Pages

Friday, December 04, 2015

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

2. Budi neosetan i nečujan. Budi nevidljiv. Da te što manje zapažaju, u tome je tvoja jedina šansa. Jer razumeti te nikad neće. A ako te razumeju, tek onda si najebô. 

Ova se nevidljivost ne postiže isključivo striktnim poštovanjem kućnog reda, izbegavanjem, dakle, raporta kod upravnika i slepim izvršenjem svake naredbe koju dobijete, čak i ako nije u potpunoj saglasnosti s ovlašćenjima tamničkog osoblja. Time se postiže samo prvi stepen nevidljivosti. Premda efekat može biti i obrnut.

Ako vas registruju kao primernog zatvorenika, s obzirom na njihovo tumačenje pojma, možete se naći u neprijatnoj situaciji da se na vas računa i u drugom pogledu. Da se, recimo, od vas zahteva cinkarenje. Nastojte zato da svojoj poslušnosti date jasno regularan, na kućnom redu zasnovan i ograničen karakter. Branite se od proizvoljnih tumačenja vaše disciplinovanosti.

Ne dopustite da podrazumeva ništa drugo do ono što jeste – poštovanje zvaničnih „Zakona zemlje”. Ovo je, razume se, teško postići, ali vredi pokušati. Ako ste uporni, ostaviće vas na miru.

Drugi stepen nevidljivosti je komplikovaniji, jer obuhvata sposobnost da nezapaženi ostanete i od robijaša. Teorijski, ona se najbolje postiže životom u samici, no pošto samica pretpostavlja da ste vidljivi, pa i upadljivi upravi – inače vas u samicu ne bi strpali – zahteva se da takvi budete u skupnom zatvorskom životu.

Stoga se ni izgledom, ni ponašanjem, ni delom, ni rečju ne smete isticati. Budite tek senka među senkama. Ovakva metoda teško pada taštim ljudima, naročito intelektualcima. Pošto im je prostor za socijalnu akciju sužen, sveden, zapravo, na obim majmunskog kaveza, njima se čini da su im za očuvanje intelektualnog samopoštovanja ostale jedino ideje koje se „ne mogu zatvoriti”.

U pravu su. Ideje se zaista ne mogu zatvoriti, ali mogu njihovi nosioci, što je praktično isto. A kako svaki zatvor ima svoj „unutrašnji zatvor”, svoje samice, nosioci ideja zajedno s njihovim nedodirljivim idejama u njih se zatvaraju. NightSerpent
3. Ne opiri se Kućnom redu jer on je – ma kakav, čak najgluplji, najstroži – razuman. Opiri se Neredu u kome će se spontano obrazovati nerazuman Red, Red nerazuma. Ali ako možeš, ne opiri se ničemu. Čuvaj snagu za prave bitke. A one su uvek bitke koje tek predstoje. 

Kada vas je neki lud poriv u istrazi naterao da načinite disciplinski prekršaj, sama po sebi, ma kako teška, nije vas pogodila kazna. Pogodile su vas njene posledice. Pošto ste nekoliko dana proveli stojeći na nogama u ledenjači, stižete u islednikovu kancelariju iscrpen i nesposoban da uočavate klopke u njegovoj dijalektici.


Neki vam se lingvistički kompromisi u zapisniku čine manjim nego što će biti kada se iz njih na usmenim saslušanjima idućih dana počnu izvlačiti logičke konsekvencije ili neke usmene omaške manje tragične nego kada na pismenim sesijama islednik bude nastojao da ih vašim potpisom ovekoveči.

Na robiji istrage nema. Ne, barem, zvanične. (Nezvanične se hronično vode. Jedna je od njih ujaka moje supruge naterala na pokušaj samoubistva.) Ali vaše zdravlje, vaš mentalni standard, vaša fizička otpornost ostaju. Oni su, pored volje – uvek u najtežem iskušenju – vaše jedino oružje. Trošiti ga nemilice na sukobe s vlašću, koji se ni pod kakvim uslovima ne mogu dobiti, jednostavno nije celishodno.

Dva razgovora, vođena u razmaku od više godina, inspirišu me na ovu zatvorsku uspomenu. Ona je i malo manje od prave zatvorske uspomene, jer čuva tek bled otisak incidenta, a i više od nje, jer ima kumulativnu vrednost koja nadilazi siže.

Prvi se vodio u kući advokata Jovana – Jora Barovića, u njegovoj kući na Dedinju. Bio sam u poseti koju sam praktikovao prilikom svakog povratka iz Londona. Iznenada su se pojavili Mihajlo Mihajlov i Ivan Zvonimir Čičak, Barovićevi klijenti, upravo pušteni iz zatvora. S njima je bila i buduća gospođa Mihajlov. Povratnici iz zatvora obično su povučeni, smotreni, zakopčani, nepoverljivi, ili ako nisu, onda su hipertrofirano živahni, egzaltirani, nervozni, pa i agresivni.

Obojica Barovićevih posetilaca pripadala su drugoj vrsti. Čičak je lepo i dugo pričao o zatvoru. Mada osobno nisam ponesen „pričama iz zatvorskog života”, slušao sam ga s pažnjom pisca, čoveka u sebi držeći na uzdi. Ne marim, naime, za brbljive, napadne ljude, koji se trude da od svega načine – čin. U međuvremenu, Čičak se sa znatnom opširnošću upustio u svoj otpor zatvorskim običajima koji su ga vređali i ponižavali.

Ne sećam se o čemu je govorio, da li o grubom rečniku ključara ili sitnim šikanama, osveštanom delu zatvorskog rituala, u svakom slučaju, ma koliko se svojim upornim držanjem ponosio, a to krio nije, sam je povod bio beznačajan. A bio bi takav i na slobodi. Nisam reagovao. Znao sam da su obojica iz zatvora tek izašla, da je taj zatvor sve čime za sada raspolažu, pa i da su, verovatno, na njega vrlo ponosni.

Drugi se razgovor vodio između mene i gospodina Ivana Jankovića u Londonu, odmah nekako pošto je ovaj u Padinskoj skeli (znamenitom Padinjaku) odležao mesec dana zbog javnog plediranja za pomoć poljskoj Solidarnosti, u okviru zvaničnog mitinga solidarnosti sa Palestinskim oslobodilačkim frontom. Uprkos neprijatnostima uporno je insistirao da ga službenicia Skele oslovljavaju sa „vi”, a ne „ti”, kako je praktikovano. Stvar je, dakle, i ovde bila beznačajna.

A da li je stvarno bila?

Pridružiću ovim iskustvima svoje, pa tek onda predložiti odgovor.

Tokom celog robijanja morao sam sve službenike KPD-a da oslovljavam s gospodine. U međuvremenu, naravno, ja gospodin nisam bio. Pa ni građanin. Ponajmanje drug. Istomštogođ! Bio sam broj. Broj Taj i Taj. No, i to je bio izvestan napredak u odnosu na istragu, gde sam bio bezimena banda. Sve me to nije zabrinjavalo. Nikad mi nije naporno da nekog zovem gospodinom, čak i kada njegovo gospodstvo nije uočljivo.

Moji su problemi uvek nastajali s terminom drug. Morao sam, takođe, da robijašku kapu, sivu, sličnu plitkom čanku, skidam svaki put kada sam pored nekog službenika prolazio, pa ma to stalno bio isti čovek. Morao sam da ustanem kada god bi neko u moju ćeliju ušao, bio to upravnik ili najnevažniji ključar doma. Sa svima njima morao sam da razgovaram u stavu mirno, s rukama uz telo.

I još mnogo toga morao sam da radim, čemu me sloboda nije naučila, a odgoj navikao. I, naravno, morao sam se pomiriti s izvesnošću da će me ovde oslovljavati s „ti”, a da ću svoje dragoceno „vi” povratiti tek kada budem pušten (kako bih ustanovio da mi ono, u odsustvu drugih prednosti, ničemu ne služi).

Pitam se, međutim, šta bi se dogodilo da sam 1949. imao više samopoštovanja – više kuraži, u stvari, jer samopoštovanja sam imao dovoljno – i da sam za sebe pokušao izvojevati status za koji se onako odvažno borahu gospoda Čičak i Ivan Janković?

Da sam i za sebe zahtevao titulu „gospodina”, da sam pristao skidati kapu, jer to je pristojno, ali tokom dana istom čoveku samo jednom, očekujući, uzgred, da mi se pozdrav učtivo uzvrati, da sam pristao da ustajem, jer to je red kada mi neko u kuću (ćeliju) uđe, ali odbio da zauzmem vojnički stav s obrazloženjem da nisam u vojsci i da na vojničku poslušnost nisam položio zakletvu?

Dobio bih „četrnaest dana podruma, bez pisama, paketa i posete”, i s tim bi se stvar s mojim gospodstvom okončala. U ponovljenom pokušaju dobio bih drugih četrnaest dana. I tako ko duže izdrži. Uostalom, kad sam tako nešto jednom preduzeo, celog sam dana ribao klozet.

Više nisam pokušavao. Ranih pedesetih, mi smo po zatvorima socijalističke Jugoslavije malo vremena imali za brigu oko civilizacije. Prioritet je imalo pitanje kako ostati živ na vodi koja vam se predstavlja kao geršla i na 200 grama kukuruznog hleba tvrđeg od topovske granate. Brigu za građanske konvencije i čuvanje ljudskog dostojanstva morali smo prepustiti boljim vremenima.

Veliki sloj zatvorenika, doduše, naročito među kriminalcima, kućni red krši ne samo zbog pribavljanja ilegalne koristi već iz psiholoških razloga. Premda rizična, ovde je to jedina moguća vrsta otpora, jedini način očuvanja samopouzdanja, ako vam je do njega stalo, i razbijanja tamničke monotonije, ako vam ova baš mnogo smeta. Svaka nedopuštena radnja obezbeđuje učesnicima uzbuđenje, na robiji tako retko i dragoceno.

Ali ako se već hoće, uzbuđenje trivijalnim kršenjem reda, koje ono podrazumeva, može se nadoknaditi ozbiljnijom podzemnom delatnošću, radom za unutrašnju upravu. U tom slučaju se, prividno, kućni red još više poštuje i time prikriva njegovo ozbiljno kršenje. Razlika u stepenu uzbuđenja je znatna.

Ona ne potiče od vrste prestupa, od materijalne i procesne razlike između nedopuštenog kuvanja kafe i organizovanog usmrćivanja Udbinog doušnika. Ona potiče od toga što za prvi prekršaj discipline dobijate sedam dana podruma, a za drugi i do sedam godina robije.

Kakav je, dakle, moj odgovor na problem očuvanja dostojanstva u zatvoru? Pričom o čišćenju klozeta ja sam ga dao. Ali on je dobar samo za one koji su kadri da razluče prioritete. U zatvoru se možete ponašati na dva načina: obavljati funkciju zatvorenika, ne učestvujući u njoj, mentalno se distancirajući od svega što ste prinuđeni činiti i što su drugi vama prisiljeni da rade, ili odbiti da budete zatvorenik van reda i pravila koje sami sebi propisujete.

Drugi put je staza časnog rata, vođenog nečasnim sredstvima, u kome malo ima izgleda da pobedite, ali, zauzvrat, vaše mišljenje o sebi ostaje nepromenjeno – pretpostavlja se, naime, da ste o sebi uvek lepo mislili – premda bi ono, iskustvo uči, nepromenjeno ostalo i bez te žrtve, ostalo isto u svakom slučaju.

Prvi je put staza razumnih kompromisa. Jer, niste na robiji da čuvate svoje dostojanstvo (svoju sliku o sebi), nego sebe i svoju ideju; niste na robiji da u mraku pokažete kakvi ste, nego da se sačuvate da biste to na svetlosti pokazali.

Ovim putem, razume se, mogu ići jedino jaki. Slabić koji pristaje da čisti fekalije, kako je kućnim redom propisano, lako može završiti time što će ih jesti, o čemu nikakav red ne govori.

 I zato možda gospoda Čičak i Janković ipak imaju pravo.

No comments:

Post a Comment