Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Policijski majstori i njihovi robijaški šegrti
Zatvorenici što su vas tome izlagali zvali su se – onda – a i sada se zovu – konfidenti (ne u smislu poverenika, pouzdanika, već u smislu izdajnika), potkazivači, denuncijanti, doušnici, špijuni, informatori, žbiri, u zatvorskom žargonu – otkucači, cinkaroši ili cinkeri. Broj sinonima za pojam ukazuje na raširenost radnje. Dodajmo spisku i njih, pa ćemo dobiti ljude koji otkucavaju, prijavljuju, dojavljuju, obaveštavaju, izveštavaju, informišu itd.
Oni, verovatno, predstavljaju ustanovu jednako drevnu kao što su to zatvorenici ili oni koji su ih zatvorili. Dok ste u zatvoru sami, dostavljača nema. Čim vas je dvojica, on se pojavljuje. U svakom slučaju, moguć je. I to ne samo jedan. Dva. Vi i taj drugi s kojim ćeliju delite.
*
U sobi od dvadesetak ljudi ugnezdio se bio cinkaroš. Niti se znalo ko je, niti kako operiše. Ali ništa što se u sobi događalo nije za upravu ostajalo tajna. Bila je preko pouzdanih slobodnjaka uspostavljena korespondencija sa Beogradom, no ubrzo provaljena. Nabavljene su karte za igranje, strogo zabranjene inače, ali i one su otkrivene.
Po skupu cenu pribavljena je minijaturna pećnica za kafu (pržun), majstorski izrađena u mesnoj gvožđarskoj radionici, a već sutradan, jedva u pogon stavljena, na pretresu je pronađena i soba kolektivno kažnjena uskraćivanjem paketa, pisama i poseta u trajanju od mesec dana.
U doba opšte oskudice ranih pedesetih bio je to težak udarac, čije je uspešno amortizovanje umelo ponekom spasti život. Individualne kazne dijetom lakše su se podnosile, osim kada nisu izdržavane u samici. Hrana se često na komunalnoj osnovi delila, pa ako ste ostali bez paketa, mogli ste računati na tuđe. Pa i kada komuna u sobi nije uspostavljena, susedi s paketima retko su vas ostavljali da živite na spartanskoj zatvorskoj hrani.
Ovako paketa uopšte nije bilo i živelo se od pozajmica iz drugih soba. Pozajmice se morahu vraćati, a to je smanjivalo obroke idućih meseci. Upravo stoga je, kad god je bilo moguće, za zajednički prekršaj discipline primenjivano načelo individualnog preuzimanja odgovornosti od čoveka koji će kaznom najmanje biti pogođen.
Pojedine sobe imale su i „žrtvenog jarca”, sličnog predratnim „urednicima za zatvor”, novinarima koji su, kada bi list bio zabranjen, u njegovo ime izdržavali zatvorske kazne. Behu to ljudi bez veza sa porodicama, bez pisama i paketa, pa ih ove kazne nisu pogađale. Ni njih, ni sobu. Metod zamene, trik „sedeće patke” (sitting duck), nažalost, mogao se koristiti jedino kada su posredi sitni, neuočljivi predmeti, a u njih pećnica za kafu nije spadala.
Ona se u pogon ne može staviti a da za nju cela soba ne zna, i da ne bude solidarno odgovorna. (Uprava je kasnije trik otkrila. Nastojala da kazne saobrazi imovnom stanju dobrovoljnog „počinioca”. Ako ovaj s kućom nije imao veze, pa mu zabrana paketa i pisama nije škodila, kažnjavala ga je podrumom. Ako bi takav čovek i dalje pristajao da igra „večitog krivca” – što se događalo – dobijao je za preležani podrum posebnu naknadu.)
Sve je preduzeto da se cinkaroš otkrije. I on i način na koji cinkari. Svi su sumnjali na sve, sve pratili. Niko iz sobe na rad nije odlazio, te je taj put veze s upravom bio isključen. Odlazak u upravnu zgradu iz bilo kojih drugih razloga već je, po sebi, bio sumnjiv, pa ga cinkaroš nije koristio. Na slobodnoj šetnji nije bilo mogućnosti da se stražaru priđe, a da to svi ne vide.
Na otkrivanju je radila najpoverljivija grupa zatvorenika, jer bi širenje „istražnog tima” podrazumevalo rizik da u njega uđe i cinkaroš. Dugo nije bilo uspeha. Ideju je dao američki film Stalag XVII. U njemu je nemački konfident u zarobljeničkom logoru za britanske vojnike obaveštenja komandi stavljao u šuplju šahovsku figuru.
Pretpostavilo se da tako nekako postupa i ovaj cinkaroš. Upriličen je maksimalni prestup kućnog reda, ali je predmet bio sitan, pa je kolektivna kazna mogla da se izbegne. (Dežurni krivac je bio spremljen.) To je cinkaroša trebalo da isprovocira na akciju. Za vreme šetnje jedan je od robijaša ostao skriven u sobi i video kako ključar odlazi do određenog kreveta, odvrće njegovu drvenu prečagu, iz šupljine vadi ceduljicu, a zatim prečagu na mesto vraća.
Robijaš je tada sakrio zabranjen predmet među stvari koje su pripadale tom, očigledno cinkaroševom krevetu. Čim se soba sa šetnje vratila, usledio je pretres. (Oni su se uvek žurili, nikad ne nastojeći da svojim postupcima obezbede rafinman.) Predmet je nađen kod cinkaroša. Ta se činjenica od sobe nije mogla sakriti. Stražari su bili svesni da su izigrani, ali ništa nisu mogli učiniti. Cinkaroš je „kažnjen” podrumom. U sobu se više nije vratio. Čulo se da je prebačen u drugu, ali je ova za njega bila spremna. Već iste je noći preventivno pretučen.
No comments:
Post a Comment