Godine koje su pojeli skakavci III tom –CV deo
Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma
Vama ove razlike, i bez velikog predznanja, neće izmaći pri ulasku u neku socijalističku zemlju. (Govorim o vremenu kada su one još vrlo daleko od današnjih fundamentalnih, i ne zavaravajmo se, antisocijalističkih promena što potresaju Istočnu Evropu, taj tragičan eksperimentalni poligon jedne od najzamamnijih, ali i najkatastrofalnijih ljudskih utopija.)
Poluprazni izlozi, natrpani jeftinom, irelevantnom robom, vidljivo slabe kakvoće a bednog asortimana, skroman saobraćaj i opšta beda, uočljiva u odevanju, neće biti ono što će vas najviše potresti, jer o tome ste ponešto već čuli. Pogodiće vas sumorna zatvorska atmosfera zlovolje i nepoverenja. Zaprepastiće vas upadljiva monolitnost u ponašanju, robotsko odsustvo razlika i nijansi uočljivih u drugim gradovima sveta.
Uplašiće vas strah što ga svuda ispod jednolike humane kinetike opažate. Opšta neljubaznost neće biti znak primitivnosti ili genetske sirovosti, već proračunate odbojne opreznosti, odgajane decenijama strogog nadzora, prinude, straha i psihosomatske ispošćenosti. Slobodni građani socijalističkih zemalja ponašaju se kao moji stari poznanici robijaši-slobodnjaci. Data im je izvesna sloboda kao nagrada za dobro vladanje, ali oni su svesni da je privremena.
(Hoće li stalnom postati, od njih zavisi.) I jedni i drugi znaju da je i ta skromna, relativna sloboda uslovna, da svakog momenta, s najmanjeg prestupa ili odstupanja od nepisanih pravila života, može biti opozvana i oni se opet naći iza rešetaka. Zato, kao i iskusni robijaši, paze na svaki svoj pokret, svaku reč, svaki izraz lica.
Pred uniformisanim predstavnicima vlasti, uniformom uopšte, pa ma bila i portirska, uzeće pritvoran, snishodljiv stav; prema nepoznatim licima preventivno odbojan; prema onima za koje znaju da ništa ne znače, otvoreno grub. Svaki čovek, najzad, ima određenu, ograničenu meru trpeljivosti u sebi, i ne može je trošiti na bezvredne ciljeve, zar ne?
Izbegavanje nepoznatih ljudi, osobito stranaca, vuče poreklo iz ne tako davnih vremena kada je jedno slučajno poznanstvo na ulici dovodilo do rada za inostrane obaveštajne službe ili protivnarodne organizacije, pa onda do Sibira.
Godine 1966. proveo sam u Kijevu nekoliko meseci, radeći na nekom jugoslovensko-ruskom filmu, nikad, uostalom, realizovanom. Stanovao sam u hotelu „Ukrajina”, koji je gotovo u svemu ličio na II zgradu zatvora u Sremskoj Mitrovici. Sobe su (ćelije), naravno, opremljene bolje nego mitrovačke, ali su jednako kontrolisane – prisluškivane – i jednako svakome osim registrovanim stanovnicima nepristupačne.
Na svakom je spratu večno sedela „dežurnaja”, s namrštenim licem mitrovačkih ključara. Recepcija je po atmosferi bila ono što je u Mitrovici prijemni hol ulazne zgrade.
U avgustu te godine zabeležio sam u dnevniku:
„Voze me Hreščatikom, restauracijom predratne avenije (razrušene u borbama za Kijev). Osećam se kao da sam u avionu koji rula aerodromskom pistom. Automobil je volga, crna, udobna. Napred je samo šofer. Hteo sam da sednem pored njega. Nije mi dopušteno. Pačemu? Patamu. Zašto? Zato. Ne može i tačka. U redu.
Seo sam pozadi, između reditelja B. B. i druga Ciolkovskog, generalnog direktora studija „Dovženko”, heroja Sovjetskog Saveza, ratnog invalida (ide sa štapom) i, ako se ne varam, penzionisanog generala. Pred crvenim svetlom raskrsnice samo dva automobila, naš i jedna druga kola čiju marku ne razaznajem. Iz njih izlazi oficir u uniformi NKVD-a. Ne izgleda ni impresivno, ni dekorativno.
Ne može biti ništa veće od kapetana. Naš šofer brzo spušta staklo, napet je. NKVD se na njega dere. Shvatam da je posredi sitna saobraćajna greška, nesporazum za koji je, najpre, krivica solidarna. Naš šofer stidljivo daje objašnjenje. NKVD produžuje da besni. Od šofera uzima ime i broj kola. Glasno protestujem. B. B. mi zariva lakat u slabinu. Ne odustajem. Pitam direktora zašto ne uzima u zaštitu svog šofera.
On gleda kroz prozor. „Baš lepa jesen”, kaže, „odavno ovakvu nismo imali.” NKVD, i ne pogledavši nas, odlazi. U međuvremenu je prošlo zeleno svetlo i mi smo opet pred crvenim. „Je li ovo bio saobraćajac?”, pitam naivno. Direktor se raspituje šta sad hoću. B. B. ljubazno prevodi: „Boris kaže da mu se Hreščatik jako dopada.”
Ali kad sam prošle godine bio u Moskvi i Lenjingradu, stanje je bilo iz osnova drukčije. Kroz široke pukotine starog i društvenim trusovima već oštećenog, razlomljenog sistema provirila je još starija ruska ljubaznost, prvi vesnik buduće slobode.
Видим да је текст доушницима окончан. Мислим да је ово веома важна и ријетко (ако не и јединствено) обрађена тема наше послијератне стварности. Постоји ли могућност да се макар у електронском формату штампа као цјелина: Пекић о доушницима! Било би драгоцјено и незамјенљиво за све истраживаче - историчаре, социологе и ширу читалачку публику. Или је можда већ негдје објављено а да нијесам упознат.
ReplyDeleteDragi Ratimire,
ReplyDeletedrago mi je da smatrate da je tekst o doušnicima jako dobar. Moraću da razmislim kako bih mogla taj deo da štampam kao posebnu celinu. Mislim uopšte da je treća knjiga "Skakavaca" prilično zapostavljena od čitalaca. Ljudi nekada i ne znaju da postoje 3 knjige. Zato sam i rešila da odlomke dajem na blogu.
Hvala na dragocenoj sugestiji. Javiću ako nađem neko rešenje.
Srdačan pozdrav.