Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXII deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi
3. Meditativno-konformistički tip
Ovo je varijanta tipa pod br. 2, regrutovana najčešće među intelektualcima jakog i arogantnog ega. Ako su u rukama policije, meditativni proces koji ih do saradnje, a potom do denuncijacije dovodi počinje već u istrazi. Njegova je osnova delimično spekulativna, delimično psihološka, ali uvek zasnovana na uverenju da su nad islednim organom nadmoćniji. Takav tip kaže sebi:
„Pošto se ne mogu odupreti, a pod mukama mogu reći i više nego ovako kontrolisan, pri čistoj svesti, pristaću na izvesna ograničena priznanja. Trudiću se da im pružim što manje, tek toliko da sebe obezbedim, a druge što manje u nepriliku dovedem.”
Posle izvesnog vremena, stavljen pred novo iskušenje, reći će: „Ako se od mene izrikom ište da između nekoliko ljudi, po svom izboru, odam jednog, izdaću najmanje vrednog, ali ću spasti sve ostale.” Akcenat je uvek na spasenima, nikad na upropašćenom.
A pitanje može li on proceniti ko je vredniji između dva čoveka, da li su zaista svi ostali vredniji od izabranog, ko će i zašto živeti a ko „mreti” – uopšte se ne postavlja. Naravno da on to može. Inače se ne bi nadmoćnim osećao. Inače bi za „lonac” neko drugi birao – njega kao slabića.
Zatim će, idućim povodom, kazati: „Bolje da im ja dam nekoliko ljudi, nego da unište ceo grad, kad će ionako tih nekoliko stradati.” Struktura alibija uvek je ista, samo se broj žrtava povećava, pad je kvantitativno dublji.
Na robiju i ta vrsta ljudi dolazi već zavrbovana. Na slobodi je, međutim, proces spor, evolutivan, uzastopan kao pod istragom. Da se neko izda dovoljan je minut, ako dugo ne treba opisivati gde da se nađe; da se za izdaju konstruiše ubedljiv alibi nužno je vreme. Za intelektualca i viši razlog. Zato je pad postepen.
S jednog se dna, za koje se drži da je poslednje, survava na drugo, još kamenitije, koje se otvara tek kada ga čovek prethodno dodirne i na njemu se smrska.
I ovaj je tip, budući intelektualan, sklon beskonačnim samoposmatranjima i samotumačenjima. Ponekad i samokinjenju, ali posebnog kova. Samooptužbe, kada ih rasklopite, nemaju za cilj da ga optuže nego opravdaju. Samokinjenje je takođe lažno, sintetičko. Tip ovako, naknadno naravno, razmišlja:
„Da li sam dobro postupio, da li mudro izabrao? Da li sam uistinu spasao boljeg, žrtvovao goreg? Nisam li pogrešio?” Nikad: „Zašto to uopšte činim?” ili „Zašto sam upropastio nevinog čoveka?” Odgovor će uvek biti dobar. „Morao sam to učiniti da bih druge spasao”, i: „Valjda sam dovoljno inteligentan da znam ko je vredan, ko nije?”
Još jedno obeležje tipa jeste nepouzdanost dostava. Pošto drži da je to što preduzima „njegova igra” kojom uspešno parira „njihovoj”, ne mora se oslanjati na činjenice, ni istinu. Proces izdaje oslobođen je empirijskih opterećenja. Kao i policijski, odvija se u zoni čiste, priznajmo, vrlo imaginativne spekulacije.
Kada štiti krivca o kome se može kazati poneka istina, on uništava deset nevinih o kojima se mora izdašno lagati. Ovaj tip je serijski cvetao u sovjetskim čistkama, ali ga ne smemo mešati sa APSURDNIM KONFIDENTOM (bolje KONFIDENTOM APSURDA), koji odaje da ceo proces denuncijacije nevinih kompromituje.
Poštovana Ljiljana,
ReplyDeleteDa li postoji obeležje gde je Borislav Pekić nekada živeo u Londonu. Putujem u Englesku u Aprilu i voleo bih je posetiti. Takođe me zanima da li je ostavio neke zapise o nastajanju mog omiljenog romana "Kako upokojiti vampira"?
Unapred zahvalan,
Mateja Đedović
Poštovana Ljiljana,
ReplyDeleteDa li postoji obeležje gde je Borislav Pekić nekada živeo u Londonu. Putujem u Englesku u Aprilu i voleo bih je posetiti. Takođe me zanima da li je ostavio neke zapise o nastajanju mog omiljenog romana "Kako upokojiti vampira"?
Unapred zahvalan,
Mateja Đedović
Dragi Mateja,
ReplyDeleteDrago mi je da ste se javili jer volim da čujem neke opaske o Pekićevim delima. Baš je interesantno da Vam je "Vampir" omiljeni roman. Međutim ne postoje neki zapisi o "Vampiru" mada je Pekić govorio da će to jednom uraditi, ali nije očevidno stigao.
Što se adrese tiče, molim Vas mi pošaljite Vaš email da bih Vam lično na to pitanje odgovorila.
Srdačan pozdrav.
Poštovana Ljiljana,
ReplyDelete"Vampir" je prvi Pekićevi roman koji sam ikada pročitao i još uvek ne mogu da izbacim sliku Adama Trpkovića i njegovog kišobrana iz glave. Ne mogu izbrojati koliko sam puta citirao pasus o junacima koji posthumno rastu. Posebno mesto za mene drži i Besnilo (p.s. da li je Pekić bio inspirisan Kamijevom Kugom tokom pisanja Besnila?).
Moj email je matejadjedovic1@gmail.com.
Sve najbolje,
Mateja Đedović
Dragi Mateja,
ReplyDeleteKod pisaca se nikada ne zna šta je nekoga posebno inspirisalo da napišu neki roman ili priču. Pekić je toliko čitao, ali mislim da je želeo da piše o nekoj epidemiji i da je smatrao da o besnilu nema mnogo pa se zato odlučio da tome posveti pažnju i počne sa istraživanjem. Pored toga njegov omiljen pas iz detinjstva morao je da bude "uspavan" jer se sumnjalo da je zaražen besnilom. To ga je strašno potreslo i do kraja života je pominjao svog psa Bobija.
Hvala na e-mail adresi.
Srdačan pozdrav.
Hvala Vama na brzim odgovorima. Željno očekujem Vaše pismo.
ReplyDeleteSve najbolje,
Mateja Đedović