Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći
5. Ako nešto radiš, radi sporo, ali ne i rđavo. Najviše snage troši se ne na radu, nego po podrumima, iz kojih se opet na rad vraćaš. Savet je očevidan. Zamislite sebe u zatvorskoj radionici. Radili ste sporo, kao što nalaže nepisan robijaški red, na koji su čak i vaši nadzornici navikli. Vikali su na vas, požurivali vas, ali se vi niste obazirali. Niste se, dabome, ni bunili, jer ni to nije uputno.
Prosto ste se držali svog ustaljenog mrtvačkog tempa. Ali ste najzad zadati posao obavili. Niko vam ništa ne može. Konzervirali ste ostatak snage koji biste bržim radom svakako izgubili. Postigli ste cilj. No, kada biste zadati posao rđavo obavili, okrivili bi vas za sabotažu i kaznili. Golem gubitak energije u podnošenju kazne ne bi stajao ni u kojoj realnoj srazmeri s malom štetom, ako je namerna, koju ste im naneli.
6. Zaboravi prošlost. Ona je ovde tvoj najveći neprijatelj, između ostalog, jer te je ona ovamo i dovela. Zaboravi i budućnost, jer ona je drugi. Dolazi uvek kasnije nego što joj se nadaš i nego što te je obavestila radio-kibla. Bavi se sadašnjicom, svakim trenom svog vremena, jer ga ovoliko nikad nećeš imati.
Kada sam ovo preporučio i za istragu i za robiju, znao sam da se, u pravom smislu reči, savet samo na robiju odnosi. U istrazi se, istina, bavite pre svega sadašnjicom, ako se pod njom podrazumevaju svakonoćni susreti i razgovori s islednikom, ali predmet vaših iscrpljujućih debata ekskluzivno je prošlost. I gore, u ćeliji, pripremajući se za islednika, njome se bavite. Sadašnjost je prividna, ona je tek denominiran prostor u kome ponovo preživljavate svoju prošlost.
Tu sadašnjosti, osim u najgrubljem vidu prostorno-vremenskog sindroma u kome ležite, nema. U istrazi se sva vaša sadašnjost nalazi u prošlosti, sva je njoj posvećena. I život vam je, u pogledu vremena, sveden na jednu dimenziju. Prošlost je, dakle, tu jedino stvarna, sadašnjost joj služi kao most, a budućnosti nema jer je prekrita neizvesnošću sudske odluke.
Na robiji, međutim, iscrpljena istragom, upravo prošlost iščezava, budućnost ostaje neizvesnošću prekrita i sadašnjost, do tada nepostojeća, uzima sve vaše vreme. Odvija se prirodan samoodbrambeni proces, nezavisan od volje i namere, sličan lučenju okoštalog omota školjke oko njenog nezaštićenog organizma. Organizam pak robijaša oseća da je vreme njegov najljući neprijatelj te ga nesvesno abortira na onu jedinu dimenziju koja se, bez štete, još može koristiti.
Prošlost i budućnost na robiji su beskorisni aspekti vremena. Pa i štetni ako im se zatvorenik lakoverno prepusti. Prošlost će uvek iznova ponavljati slike za kojima će se žaliti, budućnost one za kojima se čezne. Kajaćete se zbog propuštenih prilika i onih što vas možda tek očekuju.
Bićete nesrećni u svakom slučaju. Većina zatvoreničkih samoubistava potiče upravo od kombinacije sećanja sa izumiranjem nade, od nesrećnog spoja nepovratne prošlosti i nedostižne budućnosti. Robijaši sve ovo instinktom znaju. Znaju čemu se izlažu, pa ipak se i prošlosti i budućnosti najstrasnije predaju.
Zbog toga se ovde za sadašnjost pledira. Ma kakva da je, ona je na robiji jedina stvarna. Ona vas neprestano snabdeva praktičnim zahtevima, ne dopuštajući vam da potonete u fantomski život utrošene prošlosti i neutrošive budućnosti. Ona je vaš spas, vaš konopac na dnu jame.
No comments:
Post a Comment