Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći
Kao i kod zakona na slobodi, naročito onih koji prekoračuju razumnu svrhu, služeći ciljevima suprotnim svojoj pravnoj i pravdonosnoj prirodi, i na robiji nije stvar u tome kako da ih se pridržavate, nego kako da ih izbegnete.
U I knjizi Godina koje su pojeli skakavci, pod naslovom „Kućni red i kako ga preživeti”, od 245. do 250. strane, izneo sam nekoliko saveta o tome kako izaći na kraj sa kućnim redom u istražnim zatvorima. Većina pravila važi i za robiju. Ali ne sva. O onima koja važe za robiju ovde ćemo diskutovati, jer tamo to nismo učinili. Izneli smo ih kao aksiome koje sada moramo obrazložiti:
1. Sve što radiš, radi sporo. Osim kad bežiš. Beži što možeš brže. Ali ako možeš – ne beži. Uhvatiće te. A ako te ne uhvate, bićeš u zatvoru i napolju.
Odbijanje rada kažnjivo je – što sam i ja iskusio – ali njegov ritam nije striktno propisan. U kazamatskim radionicama, doduše, postoje norme i normirci (poenteri), robijaši zaduženi da njihovo ispunjenje registruju i kontrolišu, no to je forma, a nju je uvek, u sporazumu upravo s tim normircima i robijaškim poslovođama, lako izigrati.
Posebno u majstorskim radionicama, gde se zanatska priroda posla do izvesne mere graniči s umetnošću. Pravljenje stilskog nameštaja, po kome je stolarska radionica Sremske Mitrovice čuvena, pa je rezbarenim drvenim proizvodima snabdevala kabinete visokih partijskih i državnih funkcionera – stanovi su meblirani iz fonda konfiskovane imovine – nije se moglo normirati.
Tamo gde se to moglo, u ciglani ili na poljoekonomiji, na primer, i kod nas je primenjivana spasonosna sibirska tufta, po svemu sudeći, univerzalan oblik robijaške odbrane od ropskog rada. Sporost koja je vladala na radu, suprotno iskustvima oduševljenog sudije g. Soldatovića iz godine 1898, prenosila se i van njega, na život robijaša, a s njih na osoblje tamnice.
Sve se odvijalo kao u usporavajućem bestežinskom stanju, gde se svaki pokret mogao po segmentima razdvojiti, nijedan nije bio izlišan, ali je, opet, retko koji stvarnom radu doprinosio. Tako se konzervirala energija, istrošena brigama, čamotinjom, rđavom hranom, nehigijenskim uslovima i odsustvom zadovoljavajuće medicinske nege.
Razume se, u međuvremenu, da bežati valja brzo. Ovde se, nažalost, postavlja pitanje najpre mogućnosti, zatim, ako ona postoji, oportunosti bekstva. Položaj Sremske Mitrovice, ozidane tvrđave usred prostranog, praznog vojvođanskog polja, kontrolisane visokim stražarskim tornjevima, za bežanje nije bio ni najmanje povoljan.
Jedina realna šansa postojala je za slobodnjake, izvođene na rad van zidova. Ali na spoljne radove slate su samo male kazne, za bekstvo, u načelu, nezainteresovane. Zamršenije je pitanje o koristi od bekstva. U poglavlju „Otpori i Komoditeti” I knjige Godina koje su pojeli skakavci dao sam razloge zbog kojih ja nisam bežao.
Nekome se oni mogu činiti neubedljivim, pogotovu ljudima koje čeka dvadeset godina robije, a šansa im se pruži. Metafizička razmišljanja o slobodi kao drugoj robiji tada zaista izgledaju deplasirana. Ali kada stignete – ako živi stignete – napolje, shvatate ubrzo da u njima ima istinitih upozorenja.
Ispričaću vam priču o beguncu, kroz razgovor što sam ga na temu njegovog bekstva vodio, pošto je uhvaćen, u više navrata premlaćen i u samicu Mitrovice vraćen: – Dobro – rekao sam – mislio si da ti je skrovište obezbeđeno kod prijatelja? – I bilo je. Tako smo se pre njegovog izlaska dogovorili. Ali on je u međuvremenu umro. – Pa gde si se sklonio? Kod roditelja? – Tamo bi najpre tražili. Otišao sam kod drugog prijatelja. Ali se nisam dugo zadržao. – Zašto?
– Zbog njegove žene. Moj prijatelj joj ništa nije rekao, ali njoj je bilo sumnjivo što nikuda iz kuće ne izlazim. Naterala je muža da joj sve ispriča. Posle toga, naravno, zahtevala je od mene da odem. U protivnom, pretila je, prijaviće me policiji. – I ti si otišao? – Nisam odmah. Znao sam da zbog muža neće pretnju sprovesti u delo. I njega bi kao jataka uhapsili. Stvar je u tome što je život u kući postao nemoguć.
– Zbog žene? – Ne samo zbog nje. I prijatelj se promenio. Plašio se da me ne otkriju. – To je prirodno. – Ne kažem. Ali su mene, zbog toga, držali u sobi u kojoj je prozor stalno bio zastrt i gde je vladao polumrak kao u mitrovačkom podrumu. Noću sam bio u potpunom mraku, jer su se bojali da me na električnoj svetlosti, čak i kroz zavesu, neko ne vidi. Oni su živeli u susednoj sobi, i to je bilo najgore. – Šta je u tome bilo rđavo?
– Danju ništa. Ali se svake noći krevet tresao, a ja ženu nisam video tri godine. A i drugih stvari je bilo. – Kojih? – Nisu kupovali hranu za troje da ne izazovu sumnju trgovaca i suseda. Pošto je meni uvek pripao najmanji deo, hranio sam se gore nego na robiji i stalno slabio. Tako sam proveo zimu. Kada je otoplilo, rekli su mi da me u kući ne mogu držati jer im na studije dolazi rođak iz provincije. Premestili su me u dvorišnu šupu. Ona je bila u potpunom mraku, a povrh toga vlažna i prljava.
– Kao kaznena rupa ovde? – I gora. Počeli su i neredovno da me hrane, izgovarajući se zaboravom ili poslom. Najzad sam se razboleo. Nisam mogao lekaru i zamalo nisam umro. – Kako si se izvukao? – Prijavio sam se. – I tako spasao.
– Jebem ti takvo spasenje! Tek onda su nastale neprilike. Nisu hteli da veruju da sam preživeo bez ičije pomoći. Hteli su da znaju ko mi je pomogao. – Jesi li priznao? – Morao sam. – Izdao si, dakle, prijatelja? – A ne! Nisam njega. Rekao sam da me je skrivala njegova žena a da on o tome ništa nije znao.
Pored toga što živi kao u zatvoru, pa ponekad i gore, begunac mora da se nosi sa strahom od hvatanja kojeg je zatvorenik lišen. A strah od zatvora, ako ste u njemu već bili, gori je i od samog zatvora.
No comments:
Post a Comment