Pages

Monday, December 14, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

13. Uživaj u suncu i kada peče, što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezireš.

Nebrojeno puta sam bio svedok doslovnog značenja ove istine. U jednoj ćeliji, ophrvanoj dosadom i rezignacijom, običan zrak sunca, umakao rešetkama, čini čudo. Nekoliko buba može vas u poslu držati cele noći (pogotovu stenice), a u izolaciji vam sačuvati razum.

Drug vam može biti i pacov, što će meni biti u niškom podrumu, ljupki pacov kome ću kasnije podići spomenik u priči Novi Jerusalim. Sitan, na slobodi neprimetan događaj, na robiji neće promaći pažnji i od njega se može danima živeti.

sm_OrchidHead Ko u samici nije bio nema pravu predstavu o punoći sveta. On živi samo od krupnih promena oko sebe i opaža jedino one koje ga se neposredno tiču, bilo da ga ugrožavaju, bilo da mu koriste. Njegov je prag osetljivosti bedno nizak, a njen mehanizam okrutno pragmatičan.

Njegova perceptivna moć marginalna. Kao što je nesposoban da prima ultrazvukove, a osiromašen za sve što mu na dlanu ne daruje svetlost određene jačine, nespreman je da od okoline preuzima i sva druga obaveštenja ako podešena nisu ograničenosti njegovih čula i egotičnosti njegovih interesa.

Zasužnjeni čovek sav je u tim čulima. On u samici sve vidi, čuje, oseća. Za njega je sve od interesa. Od svega je kadar da načini upotrebu. Sposobnost spoznaje sveta raste proporcionalno njegovom sužavanju, da do savršenstva dođe ako je sveden na veličinu tek malo veću od mrtvačkog kovčega. U tome počiva deo epifanijskih tajni, totalnost pustinjačkih saznanja, bezgranična punoća askeze.

Pre samice nisam bio svestan raznovrsnosti u kojoj živim. Mislio sam u opštim kategorijama i svet posmatrao kao kombinaciju nekoliko bitnih, generalnih, skeletnih sadržaja. Sve mi je drugo izmicalo. I beskonačna varijabilnost empirije i segmentarnost njenog dešavanja. Uzmite samo onaj moj zid u tamnjači Obilićevog venca, opisan u I knjizi Godina koje su pojeli skakavci.

Da je to građanska soba, ja ga uopšte ne bih primećivao. Možda bih video neku sliku na njemu obešenu. Ili mrlju vlage, ako iz njegove unutrašnjosti izbija. Sam zid bi mi ostao nepoznat. U osvetljenoj samici imao je on već drugo značenje.

Postao je razuđen i raznovrstan reljef, sa neravninama, uzvisinama, usekotinama, pukotinama i senčenjima, koja su uvek pružala drugi prizor ili sugerisala drugu imaginativnu projekciju, postao je geografska karta iznenađenja sa čitavim bogatstvom razlika, nedostupnim slobodnom oku, oku večno zauzetom životnim prioritetima.

Ali je stvarno taj zid oživeo tek u mraku. Neuporediva je poezija samoće! I u tom su smislu zatvorski prostori uistinu onirički!

No comments:

Post a Comment