SREĆNE PRAZNIKE

SREĆNE PRAZNIKE 

SVIM VERNIM ČITAOCIMA BLOGA ŽELIM PUNO SREĆE I SVE NAJLEPŠE U NOVOJ GODINI I LEP BOŽIĆ

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.
 „Umetnost i stvarnost” IV deo (Beleška za esej nastavak) 

Nije posao književnosti da jedan narod uči njegovoj istoriji.

 Posao književnosti je da se bavi sudbinom ljudi, sudbinom čoveka u toj istoriji. I to ne apstraknog čoveka, čoveka kao takvog, već određenih ljudi, a onda se datog romana ne tiču sudbine nekih drugih, ma kako bile značajne.
 Eventualne nesreće jednog Eskima ne mogu se objasniti nesrećama indijskog seljaka i glađu u oblasti Ganga.

 Svaki ima svoje razloge za nesreću i pisac se mora držati environmenta, jedne određene ljudske sudbine. Sve ostalo je posao istoriografije.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, četvrtak, 3. mart 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost” III deo (Beleška za esej nastavak) 

Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“ koji bih eventualno poslao „Književnosti“ kao odgovor na istoimenu anketu.

 Pisci komunisti ili oni koji se bave politikom u kulturi, ne nužno i kulturnom politikom, najčešće ne kulturnom politikom, morali bi se zapravo zapitati kako bi na ova pitanja koja postavlja anketa odgovorili njihovi fundatori, fundatori njihove ideologije – Marks, Engels, a zatim oni koji su tu ideologiju prvi put u praksi primenili – Lenjin, Trocki, Lunačarski, da u ovom trenutku zanemarimo Staljina.

 Videli bi zapravo da odgovor nije uvek isti.

 Da je različit u vremenu u kome je Lenjin na primer bio u opoziciji i kasnije kad je započela revolucija, i u doba građanskog rata, videli bi u stvari zapravo da odgovor nije isti i upravo ta različitost, a često i protivurečnost tih odgovora, ilustrovala bi najbolje i njihove vlastite dileme.

Ja nisam marksist i naravno nisam na takve konsultacije obavezan, odnosno jesam samo u toliko u koliko odgovori doktrine obrazuju jednu praksu koja dolazi u sukob sa mojim praksisom, sa mojom profesionalnom savešću.

 Do kakvih apsurdnih zahteva dolazi se sledeći takvu logiku zahteva, koji su na primer skrivili neke od najslabijih stranica romana Isakovićevog Trena 2, a uvođenjem tzv. istorijskog konteksta kroz članak o IB-u i uveli tu knjigu u oblast groteske, a nas čitaoce među morone, vidi se iz zahteva boraca Knina, da na primer jedna Golubnjača radi istorijske istine, pored ustaških zločina, opiše i četničke, odnosno srpske.

Vidi se dakle iz zahteva, odnosno iz primedbe da je knjiga slaba upravo zbog toga što ne uspostavlja tu istorijsku ravnotežu.

 Ali onda zašto samo njih? Zašto samo četničke? Šta je sa balistima, ljotićevcima, šta je sa komunistima, najzad?

 Bilo bi dakle to isto kada bi odbacili roman o krojačima samo zato što u njemu o stolarima nema ni reči.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine. 
„Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak) 

 Pokušajmo sada ovaj mit da prevedemo u temu našega eseja.

 Uzmimo da Iksion simbolizira umetnost, da Zevs simbolizuje vlast, odnosno partiju, Hera umetničke slobode u koje je Iksion, odnosno u koje je umetnost zaljubljena.

 Nefela u stvari da predstavlja privid umetničkih sloboda koje će se umetnosti dopustiti, a prvi Kentaur – umetničko delo, čudovište, nakazu, stvoreno u spoju umetnosti i lažnih umetničkih sloboda.

Umetnost se zaljubila u umetničke slobode i vlast je shvatila da je mora naučiti pameti ili privesti onom shvatanju umetničke slobode koja njoj odgovara.

 Vlast je stvorila privid umetničke slobode i ponudila umetnosti mesto Here – Nefelu, umesto stvarnosti – privid.

 Umetnost je nasela, umesto toga spava sa prividom slobode i počinje da rađa čudovišta.

 Prvo čudovište, prvi Kentaur svojom lažnošću oplođava druge Kentaure, druga loša i nakazna umetnička dela i tako dobijamo jednu dimorfnu umetnost koja odgovara alogo humanom stanju kod Kentaura.

 Što se tiče Nefele koja je rođena kao privid umetničke slobode, ona kao nagradu dobija pravi život. 

Ona počinje da zamenjuje pravu slobodu i da živi u umetnosti kao prava umetnička sloboda.

Ova paralela pokazuje zapravo kakvo je stanje umetnosti danas. Isto onakvo kao što je stanje Iksionovo koji, kažnjen i zapaljen gori na nebu, dok se dole Nefela plodi, dok dole Nefela rađa umetničku nedonoščad.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
 „Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak) 

 Pada mi na pamet jedan mit grčki koji mogu da upotrebim da bi u tome eseju ilustrovao stanje stvari. Sam mit u mojoj interpretaciji pročitaću iz Zlatnog runa, tom III, sa strane 20, 21. Tu se kaže:

„(...) Iksion je bio prvosveštenik Hrasta, imao je imelu umesto uda, a umesto desne ruke, u ramenom zglobu uglavljen grom, čijom je munjom vladao zemaljskim vatrama. Bio je pritvoran, lakom, u plotskoj ljubavi nezasit. Najzad se i u olimpijsku Heru zagledao.

Zevs odluči da ga privede pameti. Posla mu u ložnicu Nefelu, oblak s Herinim likom. Iksion s Nefelom provede blaženu noć, te joj, pokazavši se nenadmašnim muškarcem, pet puta kumulonimbusno telo natera na sevanje i potmulu tutnjavu.

 U međuvremenu, čuveni balkanski ljubavnik nije primetio nikakvu značajnu razliku između boginje i kišnog oblaka, ispunjenog parom i elektricitetom. Uvređena Hera ni prstom ne maknu da trapavog hrastovog obožavatelja spase. Zevsovi ga vetrovi zavezaše u krug i, potpaljenog suncem, pustiše ga da se, poput gorećeg točka, kotrlja mediteranskim morem.

Premda provizorijum skrpljen za jednu noć, tek gruba šala Olimpa, utvara, fazma, Nefela je, kao nagradu za uspešno imitiranje ljubavi, dobila zemaljski život, rađajući devet meseci kasnije Iksionovog nezakonitog sina – čudovište Kentaura.
 Nasledivši očevu grabljivost, pohotljivost i zloćudnost, bastard Kentaur je u najkraćem mogućem roku oplodio sve domaće kobile, ne štedeći ni sakagične, i tako bezmalo manufakturno, proizveo dimorfnu rasu alogo humanih stvorenja,

čiji se gornji, ljudski deo bavio trgovačkim špekulacijama i sticanjem zemaljskog blaga, a donji, životinjski, produkcijom testamentarnih naslednika Firme i njenim transportom sa pazara na pazar. (...)“

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXXI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
 „Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej nastavak) 

 U tom periodu društvenog razvoja postojalo je izgleda uverenje da su materijal i sadržaj, rečju poruka koja iz materijala imanentno probija bili po sebi nešto neosporno i neosporeno dostatno pozitivno, te da se ovaj domen umetničkih sloboda odnosi pre svega na umetničku transpoziciju, na estetsku obradu toga po sebi pozitivnog materijala, sadržaja ili teme.”

Ako dakle kažemo da je pedesetih godina izvojevana sloboda stila i forme, moramo postaviti pitanje protiv čega je ona izvojevana, jer očevidno da je pobedi prethodila jedna borba i to borba protiv nečega što se toj slobodi suprostavljalo.

 Neko će kazati, kao što vidimo i sastavljač ankete, da je to bilo protivu dogmatskog socijalizma, protivu devijantnog shvatanja uloge umetnosti, protivu shvatanja da je umetnost partijska sluškinja, ali se može i reći protivu prirodnog, autentičnog stava što ga socijalizam materijalističkog, odnosno marksističkog tipa ima prema proizvodima duha, a posebno proizvodima umetnosti.

Dakle protivu partije ili sa partijom protivu njene tradicije. Sasvim isto pitanje se može postaviti i kad je reč o tzv. borbi za slobodu sadržaja povodom pitanja kojim se ova anketa završava.
 D. H. Lorenca je zabranio puritanski duh anglo-viktorijanske varijante građanskog duha. Vlast je bila tu samo instrument. Gospođa Bovari je išla na sud francuske verzije građanskog konzervativizma koji je tada vladao Evropom. Ko je danas protivu slobode sadržaja? Pogledajmo novine. Novine, naročito u poslednjih mesec dana.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, nedelja, 27. februar 1983. godine.
 „Umetnost i stvarnost” (Beleška za esej) 

 Onoga momenta kada se prizna jedno načelo ovakve vrste, njegova primena postaje gotovo uvek stvar okolnosti, arbitraže i suda nepozvanih i samozvanih autoriteta. Index prohibitorum librorum nikada nije imao jasna i određena uputstva u pogledu tema ili forme, koje bi bile zabranjene došavši u koliziju sa dogmama crkvenim.

 Premda se raspoznavanjem duha crkvenih vlasti gotovo uvek dalo predvideti šta će se na njemu naći. A našlo se kao što znamo gotovo sve što sada smatramo temeljem naše kulture. Ne postojeći zvanično, ali funkcionišući prohibitorum librorum socijalističkog realizma, pretio je da obuhvati takođe gotovo sve što je zaista vredelo u oblasti humanističkih nauka i umetnosti.

U međuvremenu iz nauke je isključena dubinska psihologija, parapsihologija, sve varijante idealističke filosofije, celokupna moderna umetnost.

Socijalizam na sreću nikada nije došao bar do masovnog spaljivanja knjiga, koje se odigralo, odnosno započelo u Nemačkoj pod Gebelsovim rukovodstvom i s njegovim prisustvom 1933. godine u Berlinu. Ali duh je tu uvek spreman da do tako nečega dođe.

Slučaj spaljivanja knjiga Gojka Đoga na to ukazuje. Ne mogu a da ne zamislim jednu scenu, kako redakcija “Prosvete” okružuje vatru u kojoj gori Đogova knjiga. Obučeni su u kratke „Hitlerjugend” pantalone i predvođeni (...) pevaju Internacionalu, a za to vreme knjiga gori.

Sve je međutim uzalud. Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje istine, o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine. Nalazim u međuvremenu da ima nečeg herostratorskog u tom stalnom strahu od istine, u tom obnavljanju straha od nečega za šta svi znamo da će jednom doći i da je neizbežno.
 U anketi koju sam dobio prvo pitanje glasi, i simptomatično glasi:

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Subota, 19. februar 1983. godine.
Spiritualizacija Zlatnog runa (za Zlatno runo VI i VII)

 Sve dublje, sve upornije, sve uspešnije čini mi se ulazim u Runo. Sve više se restaurira ono saživljavanje sa kojim sam pisao svaku knjigu do sada. Nešto duži razmak između V, VI i VII, nego što je to bio između I i II, i III i IV, kao i ovih naime III, IV i V, pomogao mi je da celinu sagledam još bolje, nego što sam u nju ranije imao uvid, i to da je sagledam u jednoj još spiritualnijoj perspektivi.

Raznovrsnost tema u zavisnosti od istorijskih perioda koje obrađujem predupredila je izvestan duhovni zamor koji bi me čekao inače da te raznovrsnosti nema i koji sam bio osetio pomalo u pisanju IV i III knjige.

Ta potreba da svakoj glavi pristupam sa novim pogledima, sa svežim pogledima, da uvek posmatram stvari iz jednog novog ugla i da ih pišem u tome odgovarajućem stilu, i tim odgovarajućim novim jezikom, predstavlja u stvari jedno zdravo umetničko iskušenje i jednu vrlo interesantnu i podstrekavajuću umetničku misiju, odnosno umetnički zadatak.

Formalno će naravno VI i VII knjiga imati izvesnih dramaturških sličnosti sa I i II, u tom smislu što će izgledati fragmentarnija, naročito VI, od recimo III, IV i V, ali ta sličnost će biti prividna u stvari.

Jedna druga neizvesnost me muči. Sigurno je priprema za Atlantis i čitava biblioteka koju sam povodom Atlantisa pročitao još više je spiritualizovala moj pristup Runu. Sve ono što sam pri tome naučio o okultnome, sve ono što sam saznao o dubljim elementima psihe, o misterijama, o tajnama, sve to pomoglo mi je da još više oduhovim svoj pristup VI i VII knjizi, a prema tome i celini Runa.

Pitam se međutim koliko je praktičan rad na jednom žanr-romanu kao što je na primer bilo Besnilo, uticalo na moj rukopis i kako, pozitivno ili negativno. To zapravo ne mogu videti pre nego što započnem sa prozom „Prve parnice“. Sećam se da mi je Mihiz u jednom od naših dugotrajnih i mnogobrojnih razgovora na temu Runa rekao u jednom momentu: „Sada morate nastojati da što više produhovite stvar“.

Ta misao je došla posle razgovora o tome do koje mere sam ja u ovih nekoliko knjiga postavio ekonomske, socijalne, psihološke i svu ostalu bazu za opštu ideju Runa, i da je sada vreme da u VI i VII knjizi, da u stvari kažem zašto sam sve to činio, čemu sve to služi.
 Naravno oduvek je bio to moj cilj, ja zato Runo i pišem. Problem je samo u tome da ne nastane nesporazum. Od mene se ne može očekivati, niti je to moj cilj, da ideju Runa učinim jasnom u refleksivnom smislu. Ja to u stvari produhovljavanje, tu spiritualizaciju želim ne da postignem refleksijom, nego umetničkim slikama.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 18. februar 1983. godine.
Kretanje kontinenata i život prirode (povodom članka u „Tajmsu“). 

U “Tajmsu” od 12. 2. 1983. godine čitam jedan članak o merenju pokretanja kontinenata. U tom članku se kaže da preliminarne studije dvojice naučnika u Sjedinjenim Američkim Državama, koje pripadaju Nevals Surfas Vepens Centru u Virginiji, pokazuju u stvari da se pokretanje kontinenata koje je veće od 10 cm na godinu može u stvari sa vrlo velikim poverenjem meriti.

 Merenje je izvršeno putem kompariranja sa geografskim pozicijama, odnosno širinama i dužinama 20 stanica u početku sedamdesetih godina, i sa njihovim pozicijama danas. Tako je ustanovljeno da se Evropa u pravcu istoka kreće oko 10 santimetara na godinu, da se recimo u odnosu na Severnu Ameriku Australija kreće severno otprilike 15 santimetara na godinu, itd.

 Te mere su bazirane na radio transmisijama satelitskog vojnog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Naučnici takođe tvrde da se za to pokretanje koje je ispod 10 santimetara na godinu sa sigurnošću ne može ništa tvrditi.

 U stvari ove nove vrednosti za kretanja bazirana su na situaciji za poslednjih 10 godina, ali kada se oni kompariraju sa nalazom koji je napravljen na osnovu geoloških istraživanja milionima godina naše planetarne geološke istorije, vidi se u stvari velika similarnost direkcija, međutim jedino nešto usporenija brzina.

 Ova zapažanja su vrlo interesantna zbog toga što pokazuju da priroda ima svoj vlastiti život i da sve ono što mi na njoj i s njom radimo, predstavlja u stvari njen prisilan i drugi život.

Tragična je mogućnost naše civilizacije da svojom visokom tehnologijom i njenom zloupotrebom bacimo ove kontinente u onu brzinu, onaj tempo života i pokretljivosti koja će nas zajedno sa tom prirodom uništiti. Izlaz bi bio da se podesimo prema životu prirode, da živimo zajedno sa njom, a ne protiv nje.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, petak, 18. februar 1983. godine.
O slobodi štampe u očima utemeljivača. 

Poslednjih mesec dana naročito su oštre i neprijatne debate koje se u Jugoslaviji vode o ulozi štampe u sadašnjoj jugoslovenskoj ekonomskoj krizi. Očigledno je da politički forumi ne vide u štampi veliku pomoć u današnjoj situaciji i pokušavaju da štampu svedu u one okvire u kojima je ona bila nekada, u okvire sluškinje partijske linije u okvire poslušnog roba partijske trenutne taktike.

Štampa je, međutim, u poslednje vreme u Jugoslaviji pokazivala izvesne, kako komunisti kažu, anarho-liberalističke tendencije dopuštajući raznim, poneki put i oprečnim mišljenjima u odnosu na partiju, da dođu do izražaja.

Sada partija uzvraća, pokušavajući da unese nešto reda i discipline u mozgove urednika, koji, premda pripadaju partiji, opet se nalaze u dilemi s obzirom da su s jedne strane pritisnuti partijskom disciplinom, pa možda i osećanjem opasnosti koju unose u situaciju svojom otvorenošću, a s druge strane izvesnom novinarskom etikom i potrebom da služe istini.

Povodom toga čitao sam i u „Gardijanu“ članak izvesnog Stona koji diskutuje o položaju disidenata u Sovjetskom Savezu, pa između njih i o položaju dr Roja Medvedeva. Roj Medvedev u stvari sa svojom taktikom koliko vidim jako podseća na taktiku Abelarda u srednjem veku. Abelard je crkvene dogme, neodržive crkvene dogme, atakirao iznutra s pozicija religioznog čoveka, a ne spolja.

Napad spolja se vrlo lako odbacuje kao delo antihrista, u slučaju Abelarda, a u slučaju sovjetskih naučnika i pisaca, kao delo kontra revolucije.

 Međutim u koliko taj napad dolazi iznutra, u slučaju crkve od jednog Abelarda i u slučaju Sovjetskog Saveza od jednog Roja Medvedeva, dakle iznutra, onda se mnogo teže mogu odbaciti te primedbe koje ljuljaju osnovnu veru jednog i drugog, jednog religioznog, teološkog i drugog političkog sistema.

 Abelard je na primer u svojoj knjizi Sic et Non odnosno Da i ne, u stvari poredio kontradiktorne tekstove Svetih spisa i Svetih dogmi, dogmi Svetih otaca i na taj način u stvari svoje učenike pokušao da navede na jednu stvaralačku sumnju. Već u uvodu, u prologu, svoga dela on kaže da je prvi ključ mudrosti u stvari u istraživanju. Sumnja nas vodi ka istraživanju, a od istraživanja mi u stvari krećemo prema istini.

Putem istraživanja mi stižemo do istine.

Sličan bi se eventualno prolog mogao dati i za knjige Roja Medvedeva od kojih sam ja čitao Nek istorija  sudi i O socijalističkoj demokratiji. U spisima Roja Medvedeva on poredi u stvari praksu Sovjetskog Saveza sa marksističko-lenjinističkim učenjem. Isto onako kao što je Abelard poredio praksu crkve sa učenjem Svetih otaca i biblijskim spisima.

 Kako recimo, a sada da pređem na Jugoslaviju sa tim poređenjem, može partija tvrditi da primenjuje učenje marksizma-lenjinizma, sa svojim stavovima o štampi gde gotovo otvoreno traži od štampe da se ne zadovoljava istinom, dakle informacijama, nego da daje interpretaciju informacija.

 Kako to može uskladiti sa primedbom Lenjina da mi treba, kako Lenjin kaže, da imamo apsolutno istinite informacije i da istina ne sme zavisiti od onoga kome ona služi? Kako na primer može da se naša partijska linija, praktična partijska linija, dovede u sklad sa jednim strašnim napadom Marksa na cenzuru? Marks je direktno pisao da bez slobode štampe sve druge slobode su iluzorne.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXVI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
 „Umetnost i stvarnost” 

 Nekoliko beležaka o stvarnosti i umetnosti. Ne razumem izraz stvarnosna proza. Meni se on čini krajnje nepogodnim eufemizmom za nešto što se pojedini kritičari ne usuđuju nazvati pravim imenom ili za šta se pravo ime ne može naći.

 Svaka proza koja se bavi čovekom i njegovom egzistencijom u ma kom vremenu i u ma kojoj formi, ako je dobra – stvarnosna je, jer opisuje jednu stvarnost takvog čoveka. Budući da sve stvarnosti ne mogu biti opisane, izabira se jedna i ona koja je dominantna utiče na formu te tako dobijamo izvesne aspekte, raznolike aspekte, stvarnosti oko sebe.  Knjige koje piše Vidosav Stevanović nisu dobre zato što su stvarnosne, već zato što je Stevanović dobar pisac. Paratetički roman koji nije dobar ne može ni biti stvarnostan.

Samo monostruktuirani, jednoćelijski, priprosti duhovi mogu držati da je savremeni Beograd samo mlad Beograd, samo ono što se događa u glavama i srcima ljudi ispod trideset godina, ono što se zbiva u Knez Mihailovoj ulici, na štrafti ili recimo “Kod konja”, jer to je zapravo ono što se u većoj ili manjoj meri zbiva u svim metropolama i u glavama svih mladih ljudi jednog doba.

Jer naši životi uistinu zavise od ljudi koji ne sede “Kod konja” nego na konju i koji imaju više od trideset godina, a neki i preko sedamdeset.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXV

 Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, ponedeljak, 14. februar 1983. godine.
 Jedna beleška o kritici. 

 Ponovo pronašavši formu, način, tropos, strukturalizam je uspeo da na neki način uravnoteži nedostatke stare kritike koja se uglavnom bavila temom, porukom, sadržinom i idejama.

 Ali naravno kao i sa svim stvarima i tu se sada preteralo i strukturalizam koji je po definiciji zainteresovan isključivo za formu, počeo je, odnosno već je započeo od samog početka da je posmatra bez odgovarajućeg odnosa sa sadržinom.

Zanimanje samo sadržinom, međutim, isto toliko šteti jednom sudu koliko i preziranje forme. Na kraju krajeva ipak je sadržina suština dela, a forma važna samo ukoliko, kako i dokle je pomogla ili odmogla da sadržina dođe do punog umetničkog izražaja.

Tumačenje forme bez ispitivanja njenog odnosa sa sadržinom i mere do koje je uspela da je izrazi, liči na ispitivanje nekog mehanizma bez objašnjenja čemu on uopšte služi.

Bojim se da teoretiziranjem van tog sadržinskog konteksta, osim u delima gde se o formama raspravlja sa književno-teorijskih stanovišta kao o kategorijama, kao što se o vojnoj strategiji može raspravljati čisto teorijski s obzirom na načelnu vrednost određenih formi ratovanja ili s obzirom na određene bitke, gde se onda ispituje vrednost primenjene strategije, dakle da takva teoretska razmišljanja piscu ne koriste mnogo.
 Za čitaoca – ne znam, ali piscu svakako ne koriste mnogo. Ali mislim da kritičara ostavljaju u zabludi da je razumeo suštinu knjige, dok je on tek uočio formu u kojoj je lako moguće da je ona za njega ostala i do sada nejasna i neshvaćena.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
 O novoj desnici (nastavak) 

Religiozni momenti mogu ovde da igraju vrlo značajnu ulogu ukoliko se religija ne posmatra kao crkva, nego kao jedan duhovni standard, kao jedan monizam koji sve što živi, sve što traje, sve što postoji obuhvata u jednu celinu. Doktrina takve jedne nove desnice ne bi bila politička, ona bi u prvom redu bila etičko-filosofska.

Politika kao primena ideja u praksi a ne kao pragma, čista pragma, u koju se ona vrlo često pretvara, takva politika takođe može biti vrlo opasna zbog toga što ne vodi računa o empiriji nego pokušava svoje ideje nasilno, uprkos fakata, uprkos otpora, suštinsko-istorijskih otpora koji se rađaju iz sistema tih fakata, pokušava jednostavno da eliminiše. Zato takva nova desnica ne bi smela da bude doktrinarna.

Zato ona ne bi smela da ima vrlo fiksne ideje praktične prirode. Ona bi morala imati samo najopštije ideje o svetu i čoveku, a nikako onako razrađene ideje kakve je na primer imao Marks ili kakve su pokušali da naprave filosofi tipa Đentilea (Gentilea) u Italiji ili moroni tipa Rozenberga u Nemačkoj, a da ne govorim o praktičnim filosofima - jednog Trockog ili jednog Staljina.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
 O novoj desnici (nastavak) 

Ti grehovi su bili konstituentni ideologiji, ali su istovremeno bili konstituentni sadržaju koji se davao takvim elitama. Taj sadržaj, koji je u početku kako u jednom Hitlerovom ili Musolinijevom pokretu, tako i među boljševicima, da uzmem ova tri primera, bio, opet da upotrebimo jednu uslovnu reč, do izvesne mere moralan, mada taj izraz nije potpuno adekvatan.

Taj sadržaj se vrlo brzo usled moći i nedostatka kontrole pretvorio u potpunu arbitrarnost, a zatim u despotiju i nasilje. U početku stavljajući pred sebe izuzetne zadatke, izdvajajući se od mase, ne pravom, ne privilegijama, već dužnostima koje su u stvari smatrane najvišim pravom, a što odgovara grčkom Alkibijadovom shvatanju aristokratije, pomalo i platonizmu, vrlo brzo takav sadržaj ustupio je mesto vulgarnim privilegijama bez dužnosti, nasilju bez obaveza i kontrole, a iznad svega potpunom gubitku duhovne orijentacije.

I ono što nam se prikazuje kad posmatramo poslednje godine takvih režima, a nažalost imali smo prilike da vidimo isključivu propast fašizma i nacizma, ali ne i propast daleko opasnije doktrinarnih, elitističkih režima kao što je komunizam u Sovjetskom Savezu na primer, ti prizori nam otkrivaju potpuno moralno rasulo, pa i nešto više. To moralno rasulo vođa praćeno je potpunim izopačenjem svesti kod mase.

 Moralni standardi ne samo da su odbačeni, oni su izopačeni u toj meri da se moralom sada može u onim zemljama u kojima doktrine te još uvek važe, smatrati sve ono što je obrnuto stvarnom moralnom standardu u jednom civilizovanom svetu. Ropstvo se proglašava najvećom slobodom.

U nejednakosti, potajnoj nejednakosti traži se potpuna jednakost. Tolerancija je zamenjena radikalizmom, ljubav – mržnjom, i sve ono što je Orvel u 1984. godini predvideo kao sliku čovečanstva, duhovnu sliku čovečanstva, iskazuje se u tim porecima vrlo jasno kao već postignut nivo.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
 O novoj desnici (nastavak) 

To zapravo znači da bi takva desnica morala braniti tehnokratiju i njene zaključke samo dotle dok se ona bavi pukom materijalističkom organizacijom sveta, a za sebe zadržati ono što se odnosi na moral i duh.

Takva desnica bi takođe morala dozvoliti kompjuterizaciju samo u onoj meri u kojoj je ona najviši sistem prikupljanja informacija i omogućavanja da se donesu najbolje moguće odluke. Ali ne odluke koje su najbolje moguće u smislu racionalnog, jer one vrlo često su sukobljenje sa stvarnom situacijom koja se nikada ne može reproducirati u bilo kakvom veštačkom pa ni u prirodnom mozgu, nego koje su u skladu sa jednom moralnom i duhovnom realnošću.

 Bez toga, bez takve jedne podloge, svet se neizostavno utapa u materijalizam, kako na kapitalističkoj tako i na socijalističkoj strani. Nova desnica dakle ne odbacuje ni jedno rešenje bez obzira dolazilo ono s leva ili desna, koja može stati u opštu harmoniju njenih pogleda. Ona je prema tome spremna na izvestan eklekticizam. Ona je spremna da preuzme praktična rešenja koja su pokazala se adekvatnim njenim idejama i ona u prvom redu je pragmatična, a ne doktrinarna.

Moderna desnica, desnica koja bi se zasnivala na jednoj filosofiji, na jednom viđenju sveta, ne bi od tog viđenja sveta pravila dogmu, nego ono što marksisti pogrešno zovu rukovodstvom za akciju, a što je je zapravo dogma, jer ako je dogma rukovodstvo za akciju onda ona nije ništa drugo nego ova dogma pretvorena u delo.

Takva dogma mogla bi biti samo neka vrsta generalne linije, generalnog uputstva, a morala bi se permanentno na delu iskazivati i čiji bi krajnji bio cilj posmatranja sveta ne samo onakav kakav jeste, nego onakav kakav bi mogao biti kada bi se određene mere postupno, pametno i moralno primenjivale. Takva jedna desnica nesumnjivo bi morala biti intelektualna elita. Katastrofa svih elitističkih pokreta, među kojima su i desni i levi, a među kojima istaknuta mesta zauzimaju fašizam s jedne strane, a komunizam sa druge strane, ili desna hegelijanska filosofija s jedne i leva hegelijanska filosofija sa druge strane, potekle od istog hegelijanskog izvora samo skrenuvši u dva suprotna pravca da bi se konačno u izvesnim merama i u izvesnim filosofskim zaključcima ponovo sreli i to u praksi, totalitarnoj praksi oba ova poretka. Istorijske katastrofe takvih kao što sam rekao nazora poticali su u prvom redu od grehova, da ih tako nazovem, njihove elite.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXXI

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
 O novoj desnici (nastavak)

Nova desnica koja oseća trenutne zahteve civilizacije, ma šta inače čovek o konstrukciji i strukturi te civilizacije mislio, ma koliko mislio da ona ne može biti trajna, ali da je jedina i da se mi iz te kože nikako ne možemo izvući. Takva desnica mora da, posmatrajući svet oko sebe i nalazeći svoja rešenja za nagomilane probleme, jasno sebe distingvira od klasične desnice laissez faire, jer inače neće moći ponuditi ništa drugo nego jednu staru pesmu na novom instrumentu.

Desnica mora shvatiti da u eri rapidnog nataliteta i u odsustvu katastrofalnih ratova, bar za sada, koji su regulisali rađanja, u odsustvu temeljnih promena u gustini stanovništva, a opadanju sirovina u apsolutnom smislu ne u relativnom, u uslovima socijalnih nemira, u uslovima promene duha koja se naslućuje, mada još nema radikalne razmere, ta desnica mora priznati da se svet ne može organizovati ni društvo opstati, bez jednog vrlo značajnog učešća države. Odnosno bilo šta se pod državom podrazumeva u životu pojedinca, odnosno skupa pojedinaca koji sačinjavaju jedno društvo. Primeniti elemente grčkog grada, grčkog polisa, primeniti elemente anarhističkih komuna, utopističke elemente leve, a zaboraviti da su oni mogli važiti isključivo onda kada je broj ljudi bio tako mali, a nivo odnosa među njima tako jednostavan, da je tako nešto sada apsolutno nemoguće i da bi bacilo svet u totalni haos.

 Jedan visoki stepen organizacije je nužan i u tom visokom stepenu organizacije mogla bi tehnokratija da igra značajnu ulogu. Tehnokratija lišena političkih premisa, tehnokratija koja bi gde je to moguće delovala isto onako bestrasno kako deluju kompjuteri. Naravno to je samo do izvesne mere moguće i takva desnica bi se morala čuvati da ode u krajnji tehnokratski radikalizam i da zamisli jedan svet u kome bi komjuteri mogli elitu da zamene.

 To bi bilo nemoguće ne samo zato što bi se u takvom svetu, lišenog moralnih standarda i zasnovanom samo na logici i racionalnom, najzad našli u jednom totalitarnom poretku, bez ikakve sreće od života i zadovoljstva, bez ikakve stvarne jednakosti, bar one jednakosti koja se može postići, a što je najvažnije bez ikakve slobode, u jednom apsolutnom ropstvu jedne mašinske inteligencije i mašinske logike koja je zapravo ljudska, ali dovedena do svojih krajnjih konzekvenci.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota , 5. februar 1983. godine.
O novoj desnici 

U debati sa desničarem klasičnog tipa koji je proizišao iz doktrine laissez faire XIX veka, čovek ne može argumentirati na bazi sentimenta. Nikakve ideje koje ima i koje bi mogao suprotstaviti ovoj sada nefunkcionalnoj, pa ipak branjenoj ekonomskoj i socijalnoj, pa i moralnoj doktrini, ne smeju poticati iz emotivnog depoa problema, nego moraju da budu konzekventno racionalni.

Takav čovek se ne može tući samo njegovim vlastitim oružjem, a to oružje je racio i korist koja iz njegove upotrebe proizilazi.

Sentiment tu nema apsolutno nikakvu ulogu. Jer kad god čovek pokušava sa takvim ljudima da razgovara na bazi sentimenta, oseti se prilično razoružan jednom logikom koja se na prvi pogled čini ispravnom, ali koja u krajnjoj istorijskoj konsekvenci uvek dovodi do nesreće. Dakle mora se ići istim putem kojim on ide, putem koristi, putem racija i putem logike.

Čovek ne sme napadati nezaposlenost zato što je nezaposlenost moralno kriva, zato što je nezaposlenost izraz neuređenih ekonomskih, socijalnih i moralnih odnosa u jednom društvu u kome jedni imaju suviše, a drugi imaju premalo, ne sme se pozivati na hrišćanske ideale, na koje se uostalom i crkva u punoj meri ne poziva, on mora napadati argumentima koji mu se i daju.

Mora kazati da ovoliki stepen nezaposlenosti ne samo da opterećuje državu izlišnim izdacima, ne produkujući ništa osim nezadovoljstva, već predstavlja jedan stalni i permanentni depozit neraspoloženja koji se u svakom trenutku, zavisno od istorijskih okolnosti, može pretvoriti u pobunu, pa prema tome i u rušenju onog poretka za koje se takvi racionalni konzervativci u stvari zalažu.

Taj tip argumenta upotrebila je Ljiljana, kad smo juče na tu temu razgovarali, sa svojim kolegom u vezi sa opremom jedne kuće, koju u ime GLC-a rade. Oni su napravili za tu kuću podove i kolega Ljiljanin, sa gledišta tog tzv. torijevskog pogleda na svet, rekao je da bi sada naravno svi oni koji te kuće rentiraju, kojima opština daje te kuće na upotrebu uz minimalnu rentu, morali sami da se postaraju za tepihe.

Da je Ljiljana iznela argument, koji joj je pao na pamet, a to da ti ljudi koji već traže da im država ustupi jeftinije kuće, nemaju sredstava za tepihe, ona ne bi doprla do mozga čoveka sa kojim je razgovarala i ne bi postigla ništa. Međutim, ona se setila jednog argumenta koji je racionalan.
Ona je kazala da ti podovi su takvi da ako se bez tepiha upotrebljavaju, vrlo će se brzo oštetiti. Pošto stanari neće imati novaca bar, neki od njih, tepihe da kupe, to će ih oni oštetiti i onda će ceo teret popravke pasti na GLC. Taj argument njen kolega je shvatio.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, nedelja, 30. januar 1983. godine.
Ja i Krleža. 

Meni je uvek bilo teže da „volim“ Krležu nego levičarima, komunistima (naročito pre tzv. sukoba na levici). Ja sam, za razliku od leve inteligencije morao da se probijam, teškom mukom, kroz prašumu leve fraze kojom je bio opkoljen, zaklonjen, ograđen, prosto zarobljen njegov izvorni moralizam, skepticizam i intelektualizam, dok su oni koji su pripadali levici upravo tu sekundarnu frazu kod njega, tu sekundarnu suštinsku pojavu u njegovoj literaturi smatrali njegovom vrhunskom odlikom.

Bez nje, bez te leve fraze koju je on provlačio i kroz svoja dela, a posebno branio u svojoj esejistici, on za njih ne bi bio veliki pisac.
A za mene upravo je veliki pisac bez te oblande.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVIII

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

Ovde su upotrebljene malo jake reči, kada se radi o mladim ljudima u okviru SKOJ-a i onima koji SKOJ-u nisu pripadali i koji su čak bili neprijateljski raspoloženi prema SKOJ-u, ali potrebno je to zato da bi se distingviralo jasno šta znači razumevanje kao analiza, a šta znači razumevanje kao uzrok pokazivanja toplote. Jer ovo drugo osećanje je vrlo opasno, ovo osećanje može značiti i želju za restauracijom. Ako ne kod Pavlovića ono kod drugih koji takvo razumevanje pokazuju.

Na strani 1888 nalazim na jednu misao koja me jako podseća na nešto o čemu sam ja i ranije pisao. Pavlović kaže:

„(...) Kafkinom Jozefu K. ništa ne pomaže što je fizički slobodan da ide u kancelariju od sedam do dva. Njemu je saopšteno da je on uprkos tome, uza sve to, istovremeno uhapšen. Individualno slobodan, on je u sebi, u svojim mislima, osećanjima i postupcima, u svojoj stvarnosti, i dalje uhapšen. (...)“

Sećam se da sam ja ovakvu istu misao takođe preuzetu od Kafke razvio u smislu jedne paralele sa jugoslovenskim društvom. Sa jugoslovenskim društvom u vremenu tzv. otapanja leda, u vremenu koje se moglo nazvati i izvesnim stepenom liberalizacije.

Nama je rečeno da smo slobodni. Nama je kazano da možemo da radimo sve što želimo u okviru stalno rastuće demokratije. Ali uprkos toga što nam je rečeno da smo slobodni, mi se duboko u sebi u svojoj stvarnosti i dalje osećamo uhapšenima.

Osećamo se uhapšenima i osećaćemo se uhapšenima sve dotle dok se ne stvore uslovi za stvarnu demokratiju, i dok ne budemo videli kako se naše individualne slobode, ako pokušamo da ih iskoristimo preko postavljenih granica ne pretvaraju u naše osude, odnosno dok ne vidimo da zaista nismo uhapšeni.

Jer nama se da nismo uhapšeni tek mora dokazati. Mi im ne možemo verovati na reč da nismo uhapšeni, jer onog momenta kad je kod nas socijalizam pobedio, onog momenta mi smo zaista bili uhapšeni. Onda nam je rečeno kao Josefu K. da smo uhapšeni i mi to ne možemo zaboraviti i stvarnost to ne može zaboraviti.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

Ovaj odlomak je dvostruko interesantan. Prvo kao slika mladog skojevca koji cinkarenja i obaveštavanja smatra normalnim postupkom, skrivajući se verovatno pod alibijem da je to u intersu partije, naroda i države. Njegove države. Ali istovremeno otkriva i drugi momenat, a to je provokacija koja vlada među ljudima socijalizma, policijska provokacija, koja navodi na greh, izaziva krivicu, gde niko nikome ne može verovati, gde svi sumnjaju u svakoga i gde svako delo može biti protumačeno kao neprijateljsko. Biti, dakle, u tim trenucima šef organizacije čitave škole značilo je, dakle, izdavati svoje drugove, a istovremeno biti spreman uvek da budeš izdan. Dakle, hraniti se tuđim mesom, a i biti spreman da ti budeš nečija hrana.

U jednoj fusnoti na strani 1886. piše Pavlović:

„(...) I dalje verujem da se prema zabludama u koje su nas uniformisali u poratnom detinjstvu i omladinstvu, i prema onima koji su to činili, hotimice ili ne, treba se odnositi sa toplinom i razumevanjem.

Bilo je to doba Kunove grafike i samo jedna boja bila, mogla i smela da bude lepa: crvena. Bila je to boja naše nedeljive istine. Istorija nas tada nije blago munula u rebra da nam skrene pažnju na našu naivnost - bio je to udarac pesnice po zubima. Pokazalo se da je istina deljiva (...).“
Ja se slažem sa Pavlovićem u pogledu toga da prema ljudima koji su stvorili takvu atmosferu treba pokazivati izvesno razumevanje. Nipošto, međutim, toplinu. Ali ja ne tumačim to razumevanje onako kao što Pavlović ima izgleda da to pokazuje. Za mene je razumevanje analiza.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXVI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

Iz ovog odlomka nije jasno da li Makavejev daje navodno ispravni odgovor zato što ga zaista kao takvim smatra, ili zato što uviđa da to rukovodilac od njih očekuje. Ako je ovo drugo Žika Pavlović čini nejasnom tu situaciju i ne ukazuje na to da je Makavejev dao odgovor koji je njegov. Iz čitavog ovog izvoda naslućuje se da je Makavejev pretpostavio šta rukovodilac misli i da je želeo da bude onaj koji daje ispravne odgovore.

Time se ne čini čast ni Makavejevom moralu ni njegovoj inteligenciji. Na stranu, naravno, da je ovde evidentan problem sredstava i ciljeva takođe. Jer očevidno je da je partija stajala na stanovištu da je potpuno irelevantno koliko će se radnici mučiti, koliko će gladovati, koliko će im biti teško, ukoliko je to pomagalo revolucionarne ciljeve utoliko je to bilo dobro.

Dolazak laburista od kojih je pretila opasnost da poprave radničko stanje, bila je opasna za Komunističku partiju zato što je odlagala revoluciju. Ovakav makijavelizam je konstituanta čitave marksističke doktrine kada se ona kroz boljševizam primenjuje u praksi. O tome uostalom vrlo jasno i vrlo dokumentovano govori Nikola Milošević u svojoj knjizi o Dostojevskom.

Na strani 1875. govoreći takođe o Makavejevu, Pavlović kaže:

„(...) Kao skojevac, uoči odlaska na radnu akciju - izgradnja Novog Beograda - biva pozvan u UDBU, da bi potpisao izjavu da će u potpunoj diskreciji sarađivati s organima bezbednosti i obaveštavati ih o svemu što je od interesa za Partiju, zemlju i izgradnju socijalizma. (...)“

Iz daljeg Pavlovićevog izlaganja vidi se da je Makavejev potpisao takvu izjavu i da je po njoj postupao. Jer na strani 1876. imamo ovaj odlomak:

„(...) Posle dužeg vremena iz magle je izronio hromi čovek, prišao mu i započeo razgovor: raspitivao se za imena onih koji su se bunili zbog ishrane. Na Makovu napomenu da su bundžije u pravu, jer hrana zaista nije bila dobra, hromui je ostao gluv. (...)“

Ali Pavlović nigde ne kaže ono što proizilazi jasno da je ta imena koja je UDB-a tražila Makavejevu ovaj dao.

Na strani 1876. ima dalje jedan ovakav odlomak posvećen Informbirou:

„(...) Pobunu protiv IB-a doživeo je“ misli se na Makavejeva, „bez potresa, kao normalnu stvar.
U to vreme nalazio se na dužnosti predsednika Omladinske organizacije čitave škole. Jednog dana dodeljen je da pomogne izvesnom omladincu, rđavom učeniku, skoevcu. Ovaj je odnekud izvadio brošuru Fašistička klika Tito – Ranković (štampanu u Budimpešti). Začudio se, zabrinuo, a momka upozorio da se time ne igra. Savetovao mu je da brošuru preda nadležnim organima.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima.

Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“

Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:

„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo.

U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih.

Brinu se da ne padne mrtav od kapi. ’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“

Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno.

Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji.

Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.

Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.

Na strani 1874. Pavlović kaže:

„(...) U to vreme, u Velikoj Britaniji, laburistička partija na čelu sa Atlijem, dolazi na vlast. Na jednom od bezbrojnih omladinskih sastanaka izvesni rukovodilac pita omladince da li je dobro što je vlast u kapitalističkoj zemlji izbornim putem došla u ruke tredjuniona. Sekretar omladine, mladi radnik Žderić, javlja se za reč, iskazuje potvrdno mišljenje.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

Upravo tada na toj pruzi između ostaloga, ja sam se sa Slobodanom Jeremićem, budućim predsednikom organizacije Saveza demokratske omladine Jugoslavije, dogovorio da ujedinimo svoje dve grupe ilegalne, koje su već godinama nezavisno radile i da stvorimo ovu organizaciju.

Zajedno sa mnom, bilo je odlučeno, da iz brigade bude isteran jedan lopov, čovek koga sam poznavao, Vojkan Borisavljević, sada mrtav, i jedna osoba koja je bila optužena za prostituciju.

Stvari su se, međutim drukčije odvijale. Ova devojka jeste bila isključena, Borisavljević je takođe bio isključen, međutim ja nisam, jer se za mene zauzeo najbolji radnik u brigadi, moj brat od strica Ljubo Pekić, čovek od dva metra, beskrajno šarmantan i snažan, koji je otvoreno izjavio da će i on zajedno sa nekim svojim drugovima napustiti brigadu ukoliko ja budem izbačen.

Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza.

Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja. Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu.

Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi.

Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića (nastavak) 

Na toj istoj strani 1868. Pavlović kaže:

“Brigada nam je, u leto 1949., radila na temeljima Predsedništva vlade na Novom Beogradu.

Prvi put krenula je na akciju skoro cela gimnazija. (...)”

Ja sam tada 1949. godine bio na robiji, ali se sećam 1948. godine, kada sam bio na jednoj akciji, na pruzi Šamac – Sarajevo, i to pod okolnostima koje sam davno opisao u dnevniku, a sada ću ih se ponovo setiti. U prvom redu čini mi se jako sumnjivom konstatacija, tako ničim propraćena, nikakvim komentarom data, konstatacija da je na akciju krenula skoro cela gimnazija.

Ja, naime, verujem da jeste, verujem da je na akciju krenula ne samo skoro cela, nego i cela gimnazija, osim onih koji su bili smrtno bolesni, jer drukčije se nije moglo. U ono vreme čovek se nije mogao upisati na univerzitet ako nije imao potvrdu da je učestvovao na radnoj akciji.

Vršeni su svi mogući pritisci, sve se činilo da svi idu na radne akcije, prema tome odlazak na radne akcije, ako se isključe skojevci, bio je prisilan. O tome Pavlović ništa ne govori.

Moj slučaj je bio, medjutim, poseban. Znalo se da sam ja bolestan i bolešljiv i ljudi skojevci u mom razredu bili su spremni da mi ne samo progledaju kroz prste, iako sam godinama sa njima vodio otvorenu borbu, već iz izvesnih razloga, koje ni sad ne mogu da protumačim, da me prosto primoraju da ne idem na prugu Šamac – Sarajevo.

Pretpostavljam da su mi oni ponudili da dobijem neko opravdanje, kako bih se mogao kasnije upisati na univerzitet, ali je činjenica da su oni, a među njima naročito jedan Radović-Lakić, koji je kasnije postao pomoćnik direktora “Komgrap”-a, a posle čujem bio na robiji, mada u ovo nisam siguran, sve su, dakle, činili da me od toga odvrate.
Ne znam da li sam komentarisao te njihove napore u ono vreme kad su oni činjeni ili negde kasnije, ali je moguće da su jednostavno hteli da me se oslobode, odnosno smatrali su da će moje prisustvo na akciji, ukoliko nastavim da se ponašam kao što se i sada ponašam, otežavati jedinstvo brigade, pa čak možda i kompromitovati brigadu nekim svojim postupkom.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pavlovića

Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. Ovaj se komentar odnosi na jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:

“(...) Mak je pedesetih godina, bio opsednut kontraverznom aktivnošću: razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u ideologiji, ciničnog pragmatizma u politici; i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. Time je, u toku mnogih godina, ostao privržen skojevskim idealima kojih se, intimno, nije nikada ni odricao. (...)”

Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran skojevskim idealima?

Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa skojevskim idealima? Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati skojevac, a boriti se sa svim skojevskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?

U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:

“(...) Kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno: violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom, po ovim osobinama Mak će i do smrti ostati revolucionar. To jest Idealist.”

Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove. Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam.

A ne znam u stvari ni šta su to skojevci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, skojevci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XXI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine. 

Krleža zatim kaže:

„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni Gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i Istina, jasni kao dva puta dva četiri. (...)“

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Jurija Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje.

Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.

Krleža dalje kaže:

„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas, po Lenjinu, interesuje ili, bolje, trebalo bi da nas interesuje prije svega - i jedino – „samoodređenje proletarijata unutar jednog naroda“. (...)“

Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.

On govori to u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.
 I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima međunarodnim.

 I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine
Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine. 

Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.

Krleža na jednom mestu kaže:

„(...) Tridesetitri godine minule su od lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik toga imena i tog perioda. (...)“

Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.

Krleža zatim veli:

„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste, kao jutarnja svjetlost iz minute u minut.

Iz naše mladalačke, romantične perspektive“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz „Borbe“, januara 1924. godine,

„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku, i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bijedne, politikantske, socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne, i koliko god je to grubo, treba da se kaže: glupe! (...)“

Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIX 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine
 Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (V nastavak) 

Govori Krleža dalje: „(...) Glavni mitovi političkog nasilja, batinanja, masovnog hapšenja, koncentracionih logora, noćnih premetačina, pravne i subjektivne nesigurnosti, lanaca i izgona, motivi šestojanuarskog kraljevskog nasilja, koji su trajali dvadeset godina, ostala su isti, a moralna depresija rasla je isto tako iz dana u dan. (...)“

Krleža to govori 1950. godine u jeku informbirovskih progona, u jeku motiva socijalističkog nasilja. A zatim:

„(...) Jeseni 1939., u prvim mjesecima evropskog rata kada su elementi gentlemanskog agrementa Molotov - Ribbentrop zavili čitavu našu političku problematiku neprozirnim čađavim velom guste, paklene magle, drakonskim je mjerama bila ugušen svaka sloboda štampe i sastajanja. Po tiskarama razmiljeli su se detektivi (...).“

Ko danas mili po našim štamparijama? Kakve su to samoupravne tzv. snage, koje obustavljaju naše knjige, skidaju naše pozorišne predstave, i u kojoj meri je ovih 30 i nešto godina jugoslovenska socijalistička štampa bila zaista slobodna.

A onda Krleža veli:

„(...) Glas našeg domaćeg autohtonog glupana, koji osim špricera i klobase ne vjeruje ni u što na svijetu osim u Mali Oglasnik, taj glas malograđanskog nihilističkog defetizma pretvarao se u filozofske sentence, u parole obične filistarske fukare, koja se počela buniti protivu banskog kuružnjaka, kao protivu simbola državne stvarnosti. (...)“

Danas se ta ista pobuna oseća protiv bilo kakvog sitnog funkcionera opštinske vlasti u kojoj se u stvari na izvestan način ogleda državna institucija.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (IV nastavak) 

Ni ovde se ništa ne mora izmeniti. Jedina je razlika u tome što izbacivanje ono malo demokratskih poslanika, poslanika ne izabranih na listama partijskim, na izborima1946. godine nisu izbačeni nakon bilo kakvog atentata, nego jednostavno na liniji samovolje jugoslovenske Komunističke partije i ideja o diktaturi proletarijata.

Krleža veli:

„Stvorena po zapadnoevropskim imperijalnim silama kao protu boljševička barijera godine 1918 – 1919., versailleska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u rukama mlade buržoazije, zaista je to i postala što je po financijalno-političkom planu i trebala da bude: vrangelovska baza i protukomunistička Glavnjača. (...)“

To bi se moglo i ovako izraziti. Stvorena po istočno-evropskoj imperijalnoj sili Sovjetskom Savezu kao protudemokratska barijera godine 1945. satelitska Socijalistička Federativna Narodna Republika Jugoslavija u rukama ne proletarijata, nego jedne uzurpatorske partijske manjine, zaista je postala što je i trebalo po planu da bude – jedna antidemokratska, antizapadnjačka, antievropska baza i jedna politička Glavnjača.

Krleža zatim kaže u govoru od 1950. godine, ali pozivajući se na svoje teze iz 1935. godine:

„(...) Danas, u razgaru takozvane strukturalne krize seljačkog gospodarstva, kada seljački posjed stoji potpuno razmrvljen i pocijepan, za život nesposoban, upravo više od toga, po planu onesposobljen i zadužen, na nacionalnoj ekonomskoj bazi od šestotina dinara viška prihoda po jednom seljačkom gospodarstvu prosječno, ne budemo li se znali približiti seoskom pauperu, on će nam otputovati u kontrarevoluciju, (...).

Danas, kada je industrija doživjela potpuni slom eksporta u svojim najvažnijim granama (...), kada se unutarnje tržište po svemu gasi usled pomanjkanja kredita i porasta dugova, danas kad besposlica raste a nadnice padaju, (...)“ itd, itd.

Nikakvog dodatka, nikakve promene. To je naša situacija 1980. godine sa uništenom poljoprivredom, sa neusavršenom, starom industrijom, sa nedostatkom kredita, sa dugovima, sa besposlicom, sa opadanjem standarda i nadnica i sa približavanjem, veoma opasnim približavanjem socijalnih nemira.

Krleža u istim svojim tezama od 1935. godine kaže:

„(...) Ako je svrha građanske klase, da se oslobodi nacionalno (u obliku samoodređenja do ocepljenja) samo zato, da bi stvorila svoje vlastito slobodno tržište, da bi dakle na svom vlastitom takozvanom nacionalnom slobodnom tržištu razvila svoje vlastite profite do maksimuma, koji momenti govore kod hrvatskog naroda, koji se pred našim očima iz dana u dan pauperizuje sve više, za to, da se samostalno i vlastito tržište njegove buržoazije ostvari pod svaku cijenu? (...)“
Ovo važi i danas kako, međutim, za hrvatstvo tako i za srpstvo. Samostalno tržište u okviru Jugoslavije, tzv. republička tržišta, stvorila su situaciju u kojoj se narodi Jugoslavije jedan prema drugome postavljaju kao državno-pravni suvereniteti, kao na pr. Mađarska prema Jugoslaviji, a ne kao nešto što čini jedan državni entitet.

Ono što bi normalno bilo u slučaju međunarodnih granica, postaje abnormalno u slučaju Jugoslavije, i Krleža kao da je mislio na nas danas.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (III nastavak) 

I zar i ovo nije tačno? Krleža veli:

„Jedni hoće da globus bude galvanski stup, da oko ekvatora budu namotane žice, da zasvijetlimo u kosmosu, da radimo zajedno kao u velikoj zajedničkoj radionici, a drugi ne daju svoje sredovječnog suvereniteta, ne daju privilegije, i ne će kontrole i ne će centrale i Internacionale. (...)“

Ovde bi moglo samo da se mesto sredovečnog suvereniteta stavi socijalistički suverenitet i ratne ili partijske privilegije i dobiće se potpuno ista slika.

Povodom slučaja Keroševića, ubice jednog žandara između dva rata, Krleža kaže:

„(...) u toj atmosferi J. Kerošević je uzeo u ruke pušku i pucao. Onih istih dana pala su dva njegova druga, a petorica su umrla kasnije od uboja, silovano je nekoliko žena, isprebijane su čitave porodice i porobljeno je ne znam koliko kuća, te bi bilo doista dobro da se znade, imade li tko među nama, ko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekt? (...)“

Kosovo danas pokazuje sve ovo samo u daleko većem obimu, i u daleko opasnijem intenzitetu.

Krleža veli:

„(...) Mi smo malen, analfabetski, balkanski narod, koji, kako danas stoje stvari, živi u vazalskom odnosu naspram evropskoga kapitalizma. Ne samo da su nas industrijalno i finansijski zarobili, nego nas i blokiraju. (...)“

Tome se ne treba ništa dodati. Sa 19 milijardi duga, sa novim zaduženjima mi ne možemo ništa biti i danas osamdesetih godina nego analfabetski, balkanski narod u ropstvu evropskog kapitalizma. Razlika je samo u tome što nas je u to ropstvo ovoga puta doveo socijalizam.

Krleža veli:

„(...) Zaokupljeni tim našim glupim i sramotnim kontroverzama takozvanog srpsko-hrvatskog sukoba, mi smo tipično malograđanski romantično uhvatili državnu vlast, i osjetivši prviput taj sredovječni aparat u svojim rukama, mi smo se razvili u sramotne tirane.“

To je tačno. Oni su se razvili u sramotne tirane.

„Ali neka ne misle“ kaže Krleža, „naši malograđani, koji nas sramote iz dana u dan, da će vječno upravljati lokomotivom našeg etatizma. Još nisu izumrle kod nas generacije, koje su po austrijskim tamnicama stradavale zbog svog uvjerenja, ili su krvarile po frontama, mladenački naivno žrtvujući sve svoje za prve konstruktivne crte svojih planova, te sazrijevajući polagano još od balkanskih ratova, preko Albanije i Soluna, Galicije i Odese, Krasnojarska i Moskve; one i danas postoje, (...)“

Ovo sve Krleža je napisao vrlo davno između dva rata i odnosilo se na kraljevsku Jugoslaviju. Bez ikakve izmene povodom srpsko-hrvatskog sukoba može se ovo odnositi i na socijalističku Jugoslaviju. Pa i ovo čime on završava taj međuratni pledoaje:

„(...) Neka razmisle o tome, da je još uvijek bolje, da njihova djeca slome štap na njima kao nad lošim državnicima, nego da ih se stide kao krvavih i gadnih ubojica. (...)“
Dalje Krleža veli:

„(...) Hrvatski proleterijat, koji nije nikada priznao taj fait-accompli,“ misli se na ujedinjenje 1918., „dobio je na temelju svog programatskog stava šest mandata u ustavotvornoj skupštini 1920., za federativnu, demokratsku republiku južnoslovjensku. Predstavnici hrvatskog proletarijata izbačeni su iz kraljevske vidovdanske konstituante sa ostalih 50 predstavnika proletarijata drugih južnoslovjenskih naroda, poslije vidovdanskog atentata.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XVI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (II nastavak) 

Napadajući i leve i desne kritičare režima on kaže na jednom mestu šta oni govore:

„(...) - Banana i datulja nema, a zato se kupuju glupe mašine, zaostalim, agrarnim seljačkim zemljama - potpuno suvišni strojevi! Šta će nama ova glupa industrijalizacija, kada i onako nemamo novaca da je dovršimo?“

Eto, to je međutim potpuno tačno. Šta će nam? Zatim:

„ - Slijepa sila ovog balkanskog fašizma - ubila je – kažu – u našoj zemlji red i socijalnu pravdu, sve najprimitivnije elemente građanske sigurnosti!“ I to je tačno.

„ - Stvaraju se kaste, birokratizuje se čitav sistem, na principu birokratizacije i hijerarhije izgrađuju se nove klase, davui se sloboda individualnbog naprednog mišljenja, gnjavi se političkom propagandom, teraju se mase na prisilan rad, tržište je potpuno dezorganizovano, financijalni diletantizam je potpuno uništio banke, obrt i privredu, zaglibili smo i davimo se u vlastitom glibu. (...)“

Ima li išta tačnije od te kritike tzv. opozicionara još 1950. godine? Krleža zatim kaže:

„(...) Takozvani građanski, austrougarski prosperitet devedesetih godina prošloga stoljeća platili smo sa pola milijuna američke emigracije i milijun do dva milijuna mrtvih u periodu 1914 – 1918., a prosperitet građanske Jugoslavije sa nekoliko stotina hiljada nezaposlenih, sa 12 milijardi seljačkih dugova Privilegovanoj agrarnoj banci, a prosperitet Drugog svjetskog rata sa milijun i sedamstotina hiljada mrtvih i potpuno razorenom i spaljenom zemljom. (...)“

A čime smo platili socijalistički prosperitet osamdesetih godina? Najpre sa tih 1 700 000 mrtvih, koji su doveli komuniste na vlast. Sa koliko stotina hiljada nezaposlenih i sa 19 milijardi ne dinara nego dolara duga međunarodnom kapitalu.

„(...) A istodobno,“ kaže Krleža, „imamo u milionima mozgova najcrnju tminu analfabetizma i primitivne autosugestije, (...)“

Naravno da je imamo, ali ona je socijalističkog porekla.

„(...) Imamo,“ kaže Krleža, „rimski princip privatnoga prava, prava svojine, i stvari su podijeljene na moje i na tvoje, i vladaju barbarske kanibalske devize ’vae victis’ (...)“

I tu Krleža ima pravo. I u socijalizmu i u socijalističkoj tržišnoj privredi još uvek vlada rimski princip privatnog prava, prava svojine, i stvari su još uvek podeljene na moje i na tvoje. I vlada još uvek barbarsko kanibalska deviza vae victis.
 „(...) Jedni hoće elektrifikaciju globusa,“ kaže Krleža, „progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovek marva i da treba da ostane marva.

Jedni krepavaju po talionima i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade, i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjuktura bolja, konkurencija manja, a profit veći i dividende veće.“

I to se nije izmenilo. Oni koji su radili, rade i dalje, a ovi drugi, ovi sede na telefonima, po stolovima, berzi, ispod tih stolova izmenjuju plave koverte, daju se podmititi, čine sve u svojoj moći da pokradu ono što je društveno. Korupcija je dostigla razmere kakve stara Jugoslavija nikada nije poznavala.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine 
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. (I nastavak) 

Krleža veli:

„(...) sa mračnim inkvizitorskim solunskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom i kajmakčalanskim četničkim mentalitetom sa abdulhamidovskim carinicima i žandarmima, korupcijom, sa neodržanim vladinim potpisima, ministrima defraudentima, i t. d.? (...)“

Sad bismo mogli kazati sa mračnim inkvizitorskim informbirovskim procesima, sa španjolskim ceremonijalom u Titovom dvoru, sa kozačkim, partizanskim mentalitetom, i UDB-aškim carinicima i žandarima, korupcijom, sa ministrima defraudantima, itd. Šta bi se, dakle i opet izmenilo?

Krleža veli:

„(...) Ti bijedni političari nijesu predstavljali nikoga pak ni same sebe, jer nitko od njih nije nikada imao nikakvog mandata, pošto ta gospoda nijesu uopće imala nikakvog kontakta s masama, u čije ime su vodili takozvanu politiku.

Vodeći računa isključivo o svojim sitnim merkantilnim interesima, rezignirano ne vjerujući u socijalnu svijest bilo čega što se zvala „masa“, ti su mozgovi živjeli od kompilacija najvulgarnije bečke rennerovske propagande, (...)“

Ovde bismo mogli izmeniti samo poslednji deo rečenice i reći: ti su mozgovi živeli od kompilacija najvulgarnije marksističke propagande.

Krleža zatim kaže:

„(...) Ako se pojam demokracije podudara s pojmom onog građanskog prava svakoga čovjeka, da može slobodno izraziti svoje uvjerenje i da slobodno može da kaže „ne“, ako je, dakle, demokracija: „ustavom zagarantovano pravo svakog građanina da može da negira ono što hoće“, ako je to parlamentarno pravo - pravo negacije po liniji svog uvjerenja – (...)

- pravo poricanja, onda je pravo i smisao prava ove socijalističke demokracije u tome, da svatko od nas može da izrazi svoju negaciju nad reakcionarnom i zaostalom prošlošću, koja bi se onog istog trenutka pretvorila u fatalnu stvarnost sadašnjosti, kada bi nestalo naše demokracije.

Jedini smisao ove naše današnje demokracije i jeste u tome što ona ne će da se vratimo u prošlost, a jedina garancija da nas prošlost ne prevlada, jeste naša slobodna subjektivna, građanska demokratska volja. (...)“

I ovom bi se teško moglo išta dodati osim reći da ovakvo shvatanje demokratije, tipično boljševičko shvatanje koje se svodi na nužnost jednog opredeljenja, karakteriše u stvari Jugoslaviju danas, kao što je karakterisalo 1950. godine.

Ako se može kazati ne, onda se može kazati i da. Ali se ne može demokratija svesti samo na pravo da se kaže ne i da se na taj način ona limitira zapravo na despotiju. Ali Krleža ovde nijednog trenutka u čitavoj ovoj tiradi ne shvata koliko je suštinski nedemokratska njegova misao u odbranu demokratije.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIV 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, subota, 22. januar 1983. godine
Govor Miroslava Krleže od 1950. „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“. Komentar i paralela 1935 - 1950 - 1983. 

Miroslav Krleža o socijalizmu. U „Književnosti“ broj 12 za 1982. godinu, časopis objavljuje tekst Miroslava Krleže pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“, odnosno govor koji je Krleža održao u Radničkoj komori u Zagrebu 8. novembra 1950. godine.

Ovaj članak se sa malim izmenama, premda se odnosi na međuratnu Jugoslaviju može primeniti i na situaciju socijalističke Jugoslavije osamdesetih godina.

Krleža kaže:

„(...) u toj ukletoj noći našeg parlamentarizma, u kavalerijskoj jašionici kraljevske garde u ulici Miloša Velikog, kao udar vašarskog bubnja čula se grmljavina političkoposlovnih pojmova kao što su: Thurn &Taxis, Mailath, Sekvestar, Agrarna reforma, Špirit, Šume (...), Bor,

Afera sa željezničkim pragovima, Monopol šećera, Opijum, Dunav, Drava, Sava (...), Markov protokol, Sporazum, Našička, Revizija Ustava, Centralizam, Korošec na Bledu, Ljubljansko Jutro, Činovnička vlada, Trepča, Jadranska Plovidba, Privilegovana agrarna banka (...), i t.d i t.d., (...).“

Ako bismo sve ove pojmove zamenili sa nekim drugim, dobili bismo sliku našu danas. Onda bismo kazali kao što je Krleža kazao, govorili bismo o udaru vašarskog bubnja kojim se čuje grmljavina političko-poslovnih pojmova, kao što su: reprogramiranje dugova, devedeset milijardi dolara deviznog debalansa, afera Đureković, bonovi ili ne, novi carinski propisi, kreditni sistem, afera ove ili one pljačke,

Međunarodni monetarni fond, kontrarevolucija na Kosovu, afera sa benzinskim bonovima, stabilizacija, afera Medenica, centralizam ili decentralizam, revizija Ustava, eksport, import, Milka Planinc u Ljubljani, itd, itd. U čemu je onda zapravo razlika?
Krleža zatim kaže:

„(...) sve je to jedno drugome podvaljivalo, sve je to gledalo jedno drugo da urniše i da ujduriše, (...), da jedno drugo satre, da jedno drugom satera kuršum u grlo, da se dokopa mangupskog „vođstva“, da zaradi i da zdipi, ako ne već pitu, ono bar pitino dete! (...) Ovaj naš južnoslavenski demokratski parlamentarizam nije nikakva garancija da se jašionica kraljevske garde iz ulice Miloša Velikoga ne će povampiriti! (...)“

Ovde bi moglo sve ostati osim što bismo mogli kazati da se ovog trenutka ne plašimo nikakve kraljevske garde nego Crvene garde i da je se plašimo čak i više nego što su je se plašili pametni ljudi 1945. godine.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XIII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 11. januar 1983. godine. 
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika. 

Kermauner, međutim, drži, to se iz dnevnika vidi, da disidenti sa kojima on održava odnose od te ogorčenosti ne pate. Ali ako čovek pažljivo pročita taj dnevnik, onda će se videti da ti ljudi i te kako pate od te ogorčenosti, bez obzira iza kakvih ih spokojnosti skrivali, da od tih ogorčenosti trpi i sam Kermauner, čak i u ovom daleko hladnijem dnevniku, nego što je bilo njegovo „Druženje“ sa njim pre dve godine u „Književnosti“.

Ta ogorčenost, jasno uočljiva, smeta da se nova saznanja prime onako kao što dolikuje jednom misaonom čoveku, mirno, spokojno, kao deo opštih saznanja, jer sva i ona bivša i ova sadašnja i ona buduća, predstavljaju deo čovekove lične kulture, nikakvo nasleđe koje bilo od koga primljeno, nego nešto što pripada nama i što je od nas neodvojivo.

Način na koji govori Kermauner o nasleđu pokazuje da on pod nasleđem, duhovnim nasleđem, vidi jednu ideologiju koja je u jednoj zemlji dovela do sadašnje vlasti, da on u tome ne vidi jedno duhovno blago, da on u tome vidi jednu pragmu.

Zbog toga nije kadar da iz tog nasleđa uzme ono što je još uvek živo i što za njega još uvek vredi. Tako govori o politici sa prezirom, kada je ona vlastoljubiva. Ove njegove definicije pokazuju da ni sam nije toga oslobođen.

Ono što kod Dobrice on smatra gotovo najvažnijim u njegovom duhovnom profilu to je u stvari njegovo mesijanstvo. Imam utisak da bi Taras Kermauner vrlo rado želeo da bude u Sloveniji ono što je Dobrica u Srbiji. Ali se Kermauner ne pita da li je mesijanstvo najpogodniji oblik za jednog slobodnog intelektualca.

Da li je širenje ideja u koje čovek nije sasvim siguran, pogodan put da čovek ostavi trajan trag u duhovnoj kulturi svog naroda. Naročito za one ljude koji su imali druge ideje i koji su isto mesijanstvo i na njima pokazivali.

Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XII 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 11. januar 1983. godine. 
Nastavak komentara Kermaunerovog dnevnika. 

Na visokoj temperaturi telo vrlo često gubi oblik, kad se smesa ohladi ne dobija se drugi definitivan i gotov, već jedan hibrid koji veoma često ima nakazne konture. Mnogi disidenti, a pod njima uvek podrazumevam samo one koji su pripadali partiji ili sličnim levim idejama, pa se u praksu tih ideja razočarali, misle pod vrlo visokom temperaturom i o svojim starim idejama i o onima koje prihvataju.

Zato te nove ideje i zato te misli koje oni izražavaju kada se oslobode, ili misle da su se oslobodili stega stare dijalektike, nemaju čiste i jasne forme, već pre liče na neko čudovište u kome se mešaju mnogobrojne forme, ali nijedna ne dolazi do svog konačnog finaliteta.

Ti disidenti su naslednici koji su izostavljeni iz pokojnikovog testamenta. Oni se sada sude sa legitimnim naslednicima, da bi ušli u posed za koga misle da im je nepravedno oduzet. Oni nikada ne preduzimaju ništa niti misle na bilo koji način koji bi im mogao oduzeti pravo da se i dalje za to nasleđe bore.

Oni uvek stoje jednom nogom u starom grobu, grobu svojih starih ideja, a tek drugom na ivici groba koji za njih stvaraju nove ideje. Oni su uvek dihotomni, raspolućeni, njihova misao je uvek nervozna, jer nije u stanju da se poput Buridanovog magarca odluči na koju stranu da se okrene.

Kasno, vrlo kasno, upoznati sa plodonosnim i plemenitim stanjem opšte sumnje, oni nisu kadri da tu sumnju kontrolišu. Sumnja kontroliše njih i ne dopušta im da ni u jednom pravcu postignu neki duševni mir ili neku refleksiju koja bi tu sumnju smatrala legitimnom, prirodnom, i sastavnim delom jednog stava onim korektivom koji će tom stavu pomoći da se bez predrasuda, bez fanatizma, bez dogme, uključi u opšte saznanje sveta, fleksibilno, dinamično i u osnovi relativističko.
Ali pošto oni nikada nisu verovali u sumnju kao u nešto iz čega može da proizađe dublje saznanje, oni ni sada, kada tu sumnju realizuju na svojim starim idejama, ne vide u njoj instrument kojim će doći do novih saznanja, takođe izvesnoj sumnji podložnih, nego neku vrstu osvete koju obavljaju nad svojim vlastitim zabludama.

Otuda taj subjektivni ton, otuda ta povišena temperatura, otuda ta jasno uočljiva ogorčenost kad god se govori o idejama koje se više ne zastupaju.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo XI 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine VIII deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Jasni su recidivi marksizma, jasni su recidivi komunizma, jasno je sve što se tiče levih ideja, ali Hrista tu nema. U kočije njegovih misli za sada je upregnut samo jedan konj i to onaj marksistički. Onaj hrišćanski, ako postoji, on je zaista sasvim nevidljiv. Ili on predstavlja u stvari onaj unutrašnji korektiv, potrebu za njim, nadu, težnju.

No čak i da je tako, on tu nadu i težnju ne ispoljava u dovoljnoj meri da bi se ona jedanput od larvirane mogla pretvoriti u jedno aktivno hrišćanstvo kao što u ovim dnevnicima vidim da stoji sa aktivnim marksizmom i aktivnim levičarstvom.

A što se tiče evrokomunizma, te poslednje slamke za koju se hvataju, vlastitom praksom razočarani komunisti, on tek treba da se iskaže u onim pravim uslovima. Evrokomunizam u opoziciji sasvim je nešto drugo od onoga što bi on mogao biti na vlasti.

Evrokomunizam u opoziciji ima za cilj da umiri onaj srednji građanski deo koji čak i kad je levi glasa za nemarksističke socijaliste. Ima za cilj da pripremi teren za osvajanje vlasti. Kakav bi on bio kada bi ta vlast bila osvojena? To je jedno pitanje koje leži u pomrčini. Ali praksa, praksa komunizma dovoljno ukazuje na to kakav bi on zaista bio kada bi evrokomunisti došli na vlast.

Primeri sa francuskom komunističkom partijom, neprilike sa izvesnim slučajevima italijanske ili španske komunističke partije ukazuju na to da u njima postoje dovoljno jake snage koje bi po dolasku na vlast mogle ovu da vrate na istočno-evropski put.

Istočno-evropski put je zapravo jedini put kojim partija može da ide. Taj put je fundiran u temeljima ideologije i od njega se ne može pobeći, bez obzira što pojedinci mogu misliti drukčije i nastojati partiju sa tog puta da skrenu. Ideologija je isuviše jaka, suviše u sebi nosi završen sistem prakse da bi se on mogao izbeći, a da se ne pređe u jednu sasvim drugu ideologiju.
Protivnici evrokomunizma imaju tu pravo kad tvrde da bi primenjivanje načela evrokomunizma u krajnjoj liniji dovelo do odbacivanja komunizma od strane tih partija i do njihove socijaldemokratizacije.

Interesantno bi bilo znati da li je Kermauner religiozan? To se iz tekstova ne vidi. Pretpostavljam da nije, inače bi njegove ideje bile daleko više hrišćanske. Hrišćanstva bez Boga nema. Hrišćanstvo bez Boga je humanizam, na istoj ravni kao i socijalizam, kao i sve tzv. napredne ideje XIX ili XX veka, koje su ljudsku istoriju dovele do pred njen pad.

Hristos kao veliki čovek bez Boga je samo tvorac jedne moralističke ideologije. Ne vidim zašto bi ona imala ikakve prednosti nad ostalim ideologijama koje su već iscrple svoju snagu i pokazale svoju ništavnost.

ODLOMCI DNEVNIKA, deo X

ODLOMCI DNEVNIKA, deo X 

Copyright © 2009 ovog izdanja Zavod za udžbenike, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Dnevnik, noć između 10. i 11. januara 1983. godine 
VII deo Kermaunerov “Dnevnik” - izvodi, komentari: “Hrišćanski marksizam”, Fronda, Dobrica Ćosić, praksisovci, privilegovani disidenti, evrokomunizam. 

Govori zatim o sedmorici profesora Kermauner:

„(...) Za čoveka,“ pri tome misli na Ljubu Tadića, „koji veruje u svoje ideje, društveno državna blokada tih ideja je nešto mučno; naročito ako ne nastaje spontano, igrom sudbine, nego određene ustanove o njoj brinu i budno je obnavljaju. (...)“

Ponovo bih mogao samo dodati da se u tom položaju nalazi toliko mnogo ljudi o kojima Kermauner ne misli. Isto tako mogu dodati i to da dok sam se ja u svoje vreme zalagao za tu sedmoricu profesora i u studentskim demostracijama i kasnije, oni nisu u preteranoj meri održali obećanje da će se boriti za sve one koji usled toga imaju neprilika.

Na kraju krajeva meni je između ostaloga i zbog njih oduzet pasoš, a nikada nisam video nijedan od njihovih potpisa, uostalom ničiji drugi, sem Krivokapića i jednog intervjua Matije Bećkovića, koji bi se brinuli o mom statusu i o mom položaju.

 Dalje kaže Kermauner:

„(...) Može li se Ljubi prebaciti da, usled te svoje vedrine, svet posmatra suviše jednostavno i misli da će spas doći od humanijeg, više građansko-pravnog marksizma? Nije li svaka - tako dragocena - vera u suštini pojednostavljivanje? (...)“
Jeste. A posebno ako se to pojednostavljivanje kreće u limitiranim okvirima jedne zastarele ideologije i od jedne strašne i istorijski negativno osvedočene prakse.

Međutim ono što je simptomatično u celom tom dnevniku, a što se odnosi i na onaj prvi dnevnik pod naslovom „Druženje sa dnevnikom“, jeste potpuno odsustvo hrišćanskih ideja iz misli Kermaunera. Ja ne znam na osnovu čega on sebe smatra hrišćaninom, kada način na koji misli, stil kojim govori, paralele koje pravi, nade koje gaji, nemaju u sebi ničeg hrišćanskog.