Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
O zatvorskom karakteru morala idruštvene filosofije realnog socijalizma
A ono je, bogami, u slučajevima mojih prijatelja i usledilo. Izvesnima je i karijeru preseklo. I nije to učinila politika ili njena policija. Uradila je profesija. Kolege lekari, članovi partije, politiku zloupotrebivši u lične svrhe, i sledeći tako moralnu stranputicu koja je kod nas postala tradicionalna, jednog su mi druga iz službe izbacili pozivajući se na njegovo članstvo u Sdoju.
Moj drug S. S., takođe sjajan lekar, smenjen je s mesta šefa jednog gradskog dispanzera kad se saznalo da je bio na robiji, a nije bio kriminalac. Drugome, darovitom matematičaru B. B., ljubimcu profesora Kašanina, zaprečena je iz istih razloga univerzitetska karijera, pa sada predaje u SAD, na Columbiji.
Takvih je primera bezbroj. Sve do uništenih egzistencija i ruiniranih života. Pa kada o njima govorimo i kažemo da su za ove sudbine u prvom redu odgovorne njihove ljubomorne profesionalne kolege, ne oslobađamo politiku SKJ krunske krivice.
Otvoreno valja reći da im nikoja ljubomora ne bi drastičnu eliminaciju konkurencije, ovakvu nepoštenu diskriminaciju, omogućila, da im, u zamenu za slepu lojalnost, to zvanična partijska načela „moralno-političke” nisu dopustila.
Morao se izgraditi čitav mehanizam komplikovanih alibija, znatno ozbiljniji nego kod onih koji su na građansku saradnju smesta pristali. Oni su u nju ušli zajedno, „đuture”, kao deo naroda, kao taj narod, svi pod manje-više istim prinudnim okolnostima, ali kao deo procesa opšte neminovnosti.
Mi smo se izdvojili, distancirali, premapostavili. I sada smo u „opšti socijalistički kavez” morali ulaziti sami, svako za sebe, i samo sa svojim razlozima, svojim izvinjenjima i svojim objašnjenjima. A iznad svega, kasnih pedesetih, više dobrovoljno no oni koji su se u njega uvukli sredinom četrdesetih.
Ako se o nekoj olakšici može govoriti, sastojala se u tome što su naši „kolaboraterski” prethodnici morali krčiti u toj memetici, u tom prilagođavanju prve puteve, ne poznajući nova pravila socijalne igre, a mi na gotovo dođosmo. Pred nama je stajao gotov, dovršen Koordinatni sistem laži. Trebalo je samo u njemu naći mesto, svoju hijazmu ukrštanja s realnošću, presek apscise svoje laži i ordinate one opšte.
Druga je olakšica poticala s robije. Ako je život na slobodi bio zatvorski, bivši će se zatvorenik u njemu bolje snalaziti, i u tom smislu moja tvrdnja da su iskustva iz zatvora pogodna jedino za neki drugi zatvor možda i nije sasvim ispravna.
Poteškoće su znatno nadilazile olakšice, pa smo taj ulazak u život svi doživeli teško, kao što uhapšenik teže podnosi priznanje ako ga ponudi posle dugog otpora, nego ako na njega odmah pristane.
Zato sam pri kraju II knjige Godina koje su pojeli skakavci napisao da nismo pali kada smo bili pohapšeni, niti u istrazi, niti na robiji. Pali smo na slobodi.
No comments:
Post a Comment