Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
2. Odnos krivca prema drugom krivcu i njegovoj krivici 

Na robiji je, čini se na prvi pogled, i taj odnos moralno čist i jasan. Svi su robijaši u istom kavezu, trpe od iste nevolje, pa su im i međusobni odnosi, kao i odnosi prema tuđim krivicama, jednaki. Jednaki i zasnovani na solidarnosti, bez obzira na to o kakvim krivicama je reč. U stvarnosti je to ređi slučaj.

Ma kako se privremeno slagali, kao što se to po zatvorima dešavalo znatno više 1949. nego 1989, odnosi između kriminalaca i političkih krivaca niti su čisti, niti uistinu moralni. Paravan međusobnog nepoverenja i obostranog prezira nikad se ne uklanja. Kroz njega se, doduše, korespondira, pa i sarađuje, ali on uvek ostaje.

Politički krivci vide u običnim krivicama kriminal koji i njihove idealne društvene teorije smeraju da iskorene. Ubica je zločinac u ma kojem društvenom sistemu. (Ali državnik, čija politika ubistvo u serijama obavlja – to nije.)

A povrh svega, borci za narodne ideale sreću, najzad, u tamnici taj narod za koji se bore, za koji robijaju, i on im se, premda je ovde selekcionisan po zlu, i oni to podrazumevaju, manje sviđa od onog koji su s poštovanjem posmatrali kroz durbin svojih uzvišenih načela. To, uveravam vas, obespokojava.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 

Nezvanično, nikakvo javno manifestovanje solidarnosti s puštenim informbirovcima – nevinim i krivim, ako je poslednjih u građanski pravnom smislu uopšte bilo – nije upriličeno, niti je, verovatno, pod onim okolnostima bilo ostvarljivo. Ali ako u krugu javnosti, u krugu bivših prijatelja nije bilo moguće, bilo je izvodljivo svakako u krugu najbliže porodice.

Ali ni ono nije iskazano. Informbirovci su se sami, nesačekani, svako za sebe, kao neprepoznatljive senke nekadašnjih ljudi, uvukli u svoje gradove, u svoje kuće, u sebe same, gde je većina zauvek i ostala.

Stvar je, naime, u tome što ti prijatelji, koje smo makar i naknadno, posle četiri decenije, pozvali na železničku stanicu da golootočane dočekaju, više i nisu bili njihovi prijatelji. Prestali su to biti, ako ne onog časa kada su za njihovo hapšenje čuli, ono idućeg, kada su, posle prvog slobodnog i emotivnog impulsa, bolje o svemu razmislili. (Jer dima bez vatre nema, zar ne? I niko se kod nas ne hapsi tek tako!)

Kada je pao, Milovana Đilasa su napustili svi bivši partijski i lični prijatelji, savršeno konsekventno boljševičkoj militarističkoj doktrini o „vojnicima partije”, čiji je i lični život partijski – a ako nije, nikakav je, nema ga – ali jednovremeno, bojati se, konsekventno i plausibilnom osećanju da će ih „nenapuštanje Đilasa”, neučešće u opštem bojkotu, smesta uvesti u red đilasovaca i politički likvidirati.

(Doktrina se srećno poklopila s ličnim interesima.) O tim teškim, usamljeničkim danima piše Đilas, na str. 284, u knjizi Vlast: „Preko Desanke sam (Maksimović) 1956. zamolio Iva Andrića da pročita moju Besudnu zemlju... Ali Andrić je odbio da pročita moju knjigu: Nezgodno mi je, znaš, Desanka, ja sam član partije.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 

Za određivanje modela jednog morala – na slobodi kao i na robiji – važno je ustanoviti preovlađujuću tendenciju u tri bitna psihološka polja:


1. zvaničan i nezvaničan odnos zajednice prema krivici i krivcu;
2. odnos krivca prema drugom krivcu i njegovoj krivici;
3. odnos krivca prema vlastitoj krivici.

Razmotrimo ih redom, na robiji i na slobodi, imajući uvek na umu da govorimo o našim političkim krivicama, našem vremenu, našoj zemlji.

1. Zvaničan i nezvaničan odnos zajednice prema krivici i krivcu 

 Što se zvaničnog odnosa tiče, taj je svima dosta jasan. On se ispoljavao, posredovan programom Partije, kampanjama gleichschaltovane štampe i revolucionarnom procedurom njenih sudskih tribunala „narodne provenijencije”, najpre u neobuzdanom, klasnim i oportunističkim razlozima inspirisanom proširenju pojma „političke krivice”, zatim u neprimereno oštrim kaznama za nju i brutalnom režimu njenog izdržavanja po našim robijašnicama, najzad u odnosu prema osuđeničkim porodicama, kao i osuđenicima posle izlaska iz zatvora.

Zadržimo se na ovom odnosu i kao ilustraciju upotrebimo kolektivnu odmazdu prema familijama konfiniranih golootočana, te prolongiranu retribuciju prema njima posle puštanja na slobodu. Porodice im behu bojkotovane, mnogi bliži članovi, čak i ako nisu uhapšeni, ili su hapšeni pa pušteni, behu otpuštani s posla i podvrgnuti konstantnom progonu, šikanama i zlovolji, nagoveštavajući gorko iskustvo što čeka njihove srodnike kad i ako budu na kopno vraćeni (jer neki nikad nisu).

Žene informbirovaca prisiljavane su da se odriču muževa, i obrnuto, ređe, muževi zatvorenih žena – ali najčešće sve to i ne beše nužno, jer su na Golom otoku bili oboje – što kod drugih, „desnih” političkih krivica, nije bio slučaj. Ako je i bio, otpor je neuporedivo veći. Jedini slavni uzorak usrećio nas je odmah nakon rata javnim odricanjem ćerke generala Mihailovića od oca, premda, očevidno, odgovoran nije bio nikakav spoljni pritisak, već slobodna volja politički opredeljene osobe.
Pojedinačni, usamljeni primeri čovečnosti – najčešće tajni – ne mogu se uzimati kao merilo. Srcu su se podavali kuražni pojedinci na svoj rizik. A što šikaniran nije drug general Peko Dapčević, iako mu je rođeni brat, Vlado Dapčević, kao ubeđeni informbirovac uhapšen, ne pitajte mene.

Ono što nas interesuje jeste poreklo ovakvog tretmana, nepoznatog normalnom građanskom svetu. Ne barem u takvom vidu. Podozrenje prema porodici kriminalca i na zapadu postoji, ali je ono najčešće, pomalo i hipokritski, skriveno iza hrišćanskog saučešća. Žena ubice se s posla ne otpušta, ali se na ženu konfiniranog irskog teroriste, u najmanju ruku, motri.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

A ono je, bogami, u slučajevima mojih prijatelja i usledilo. Izvesnima je i karijeru preseklo. I nije to učinila politika ili njena policija. Uradila je profesija. Kolege lekari, članovi partije, politiku zloupotrebivši u lične svrhe, i sledeći tako moralnu stranputicu koja je kod nas postala tradicionalna, jednog su mi druga iz službe izbacili pozivajući se na njegovo članstvo u Sdoju.

Moj drug S. S., takođe sjajan lekar, smenjen je s mesta šefa jednog gradskog dispanzera kad se saznalo da je bio na robiji, a nije bio kriminalac. Drugome, darovitom matematičaru B. B., ljubimcu profesora Kašanina, zaprečena je iz istih razloga univerzitetska karijera, pa sada predaje u SAD, na Columbiji.

Takvih je primera bezbroj. Sve do uništenih egzistencija i ruiniranih života. Pa kada o njima govorimo i kažemo da su za ove sudbine u prvom redu odgovorne njihove ljubomorne profesionalne kolege, ne oslobađamo politiku SKJ krunske krivice.

Otvoreno valja reći da im nikoja ljubomora ne bi drastičnu eliminaciju konkurencije, ovakvu nepoštenu diskriminaciju, omogućila, da im, u zamenu za slepu lojalnost, to zvanična partijska načela „moralno-političke” nisu dopustila.

 Morao se izgraditi čitav mehanizam komplikovanih alibija, znatno ozbiljniji nego kod onih koji su na građansku saradnju smesta pristali. Oni su u nju ušli zajedno, „đuture”, kao deo naroda, kao taj narod, svi pod manje-više istim prinudnim okolnostima, ali kao deo procesa opšte neminovnosti.

Mi smo se izdvojili, distancirali, premapostavili. I sada smo u „opšti socijalistički kavez” morali ulaziti sami, svako za sebe, i samo sa svojim razlozima, svojim izvinjenjima i svojim objašnjenjima. A iznad svega, kasnih pedesetih, više dobrovoljno no oni koji su se u njega uvukli sredinom četrdesetih.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

Posle skoro pet decenija života u jednostranačkom režimu, ne treba se čuditi što i građani koji sebe smatraju za demokrate i liberale izražavaju sumnju u vrednost, pa i mogućnost višestranačkog. Njihove rezerve ne potiču iz poznavanja njegovog funkcionisanja u parlamentarnom poretku i eventualnih slabosti, nego iz potpune neobaveštenosti.

Neobaveštenost je dovela i do iščezavanja potrebe za njim, iščezavanje do usavršavanja neobaveštenosti. I ako se narod u nekoj budućoj demokratskoj Jugoslaviji suoči najpre s rđavim stranama demokratije, biće to zato što mu već pola veka nije dopuštana mogućnost da upozna one bolje i tim se putem pripremi i za rđave, kojih nesumnjivo ima.

O svom pokojnom prijatelju, slikaru Igoru Vasiljevu, takođe bivšem robijašu, zapisao sam u dnevniku:

Igor Vasiljev je poginuo. Istraga je utvrdila da je pijan ispao iz voza ili izvršio samoubistvo. Među nama je, međutim, vladalo uverenje da je ubijen.
„Kod mnogih povratnika, dugo nakon izlaska iz zatvora, opaža se izvesna moralna razlabavljenost, kombinovana sa socijalnim ekskluzivitetom. Dok na robiji leži, čovek je u nervnoj napetosti, često maskiranoj u moral. Čvrstina je odgovor živčanog aparata na preopterećenost. (Zatvorska javnost predupredila je mnoge padove.) Telo se brani duševnim i duhovnim sredstvima tamo gde se fizička nalaze u tuđim rukama.

Kad se izađe, unutrašnje i spoljne stege nestaje.” Stoga je njihovo obnavljanje porodičnim i društvenim stegama uvek dočekivano na nož, otporom i revoltom. „Čovek se naglo opušta. Kao na predmetu skinutom s leda i stavljenom pod snažnu grejalicu, dolazi do širenja i pukotina. Socijalno, svet se prima kao tuđinski. Sledi zatvaranje u krug sebi sličnih, gde se mnoge stvari podrazumevaju, gde, blagodareći istorodnom iskustvu, i jezik postaje ekskluzivan kod, razumljiv jedino posvećenima...

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

No, vratimo se memetičkom karakteru robijaške (a u odgovarajućoj meri i građanske) životne filosofije, iz koje će nužno proizaći njen društveni i individualni moral.

Ma koliko nas ubeđivali u večnost izvesnih moralnih normi, ma koliko i sami u njihovu večnost želeli da poverujemo, kako bismo svojim egzistencijama dali kakvu-takvu spoljnu svrhu i njihovu prolaznost vezali uz trajniji smisao, ipak smo svesni da je naš lični moral u trpnoj zavisnosti od životnih okolnosti u kojima se praktikuje. Kada ste u manjini, osim ako ste ludi, vaše ponašanje za stolom zavisiće od toga s kime jedete.

(Uključujući ovde i ljudoždere.) Prilagođavaće se običajima domaćina, u našoj metafori – socijalističkoj vlasti. Pogotovu ako nepridržavanje pravila dovodi do isterivanja sa stola. Vama ni jelo ni način jedenja možda neće prijati, ali to nećete pokazivati. Ako je potrebno, ako običaji zahtevaju, na kraju gnusnog obeda zadovoljno ćete podrignuti i domaćicu pohvaliti. Tome odgovara, glazbom praćeno, aklamiranje naših građana na idolopoklonstvenim litijama naroda.
I ako nepristrasno upoređujemo javni moral jednog realsocijalističkog društva i moral jedne robijašnice, malo ćemo razlika ustanoviti. I jednim i drugim apsolutistički će vladati dva načela:

egzistencijalne nužnosti i memezisa. 

I na robiji i na slobodi moraćete sve svoje članove podređivati primarnim potrebama opstanka, a potom, da biste u tome uspeli, moraćete ih izvoditi u nekom od isprobanih i efikasnih memetičkih ključeva. 

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

Vama ove razlike, i bez velikog predznanja, neće izmaći pri ulasku u neku socijalističku zemlju. (Govorim o vremenu kada su one još vrlo daleko od današnjih fundamentalnih, i ne zavaravajmo se, antisocijalističkih promena što potresaju Istočnu Evropu, taj tragičan eksperimentalni poligon jedne od najzamamnijih, ali i najkatastrofalnijih ljudskih utopija.)

Poluprazni izlozi, natrpani jeftinom, irelevantnom robom, vidljivo slabe kakvoće a bednog asortimana, skroman saobraćaj i opšta beda, uočljiva u odevanju, neće biti ono što će vas najviše potresti, jer o tome ste ponešto već čuli. Pogodiće vas sumorna zatvorska atmosfera zlovolje i nepoverenja. Zaprepastiće vas upadljiva monolitnost u ponašanju, robotsko odsustvo razlika i nijansi uočljivih u drugim gradovima sveta.

Uplašiće vas strah što ga svuda ispod jednolike humane kinetike opažate. Opšta neljubaznost neće biti znak primitivnosti ili genetske sirovosti, već proračunate odbojne opreznosti, odgajane decenijama strogog nadzora, prinude, straha i psihosomatske ispošćenosti. Slobodni građani socijalističkih zemalja ponašaju se kao moji stari poznanici robijaši-slobodnjaci. Data im je izvesna sloboda kao nagrada za dobro vladanje, ali oni su svesni da je privremena.

(Hoće li stalnom postati, od njih zavisi.) I jedni i drugi znaju da je i ta skromna, relativna sloboda uslovna, da svakog momenta, s najmanjeg prestupa ili odstupanja od nepisanih pravila života, može biti opozvana i oni se opet naći iza rešetaka. Zato, kao i iskusni robijaši, paze na svaki svoj pokret, svaku reč, svaki izraz lica.

Pred uniformisanim predstavnicima vlasti, uniformom uopšte, pa ma bila i portirska, uzeće pritvoran, snishodljiv stav; prema nepoznatim licima preventivno odbojan; prema onima za koje znaju da ništa ne znače, otvoreno grub. Svaki čovek, najzad, ima određenu, ograničenu meru trpeljivosti u sebi, i ne može je trošiti na bezvredne ciljeve, zar ne?

Izbegavanje nepoznatih ljudi, osobito stranaca, vuče poreklo iz ne tako davnih vremena kada je jedno slučajno poznanstvo na ulici dovodilo do rada za inostrane obaveštajne službe ili protivnarodne organizacije, pa onda do Sibira.

Godine 1966. proveo sam u Kijevu nekoliko meseci, radeći na nekom jugoslovensko-ruskom filmu, nikad, uostalom, realizovanom. Stanovao sam u hotelu „Ukrajina”, koji je gotovo u svemu ličio na II zgradu zatvora u Sremskoj Mitrovici. Sobe su (ćelije), naravno, opremljene bolje nego mitrovačke, ali su jednako kontrolisane – prisluškivane – i jednako svakome osim registrovanim stanovnicima nepristupačne.

Na svakom je spratu večno sedela „dežurnaja”, s namrštenim licem mitrovačkih ključara. Recepcija je po atmosferi bila ono što je u Mitrovici prijemni hol ulazne zgrade.

U avgustu te godine zabeležio sam u dnevniku:

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma 

Pod naslovom Koordinatni sistem društvene laži ispitivana je korelativna međuzavisnost jednog lažnog društvenog sistema s memezisom, sistemom građanske laži na koju su osuđeni njegovi podanici, pa je nađena podudarnost između civilizacije koju je spontano stvorio s artificijelnom i afiliranom civilizacijom njegovih zatvora.

Epicentralna laž iz koje sve ostale proističu ostavljena je za ovo poglavlje, jer se tiče fundamentalne protivurečnosti između socijalističkih načela kakva se ideologijom proklamuju i tih načela primenjenih u društvenoj praksi i praksi upravljanja državom, kontradikcije, dakle, između socijalističke utopijske filosofije i njene povesne empirije – rumunskog genocida, berlinskog zida, montiranih procesa „narodnim neprijateljima”, ruskih legalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova,

nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora, jednopartijskog monopola kako nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći.

U toj protivurečnosti je i osnovna razlika između takve „slobodne” (a zatvorene) i zatvorske civilizacije. Jer nje na robiji nema. Nikakva protivurečnost se ne zapaža između „vladajuće filosofije života” i samog života. Sklad je potpun. Kao i po koncentracionim logorima, animalni su uslovi stvorili filosofiju preživljavanja koja je sa svoje strane reprodukovala odgovarajuću stvarnost.

Na slobodi je ona u potpunoj protivnosti sa filosofijom iz koje je, navodno, proistekla.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 

U moralnoj zoni, u kojoj se trenutno nalazimo, pitanje konfidentstva kao društvene pojave ima različitu vrednost na slobodi i robiji.

Na robiji je ono defanzivno sredstvo vlasti u nedostatku boljeg, i barem s te instrumentalne tačke gledišta može se razumeti, ako ne i opravdati. Može se možda razumeti i s gledišta otežanih uslova u kojima robijaš živi, i tada, pogotovu, opravdati.

Na slobodi, međutim, ono je ofanzivno sredstvo jedne nesigurne moći, čiji i ostali mehanizmi počivaju na moralno sumnjivim pretpostavkama i još sumnjivijim ciljevima, u svakom slučaju, na vidljivom prekoračenju društvenog punomoćja, ako priznajemo da je ikakvo uopšte postojalo, da je ta vlast legitimna.

I ne može se razumeti osim kao konstitutivni deo sistema, inspirisan vlastitom ilegalnom prošlošću, u kojoj su, to tek sada otkrivamo, podzemne, karbonarske, mafijaške operacije zamenjivale javne činove. S građanskog stanovišta, međutim, denuncijantstvo na socijalističkoj slobodi, ma kako ona ograničena i nepotrebnim klopkama minirana bila, ne zaslužuje naše razumevanje. Jer ako su sve te klopke potrebne, nije potreban socijalizam.

Ako vlast prekoračuje svoja ovlašćenja, i građanstvo je prinuđeno da prekorači podaničke dužnosti i obaveze upravo zato da se zaštiti od prekoračenja vlasti. A ove se podaničke dužnosti ne mogu prekoračiti a da se istovremeno, zapravo još pre toga, ne prekorači limit vlastite moralne odgovornosti. Da bi čovek izdao druge, najpre mora izdati sebe.

Tada i njega, socijalističko građanstvo, moramo razumeti, kako je sovjetsko građanstvo razumeo Aleksandar Zinovjev u knjizi Polet naše mladosti. A tada priznajemo da i socijalističku slobodu shvatimo kao zatvor. I tada će za obadve civilizacije važiti isti ili barem slični zakoni. Uzdržano akademsko razumevanje što ga, premda nam je mrsko, pokazujemo prema robijaškim cinkarošima moramo proširiti i na njihovu jadnu „slobodnu” sabraću.

Sa cinkarošima ćemo se još susretati, pa ih zasad ostavimo njihovom poslu, cinkarenju, a mi se posvetimo nekim opštim razmatranjima zatvoreničkog života, njegove filosofije i njegovog morala. Jer, premda najvidljiviji simptom, cinkaroši nisu i jedini elementi onoga što ćemo, za nevolju, nazvati robijaškim moralnim sindromom.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 

14. Apsurdni tip 

Jedan od najzanimljivijih stoga što ni po kojim moralnim kriterijumima, osim što denuncira, u konfidente ne spada. Rađaju ga naročite apsurdne prilike. Jedna od njih je sovjetska čistka.

Pod istragom, optužen za pripadnost nepostojećoj organizaciji, on će se dugo opirati i pri tom u stanju biti da izdrži znatne muke, sve dok ne shvati da je razuman otpor ludilu uzaludan, pa stoga nerazuman, da je časna borba s beščašćem naivna, pa stoga, paradoksalno nečasna, da je prava u potpomaganju, širenju, razvijanju njegove besmislenosti sve do potpunog apsurda koji će ga najzad samim sobom kompromitovati.

Zato preko noći svoje držanje menja. Izdaje sve i svakog. U toj orgiji denuncijacije jedva ga i islednik može zaustaviti. A i da hoće ne sme, jer će ovaj i njega odati kao zaštitnika neprijatelja naroda, i njega smesta uvesti u vrzino kolo opšte, sveobuhvatne izdaje.

Za članove imaginarne organizacije najčešće bira komunističke funkcionere i poznate bitange društvenog smera, po mogućnosti iz raznih službenih krugova, da bi ludilo hapšenja uveo u još nedotaknute zone javnog života.

S početka oduševljen, islednik najzad dolazi u apsurdan položaj da ga u priznanjima mora kočiti – a to ne sme – jer ako sva prihvati, moraće pohapsiti stanovništvo celog grada, pa onda preći na njegovu okolinu. (Ovaj tip je opisan u knjizi A. Weisberg-Cybulskog Zavera ćutanja.)
U realnom životu i slobode i robije ovi se tipovi retko nalaze u čistom stanju. Njihova je kristalizacija ovde laboratorijska. Životni su primerci prljavi, hoću da kažem – nečiste kakvoće. Najčešće se javljaju u kombinaciji gde jedan tip dominira, a ostali su supsidijarni.

Zato je svaki pokušaj intelektualizacije problema – kakav je ovde izveden – u sukobu sa prostačkom jednostavnošću koja u životu deluje i na slobodi i na robiji.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
12. Senzibilni tip 

Denuncira samo kad mora, jer je izložen fizičkim mukama (obično pod istragom), a ove jednostavno ne može da podnese. On nije nitkov. Može biti krajnje častan čovek, čak posedovati znatnu moralnu kuraž. Na slobodi je, lišen straha od fizičke presije, kadar da, pod određenim uslovima, žrtvuje karijeru, ugled, ponekad i život, a da iskušenju ne podlegne.

Na robiji nikad ne dostavlja, osim, opet, ako mu fizički ne zaprete. Jer, eto, bol ne podnosi. Strah od bola uvek je praćen odvratnošću spram vlastitog tela koje ga prodaje, te je sklon depresijama ili afektivnom samoubistvu.

13. Sudbinski tip 

Odaje samo jednom, pa i tada iz najviših sudbinskih razloga. Njegova se izdaja tada ugrađuje u sudbinu jednog naroda, mit, veru, pa i povest humaniteta, ili kao najviša svetinja ili kao najteži greh. On je iznad moralne osude, jer svoj čin nije birao, nego mu je sudbinski nametnut. On je za njega izabran. To je najviša žrtva koja se može podneti. (Prototip – Juda iz Kariote.)

Godine koje su pojeli skakavci III tom –C deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –C deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
11. Klinički tip 

Kada bi se za ovu vrstu moral insanity našlo pogodno medicinsko ime, njen bi pripadnik, svakako, bio bolestan, i u normalnim društvenim porecima lečen. U njegovim postupcima vidan je sadizam, uživanje u tuđim neprilikama i nevoljama. On, međutim, ni najmanje ne uživa, kao UMETNIČKI TIP, u samom procesu uhođenja, u ekstatičnom osećanju razbijanja neke tajne. Savršeno ravnodušan prema lepoti samog procesa, zadovoljstvo crpi iz zle sudbine procesiranih.
Sreće se ređe na robiji nego na slobodi. Ali nikad u ludnici.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
10. Filosofski tip 

Varijanta je AMORALNOG, ali bez osobnog razloga. Njegovi su motivi filosofski, premda ponešto egzotične vrste. I za njega je svet fundamentalno zao, iako on to na vlastitoj koži, za razliku od tipa 9, nije osetio. On je istinu pojmio umom. (Nakon toga je seo i napisao kongenijalno delo Makijavelijevom Vladaocu.) Zlo koje vrši za njega je mera saglasnosti s opštim životinjskim načelima ljudske egzistencije.

Ovaj je tip veoma redak, pa možda, osim u visokoj politici, nikad inicijalan, nego se razvija iz drugih tipova kao oblik moralnog alibija. U izvesnim se momentima može uzvisiti do stvarne veličine, zapravo do – najdubljeg pada. Naročito ako se nalazi u zoni značajnih povesnih hijazmi, a poseduje moć. (Primer nalazimo u filosofu Sir Francisu Baconu, prijatelju, favoritu i izdajniku grofa od Essexa.)
Na robiji ga nema. Na robiji nema filosofa. Na robiji i filosofi postaju robijaši. A pravi robijaš nikad nije filosof. To je čovek koji ne misli o svom i tuđem životu, nego se za svoj bori, a na tuđ je zaboravio.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
9. Amoralni tip 

Svet je zao i prema njemu se zlo poneo. On, konfident ovog tipa, samo se brani. I pošto je svim sredstvima napadnut, svim se sredstvima brani. Svet je u odnosu na njega izigrao sve prećutno sklopljene saveze i odbacio sve moralne skrupule. Prihvatio je izazov, otresao se savesti, oslobodio svakog morala da bi se sačuvao. Njegov obaveštajni rad nikad nije naročito elaboriran, ni pouzdan, iako prema njemu ne oseća gađenje.

Više je to moralna ravnodušnost. On, uostalom, i kad vas prodaje, ne vodi rat protivu vas. On ga vodi protiv verolomnog sveta. Vi ste njegova odmazda, i samo ukoliko ste to, utoliko za njega postojite. Socijalno, tip najčešće spada u propale inteligente, intelektualni lumpenproletarijat; duševno u neurotične karaktere koji se sveži održavaju jedino u alkoholu, preferirajući žestoka pića.
Sretao sam ih na slobodi. Na robiji nikad. Ne stoga što tamo nema alkohola – ima ga, zapravo, od metil-špiritusa po stolarskim radionicama, preko kolonjske vode, sve do medicinskog alkohola u bolnicama ili lažnih lekova za jačanje iz kućnih paketa – nego što vam robija, kakva je bila 1949, iz duše ubrzo izbija svaki komplikovaniji duševni motiv, a ostavlja samo one najneophodnije.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
8. Umetnički tip 

Uvek pripada nekoj drugoj, široj kategoriji denuncijanata, ali s dodatkom umetničkog uživanja u poslu. Ono što je za tip br. 2 zanat, za njega je – poezija. Nije zainteresovan probitkom. Samo savršenstvom. Zanose ga poteškoće i komplikacije. Vrlo je brižljiv i pedantan. Polaže na istinitost dostava, jer bi sve drugo bilo ispod njegove umetničke savesti.
U pravom smislu reči, međutim, nije profesionalac, jer podleže raspoloženjima i ume da se izgubi u lavirintu jalovih hipoteza. Tada je sklon teškim previdima i čini upravo ono čega se boji – dostavlja neistine. U preliminarnom procesu prikupljanja podataka liči na slikara koji odbija da završi sjajan rad jer mu vidi mane koje drugima izmiču.

Vrlo redak, dragocen, iznad svega zanimljiv tip. Na robiji ga nisam sretao. Pa, bojim se ni na slobodi. Ali znam, osećam kao umetnik, da mora postojati. Svaki posao ima obim u kome se može obavljati, krajnje demarkacione granice do kojih se može u savršenstvu dovesti, preko kojih nastaje neki drugi posao. Svaki svoju industrijsku, zanatsku i najvišu, umetničku realizaciju. Nemoguće, nepravedno bi, najzad, bilo da je samo doušništvo nema.

U policijskom aparatu ovom tipu odgovarao bi jedan Steinbrecher, i njegova težnja prema božanskim limitima isledničkog umeća.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
7. Emotivan (refleksivan) tip 

A može se reći i tip na mah. On je sangvinična varijanta MIMIKRIČNOG TIPA. Čovek je trenutka, iznenadnog refleksa, inspiracije. Doveden u naročito duševno stanje, a uvek ličnim povodom, sešće za prvi sto, i, ne misleći mnogo o posledicama, naškrabati anonimnu – da, uvek anonimnu – dostavu. U njoj će vas optužiti, pored stvari koje ste možda uistinu počinili, i za čitav niz čistih besmislica, rođenih u monstruoznim dubinama njegove ljubomore, zavisti, mržnje.
Takve su dostave češće kliničke anamneze poremećenih dostavljača nego policijski upotrebljiva obaveštenja o dostavljenim. No, u praksi slobode, naročito za vreme režimskih kriza, i praksi robije, kada se za pritisak nema ništa bolje, i ovakve dostave dobro su došle. Pogotovu ako im prethode uverljivije iz drugih izvora.

Onda se uverljivost prvih dostava spaja sa bestijalnošću ovakvih, nemogućih i nebuloznih, pa kada vas uhapse, od ovih se drugih optužbi braneći, jer vam se čine opasne, upadate u priznanje prvih, koje se i očekuje, zbog čega su vas i zatvorili.

Srećan Božić

Srećan Božić želim svim posetiocima ovog bloga.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
6. Mimikričan tip 

U pravom smislu reči ne spada u dostavljače. Ne nalazi se na spisku poverenika političke policije. Njegove su usluge uvek povremene, privremene, ličnog karaktera i zaobilaznog, mimikričnog metoda. No, kako u njegovim činovima ima sistema – osobni mu je interes, naime, redovno upravljen prema ljudima prema kojima gaji animozitet ili zavist – imamo pravo da ga svrstamo u konfidente.

Kada bi svoje omraze i ljubomore mogao zadovoljiti na drugi način – za koji mu nedostaje moralne kuraži – jamačno se ne bi služio dostavama. Ali on takve kuraži nema. A pošto o sebi redovno visoko misli, nema ni snage da se suoči s dubinom svoje moralne mizerije. Služiće se stoga naročito elaboriranom metodom posredne denuncijacije.

On vas nikad neće prijaviti Udbi, a na robiji upravi – on, naime, nije denuncijant. On je vaš prijatelj. On za vas brine i tu će brigu, uvijenu u prijateljsku retoriku, izraziti pred nekim za koga zna da za Udbu ili upravu KP doma radi. U stanovitim situacijama, znajući da ga slušaju, glasno će i opet zabrinuto prepričavati šta ste vi kazali, kakvo ste mišljenje vi ispoljili, šta ste vi uradili, sebe skromno u pozadinu povlačeći.

U beogradski Klub književnika odlaze uglavnom pisci i agenti (domaći i strani), pri čemu je proporcija promenljiva, ne uzimajući u obzir činjenicu da i među piscima ima agenata, a da su agenti većinom pismeni. Za stolovima se govori glasno. Ovakav lokalitet je najpogodniji za posredno dostavljanje.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 
5. Poslovan tip 

Niko od početka tome tipu ne pripada, čak ni policajci posle policijske škole. Izgrađuje se postepeno od svih kategorija konfidenata. Uglavnom je poznat sa slobode, jer na robiji njegova upotreba u čistom stanju nije moguća. To je, zapravo, običan čovek, u policijsku mrežu slučajno uhvaćen, koji je od denuncijacija načinio zanimanje. On od njih živi.

(Da nešto drugo ume, od toga bi živeo.) Za njega je to posao kao i svaki drugi (samo on druge ne zna). Ne zarađuje nikad više nego što je neophodno. Dâ se izračunati mesečni izdatak, pa se prema njemu može utvrditi broj, opseg i značaj dostava koje se moraju podneti da bi se troškovi podmirili. Izuzetni rashodi pokrivaju se od vremena do vremena izuzetnim dostavljanjem.

(Školske knjige deci su nužne, ali će se o skupom rođendanskom poklonu razmišljati pre nego što se i on dostavom zaradi.) U ljudskoj prašumi smatra sebe lovcem koji je gladan, te ubija smotreno, samo koliko mu je za prehranu nužno. Za trofeje ne mari. Iz poslovnog morala i profesionalnog ugleda vodi računa o istinitosti dostave, mnogobrojna proveravanja vrši, nikad svesno ne laže. U njegovoj urednosti i poslovnoj ispravnosti ima nečeg klasično građanskog.
Nažalost, ovaj je tip redak i na socijalističkoj slobodi i na socijalističkoj robiji. Ideologizirani režimi nisu raspoloženi da podrazumevajuće građanske usluge plaćaju novcem. Oni računaju na socijalističko rodoljublje, a kada ovog ponestane, na rodoljubivu prinudu. (U prvom slučaju rodoljubi su doušnici, u drugom policajci koji ih na rodoljublje podsećaju.)

Više je poznat kao izvor informacija zapadnih policija, u zemljama gde patriotizam bira građanski dostojnije forme.

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom – LXXXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 4. 
Egotičan tip 

Radikalna je varijanta KONFORMISTIČKOG, s tom razlikom što ne čeka da mu se saradnja ponudi ili naturi, nego je sam traži, ispunjava sve njene zadatke, uživajući korist bez i najmanje poteškoća sa savešću. On, u stvari, nije bez savesti, često zna da čini zlo, ali je njegova samoživost jača od svakog moralnog obzira i već samom tom snagom kadra da sve etičke protivargumente učini bespomoćnim.
Nepoznate su mu dileme i duševne borbe. Ako ih ponekad i doživi, ne poznaje poraz u njima. Ma kakav razlog za svoje prljave postupke odabrao, za njega će uvek biti dobar. Ne odustaje, niti pokušava da se iz policijske zamke izvuče – česta, inače, pojava kod drugih, labilnijih tipova.

Odlikuje ga jedan stepen profesionalizma, zapravo profesionalne istinoljubivosti, ali i tada iz egoističnih razloga, jer zna da se njegovi promašaji beleže jednako kao i uspesi, da mu od njihove međusobne srazmere zavisi status, i na slobodi i na robiji.

Na slobodi, u totalitarizmu, i na robiji, tip je – u suštini krajnje jednostavan, retko kada „intelektualan” – veoma rasprostranjen i za psihološke studije doušništva nezanimljiv.

ČESTITKA

ČESTITKA
Svim posetiocima bloga želim srećne praznike uz ove misli Borislava Pekića:
Uživaj u suncu i kad peče. Što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezireš.

Borislav Pekić Marginalije i moralije