sistema nad irskim, koji je do naše progresivne inovacije smatran najsavršenijim. Naš se „bazirao na principima zajedničkog izdržavanja kazne” i „principu klasifikacije uz primenu modernih metoda ispitivanja ličnosti osuđenika”.
Što se tiče modernih metoda u ispitivanju ličnosti, barem za vreme mog prevaspitanja, udarci pesnicom i nogom najčešće su praktikovani. Ukoliko drug V. P. ima obaveštenja o drugim inovacijama, molim ga da mi se javi telefonom. Moj broj je 456–381.
U tom pogledu su se zatvorenici godine 1949. delili na nekoliko kategorija:
1. Robijaški mrtvaci, koji su ležali na zatvorskom groblju; ne uznemirava ih uprava, ni Udba, pa ih ni mi nećemo dirati. Tim pre što im je kretanje bilo vrlo ograničeno i bez prinudnih mera.
2. Izolirci po kazni. Behu to lica od sedam do četrnaest dana držana u podrumima, podzemnim lagumima kazamata, mahom na hlebu, vodi i uspomenama, a bez prava na šetnju. Oni su već i time bili onemogućeni u svakoj komunikaciji s ostalim zatvorenicima.
Uprava Sremske Mitrovice strogo se držala propisa po kojima je podrum mogao trajati samo četrnaest dana. Kratkoća kazne za nepopravljive nadoknađivana je repeticijama, uzastopnim kažnjavanjem. Izvodili bi vas iz podruma posle četrnaest dana, a onda, posle nekoliko sati, pod nekim izgovorom, opet vraćali. Poznavao sam ljude koji su pod zemljom proveli i po nekoliko meseci.
U ono vreme još ne behu na snazi standardi u torturi UN, iskazani u Standard Minimum Rules for the Treatment of Prisoners (Standardna minimalna pravila u postupanju sa zatvorenicima) i sročeni tek 1957. Pre silaska u podrum nije nas pregledao lekar da vidi možemo li ga, bez štete po zdravlje, izdržati. Danas vas, zacelo, lekar pregleda, pa tek onda dole šalju.
3. Izolirci po odluci uprave. Uprava je, naime, imala pravo da prema slobodnom nahođenju izdvoji iz populacije osuđenike za koje je držala da su naročito opasni, skloni bekstvu ili širenju rđavog moralno-političkog uticaja, i da ih smesti u samice, ponaosob ili sa sličnima „nepopravljivim licima”. Sve ostale „privilegije”, predviđene Pravilnikom o izdržavanju kazne lišenja slobode s prinudnim radom, ostale su im. Jedino je za izvesne izostala mogućnost saobraćaja sa zatvorenicima izvan njihove samice.
Ova se kategorija, upravo na osnovu tog kriterijuma, delila na dve grupe: na naročito opasne, kojima je branjen dodir sa drugim samicama; na manje opasne, kojima je, na šetnjama, taj dodir dopuštan. (Većina ovakvih bila je smeštena u II zgradi Sremske Mitrovice.) Selekciju izoliraca vršila je lokalna zatvorska Udba sa pomoćnikom upravnika zavoda na čelu.
4. Izolirci po znanju jezika, pameti i pamćenju. Oni su činili jednu grupu, koja se međusobno mešala, ali sa drugim robijašima nije imala dodira. Razlog nije bio u njima, njihovim biografijama ili držanju, nego u njihovim akademskim profesijama i sposobnostima. Oni među njima s dobrim pamćenjem pisali su memoare, neku vrstu širokih, na nauci zasnovanih istorijskih dostava, koje su se ticale integralnih epizoda naše političke povesti i najistaknutijih „narodnih neprijatelja” u njima.
Oni što su znali jezike slušali su strane radio-stanice i prevodili njihove neosnovane, pakosne grdnje – mora da su u njima uživali – kao i knjige, poučne za naše funkcionere, ili su sačinjavali njihove rezimee, da se ovi ne bi zamarali. Oni s pameću... šta je s pametnima? Ah, da, oni među njima nisu ni bili. Ovoj skupini branjen je dodir sa drugim zatvorenicima zbog svega što su, blagodareći svetskim medijima, tuđim knjigama i svom sećanju, znali. A znali su sve, sem svoje sudbine.
5. Zatvorenici po skupnim sobama. Pošto su odlazili na rad, mogućnost za međusobni dodir bila je u toj najbrojnijoj grupi najveća.
6. Bolesnici van bolnice (smešteni tada u Jedinici I zgrade) imali su srazmerno ograničenu mogućnost komunikacije jer su na šetnju izvođeni odvojeno od ostalih robijaša.
7. Bolesnici u bolnici. Njihova je komunikativnost teorijski bila veća, ali su se, najčešće, nalazili u tako bednom fizičkom stanju da ni najmanju mogućnost za nju nisu mogli iskoristiti.
8. Robijaško pomoćno osoblje. Pored drugih privilegija, ono je imalo znatno veću mogućnost dodira s drugim zatvorenicima. Često je korišćeno za podzemne operacije unutrašnje uprave.
9. Slobodnjaci su u tom pogledu bili u najboljem položaju. Behu to poverljivi zatvorenici, pri kraju kazne, koji su korišćeni kao administrativci, kuriri, pomoćno osoblje i radna snaga na poljoekonomiji Mitrovice, smeštenoj izvan njenih zidova.
Raspolagali su znatno proširenim mogućnostima slobodnog kretanja. Iako, potencijalno, za ilegalnu delatnost unutrašnje uprave najkorisniji, retko su za nju upotrebljavani, jer im je već i privilegovan položaj ukazivao na moguću saradnju sa zvaničnom. (Taj položaj je, u međuvremenu, mogao poticati i od toga što su bili pri kraju svog robijaškog roka.)
No comments:
Post a Comment