Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Velika povelja slobode (Magna carta libertatum) Sremske Mitrovice i kako je izbeći
7. Ako možeš samicu biraj. Za sve nevolje u njoj bićeš sam kriv. Ako ne možeš, najebao si, iako ćeš za sve nevolje naći drugog krivca. Ali pošto i ti drugi krivci biraju, i uvek druge, kriv ćeš opet biti ti.
Priznajem da ovaj savet ne proizlazi toliko iz opšteg iskustva koliko iz moje mizantropije. Nekoliko prednosti samica svakako ima. U njoj ste zaštićeni od dostavljača i znatno manje u iskušenju da prekršite kućni red, da vas na to drugi navedu, ili da, iako krivi niste, delite kolektivnu odgovornost ako ga drugi prekrše. U njoj imate više prostora za ležanje, više vremena koje vam drugi neće pokvariti.
U samici ne morate deliti tuđa neraspoloženja ili od njih trpeti. Ne morate slušati tuđe priče i u njima saučestvovati. Osećati tuđe mirise i od njih se sklanjati. Većinu nedostataka izneo sam ili tokom pripovedanja opisao. Za mene lično, oni su manji od prednosti, ali to ne znači mnogo. Uostalom, gde ćete biti ionako ne birate.
Nedostaci skupne sobe prednosti su samice. Jedina prednost zajedničkog života, obilno korišćena, uostalom, jeste mogućnost da za svoje nevolje nađete krivce, i razloge uvek u drugima. A za većinu ljudi ovaj je razlog i dobar i dovoljan. Ponekad vam je, naravno, potrebna pomoć ili uteha. Ne računajte mnogo na nju, ali se ponekad dobija.
8. Ako negde zovu, polazi poslednji. U zatvoru retko zovu da te usreće.
Ovom savetu, držim, ne treba nikoji komentar. Premda se u bizarnoj praksi zatvorskog života može dogoditi da vam tamo kuda idete bude bolje, suprotni primeri znatno su češći.
9. Ne budi čuvar brata svojega, ni sudija mu, ni protiv njega svedok, ne budi još jedan koji ga je zatvorio.
Ovaj je savet razrada mudre poslovice koja nas uči da nije zatvor težak, nego su teški zatvorenici. „Zlo koje vam u zatvoru nanese sapatnik neuporedivo je gore i znatno veće od onog koje vam nanese bilo ko spolja, uključujući upravu.”
Ne smete poći od ugodne mazohističke pretpostavke da se cela „ta ključarska, stražarska, udbaška banda” – jer smo i mi njih bandom, kao oni nas, zvali – ovde sakupila samo vama da naudi, da su oni presrećni poslom kojim se bave. Neki možda jesu, ali sam sretao mnoge koji to nipošto nisu bili.
Oni su vas mogli kinjiti, na bazi kućnog reda, pa i mimo njega, ali su to činili pre u ime Sistema, koji ih je politički i psihološki indukovao nasiljem spram „neprijatelja naroda”, i kao ljude klonirao, nego u svoje lično. Kada se sve zbroji, malo je bilo aktuelnih sadista u jednoj ustanovi za njih kao skrojenoj, u jednom dobu za njih kao poručenom.
Osećaj dublje povređenosti potiče od prinudne bliskosti sa ljudima koje pod normalnim prilikama slobode možda nikad ne biste ni sreli, a ako biste ih i sreli, nipošto ih ne biste upoznali, pogotovu posle poznanstva sa njima nastavili da živite, delite istu sobu, čak isti ležaj. Okolnosti su vas primorale da s njima živite u zajednici, kao sa porodicom, pa se nešto od familijarne međuodgovornosti i ovde uspostavlja.
I kao što vas napolju više vređa nepravda iz porodičnog kruga, i ovde vam je teža ona što vam je nanesu vaši sobni drugovi nego neka što dolazi spolja. Atmosferu zatvoreničke – pa time već i „zavereničke”– sobe u međuvremenu, ne određuje brojčani odnos između podnošljivih i nepodnošljivih zatvorenika, jer i jednih i drugih uvek ima, nego karakter nepodnošljivosti ovih poslednjih.
Ne određuje je, takođe, ni najpodnošljiviji među njima. Uvek je to onaj najnepodnošljiviji. U sobi s jednim mudracem i jednim ludakom, društvenu klimu neće određivati mudrac, nego ludak. On će je određivati i u sobi gde su svi mudri, a samo on lud.
No comments:
Post a Comment