Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tamničko nebo nada mnom i moralni zakon u meni ili
Gde je na robiji đavo, a gde Gospod Bog
„Što se razmišljanje češće i postojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni.”
(Immanuel Kant, Kritika praktičnog uma)
Policijski majstori i njihovi robijaški šegrti
Prošlo je izvesno vreme pre nego što sam doznao da proces našeg otkrivanja u jednoj robijaškoj zaveri, domaćoj „Aferi belih mantila”, o kojoj će kasnije biti reči, nije tekao onako slučajno kako smo spočetka obavešteni. Započelo ga je, istina, otkriće izvesne količine zabranjenih lekova u samicama Bele kuće niške kaznionice, ali pretres, rutinski inače, ovaj put to nije bio. Bili smo izdani, u tamničkom žargonu otkucani ili otcinkareni.
A to nas vraća na temu robijaškog morala i njegovog socijalističkog pandana na slobodi, načetog pod naslovom „Koordinatni sistem društvene laži”, te dovodi do priče o konfidentima. S njima sam već u istrazi imao neprijatna iskustva. (Ubedljiva primedba na Staljina, dostavljena od ubeđenog staljiniste ubeđenim antistaljinistima, oterala me je u ubedljiv mrak tamnjače, sasvim odgovarajući mraku staljinističkog režima, pri čemu su me u mrak oterali ubeđeni antistaljinisti, dok me je ubeđeni staljinista samo otkucao.)
Termin „realsocijalizam” novijeg je datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje. Potrebno je stoga bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.
Tako je „realsocijalizam” postao termin za „socijalizam” – mahom marksističkog modela – koji se primenjuje i koji evidentno ne uspeva, a izraz „socijalizam” ostao je da pokriva nešto što – pošto nikad, navodno, nije ni pokušano – ne možemo znati hoće li ili neće uspeti. (Moramo, dakle, ponovo pokušati – zar ne? – pa posle videti.) Termin „realsocijalizam”, na kome insistiraju čak i socijalisti nemarksističkog porekla, nije prvi ni jedini pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica.
Zbog toga smo i nesrećnog Marxa tranširali u komade, delili na mladog i starog, srednjeg, valjda, za rezervu ostavljajući, usvojljivog, delimično usvojljivog i neusvojljivog, primenljivog i neprimenljivog, ovakvog i onakvog. Socijalizam koji nam se ne sviđa, u prvom redu što nije uspeo, a tek onda iz drugih humanijih obzira, zvali smo njegovom perverzijom, revizionizmom ili staljinizmom, već prema politici, trenutnoj potrebi ili oportunosti.
Onaj koji nam se, navodno, sviđao, i uvek pre nego što bismo ga iskusili, zvali smo svakojako, najzad i „samoupravnim”, sve dok se i taj nije rđavim pokazao, dok i on nije otišao u prenatrpanu staretinarnicu propalih proba socijalizma da pronađe svoju dušu. Kad god bi promašio, a to se događalo sezonski neminovno, menjali smo mu ime i objavljivali da to što smo do sada njime zvali, što smo, zapravo, radili, i nije socijalizam, da ćemo pravi tek proizvesti.
A produžili smo da proizvodimo jedino njegove krize. Nazivali smo ga klimatološkim češkim sinonimima („Praško proleće”), fiziognomičnim, takođe češkim zamenicama („socijalizam s ljudskim licem”), slovenačkim metričkim nadimcima („socijalizam po meri čoveka”), i najposle, u nastojanju da ga mimikrično približimo njegovim prosperitetnijim građanskim suparnicima – demokratskim, „demokratskim socijalizmom” (s varijantama bespartijskog, frontovskog i višestranačkog sistema).
Neumrlosti izvorne zablude – pored praktično revizionističkih članaka, u Borbi iz 1953, i kasnijih varijacija na temu „mogućnosti nekog boljeg socijalizma” – dao je i Milovan Đilas svoj prilog na str. 20 knjige Tamnica i ideja (u izdanju londonske Naše reči, iz 1984. godine). On tamo, uz moja podvlačenja, veli:
„Nepobitnost da vlast komunista, odnosno komunistički monopolistički vlastodršci, jesu najobuhvatnija moderna tiranija, ta nepobitnost sama po sebi ne potvrđuje komunizam kao apsolutno zlo... kao zlo u svim vremenima i svim uslovima. Kada ne bi bilo tako, zar bi za ideju komunizma trpeli mučenici nepojamne muke, zar bi za njega ginuli milioni?”
(Ovo je ređi slučaj da se ontološki dokaz vrednosti i trajnosti, ergo neuništivosti ideje izvodi iz naše sposobnosti da istrajemo u zabludama, spremnosti da za iluzije beskonačno stradamo.) Šta će ideja u svoju odbranu ubuduće preduzeti, ne zna se. Uostalom, možda je konačno došlo vreme da ideja u radu za građane malo predahne – uostalom, trajna je, neuništiva, ne mora se žuriti – a građani povodom nje nešto da preduzmu.
I na slobodi, naravno, pre robije i nje, tamo uglavnom s konfidentima za koje ćemo ustanoviti da pripadaju PARTIJSKO-IDEOLOŠKOM TIPU, koji doušništvo smatra krunom svog partijskog i građanskog morala. Nota bene, treba znati da cinkaroši u istrazi nisu toliko opasni kao na robiji. Nipošto stoga što to ne bi hteli biti ili što policija nije zamislila da takvi budu, već što je vaša budnost i opreznost pod istragom veća, oštrija, osetljivija nego posle presude.
Tokom istražnog procesa, napeti, zbunjeni, uplašeni, unezvereni, fizički opterećeni, provokatore vidite i tamo gde ih nema. Posle izricanja presude, barem tako mislite, tome se nadate, prestaju sve razdvajajuće razlike među zatvorenicima, proistekle iz posebnosti njihovih „slučajeva” i izolovanosti odbrana, u kojima je, sem ako su posredi političke grupe (protivnarodne zavere) a često, nažalost, i tada – svako za sebe. Ili, kako se u narodu kaže, svaka vaška obaška.
Dolazite među svoje, ljude gde se odbrane, po prirodi stvari, koordiniraju u zajednički front protiv uprave. Kasnije shvatate da su neki od tih zatvorenika, bez obzira na istu sudbinu, manje vaši nego što ste zamišljali, a izvesni uopšte nisu.
Da su, zapravo, njihovi.
Nikad zbog toga, razume se, niste dolazili u ekstremnu situaciju golootočana – jer se ni režim nije spuštao do svojih najdubljih represivnih mogućnosti, ni ljudi, zatočenici, ne behu istog ideološkog porekla, političkog modela i duševnog kova – ali ste pojedinačnim incidentima često bili izloženi.
No comments:
Post a Comment