Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tipologija zatvorskih doušnika i doušnika na slobodi 

U moralnoj zoni, u kojoj se trenutno nalazimo, pitanje konfidentstva kao društvene pojave ima različitu vrednost na slobodi i robiji.

Na robiji je ono defanzivno sredstvo vlasti u nedostatku boljeg, i barem s te instrumentalne tačke gledišta može se razumeti, ako ne i opravdati. Može se možda razumeti i s gledišta otežanih uslova u kojima robijaš živi, i tada, pogotovu, opravdati.

Na slobodi, međutim, ono je ofanzivno sredstvo jedne nesigurne moći, čiji i ostali mehanizmi počivaju na moralno sumnjivim pretpostavkama i još sumnjivijim ciljevima, u svakom slučaju, na vidljivom prekoračenju društvenog punomoćja, ako priznajemo da je ikakvo uopšte postojalo, da je ta vlast legitimna.

I ne može se razumeti osim kao konstitutivni deo sistema, inspirisan vlastitom ilegalnom prošlošću, u kojoj su, to tek sada otkrivamo, podzemne, karbonarske, mafijaške operacije zamenjivale javne činove. S građanskog stanovišta, međutim, denuncijantstvo na socijalističkoj slobodi, ma kako ona ograničena i nepotrebnim klopkama minirana bila, ne zaslužuje naše razumevanje. Jer ako su sve te klopke potrebne, nije potreban socijalizam.

Ako vlast prekoračuje svoja ovlašćenja, i građanstvo je prinuđeno da prekorači podaničke dužnosti i obaveze upravo zato da se zaštiti od prekoračenja vlasti. A ove se podaničke dužnosti ne mogu prekoračiti a da se istovremeno, zapravo još pre toga, ne prekorači limit vlastite moralne odgovornosti. Da bi čovek izdao druge, najpre mora izdati sebe.

Tada i njega, socijalističko građanstvo, moramo razumeti, kako je sovjetsko građanstvo razumeo Aleksandar Zinovjev u knjizi Polet naše mladosti. A tada priznajemo da i socijalističku slobodu shvatimo kao zatvor. I tada će za obadve civilizacije važiti isti ili barem slični zakoni. Uzdržano akademsko razumevanje što ga, premda nam je mrsko, pokazujemo prema robijaškim cinkarošima moramo proširiti i na njihovu jadnu „slobodnu” sabraću.

Sa cinkarošima ćemo se još susretati, pa ih zasad ostavimo njihovom poslu, cinkarenju, a mi se posvetimo nekim opštim razmatranjima zatvoreničkog života, njegove filosofije i njegovog morala. Jer, premda najvidljiviji simptom, cinkaroši nisu i jedini elementi onoga što ćemo, za nevolju, nazvati robijaškim moralnim sindromom.