Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći 

4. Ne veruj onima koje često kažnjavaju, a na njima se to ne primećuje, ali ni onima koje ne kažnjavaju nikad, a na njima se to primećuje. Najbolje je ne verovati nikome a ponašati se kao da se veruje svakome.

Po naopakoj logici što razdvaja zatvor od slobode, u njemu kršitelji zakona uživaju neuporedivo veći ugled od ljudi koji ga se drže. Na slobodi se bojkotuju ljudi koje asocijalna priroda i moralna neprilagodljivost dovodi u sukob sa zakonom; na robiji se bojkotuju poštovaoci zakona.

(Misli se, razume se, u slučaju slobode, na prave zakone, u primeru zatvora na pravila kućnog reda što ove zakone imitiraju.) Ukoliko ste na slobodi više puta kažnjavani, srazmerno tome će vam opadati ugled; ukoliko ste na robiji više puta kažnjavani, ugled će vam rasti.
 Ovo zna i uprava. U gladi za novim doušnicima, bez čijih dostava nije kadra da rekognoscira stvarno stanje u robijašnici, omete dejstvo rđavih uticaja narodnih neprijatelja, spreči eventualna bekstva, prodre u planove unutrašnje uprave – za čiju konkurenciju takođe zna – i zatvori tajne veze doma sa spoljnim svetom – koje takođe naslućuje – uprava kaznione pribegava trikovima.

(Na ključare i nadzornike se u pogledu obaveštenja ne može osloniti. Ovi nisu „posvećeni”, ne pripadaju robijaškoj fratriji, unutrašnjem krugu zatvorske civilizacije, a pored toga su najčešće glupi ili nezainteresovani.) Veštačkim putem gradi ona zatvoreničku reputaciju izvesnom broju najpouzdanijih poverenika među robijašima, zavrbovanim već u toku istrage.


To se postiže učestalim – u osnovi lažnim, prividnim – kažnjavanjem ili javnim maltretiranjem osoba na koje se računa. U međuvremenu, one se drže postojano, hrabro, drsko. Stvara se legenda. „Legenda” se potom, posle dugog vremena, vraća iz kažnjeničke samice – gde je, nevidljiva za druge, živela na privilegovanom režimu – i počinje ubirati plodove svoje legendarnosti, svog „heroizma”. Tajni poverenik uprave postaje javna poverljiva ličnost robijašnice.

Posledice i sami možete zamisliti. Jedne od najtežih nastupile su kada je, s proleća 1950, takav dostavljač, dugo na ledu držan, uspeo da se uvuče u krug blizak anonimnom vrhovnom forumu unutrašnje uprave Sremske Mitrovice. (Ako je ovaj postojao, a tako vele.) Otkriven je u poslednjem času, blagodareći omašci u distribuciji osuđenika.

U Zavod je stigao čovek kome je poznata bila njegova cinkaroška karijera u istražnom zatvoru. Dostavljač je nađen mrtav. Ovako definitivne mere zaštite retko su preduzimane, pa me i to uverava da je posredi bila naročita tajna koju je pokojni cinkaroš ugrozio. Inače su mahom prebijani.

Stoga je preterano kažnjavanje uvek bilo sumnjivo. Nekažnjavanje, takođe. Poziv, međutim, da se nikome ne veruje, u istrazi, bez sumnje, bez izuzetka validan, na robiji je neprimenljiv. Na robiji je moguće i treba lagati jedino upravu. Zaštitne laži u odnosu na suzatvorenike koriste se selektivno, jer je na drugi način nemoguće opstati.

Istraga je individualan, robija kolektivan poduhvat. Relativna kratkoća istrage dopušta vam da je izdržite sami, bez potpore drugih. Robiju potpuno sami ne možete izdržati. Morate se na druge osloniti – i oni na vas, naravno – a to pretpostavlja minimum međusobne iskrenosti, poverenja i lojalnosti.