Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954)
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca”
Nezvanično, nikakvo javno manifestovanje solidarnosti s puštenim informbirovcima – nevinim i krivim, ako je poslednjih u građanski pravnom smislu uopšte bilo – nije upriličeno, niti je, verovatno, pod onim okolnostima bilo ostvarljivo. Ali ako u krugu javnosti, u krugu bivših prijatelja nije bilo moguće, bilo je izvodljivo svakako u krugu najbliže porodice.
Ali ni ono nije iskazano. Informbirovci su se sami, nesačekani, svako za sebe, kao neprepoznatljive senke nekadašnjih ljudi, uvukli u svoje gradove, u svoje kuće, u sebe same, gde je većina zauvek i ostala.
Stvar je, naime, u tome što ti prijatelji, koje smo makar i naknadno, posle četiri decenije, pozvali na železničku stanicu da golootočane dočekaju, više i nisu bili njihovi prijatelji. Prestali su to biti, ako ne onog časa kada su za njihovo hapšenje čuli, ono idućeg, kada su, posle prvog slobodnog i emotivnog impulsa, bolje o svemu razmislili. (Jer dima bez vatre nema, zar ne? I niko se kod nas ne hapsi tek tako!)
Kada je pao, Milovana Đilasa su napustili svi bivši partijski i lični prijatelji, savršeno konsekventno boljševičkoj militarističkoj doktrini o „vojnicima partije”, čiji je i lični život partijski – a ako nije, nikakav je, nema ga – ali jednovremeno, bojati se, konsekventno i plausibilnom osećanju da će ih „nenapuštanje Đilasa”, neučešće u opštem bojkotu, smesta uvesti u red đilasovaca i politički likvidirati.
(Doktrina se srećno poklopila s ličnim interesima.) O tim teškim, usamljeničkim danima piše Đilas, na str. 284, u knjizi Vlast: „Preko Desanke sam (Maksimović) 1956. zamolio Iva Andrića da pročita moju Besudnu zemlju... Ali Andrić je odbio da pročita moju knjigu: Nezgodno mi je, znaš, Desanka, ja sam član partije.
Takođe neočekivano, naišao je i Borislav Mihajlović-Mihiz... Mihiz je jednostavno, otvoreno objasnio razloge svoje posete: Znam da ste usamljeni. Ja ne pristajem na bojkot, a držim da vam moja poseta neće biti neprijatna...”
Samo, Borislav Mihajlović-Mihiz nije bio komunista, nije bio „vojnik partije”.
Pogledajte sada moj povratak s robije. Kada sam s voza sišao, peron beogradske železničke stanice bio je pun mojih ranije oslobođenih drugova, njihovih roditelja, naših ličnih i porodičnih prijatelja, a kod kuće nas je sve čekala gozba. Samo je još bleh-muzika nedostajala. Niko od poznanika nije me se klonio. Naprotiv, o mene su se otimali. Bio sam pozivan kod poznatih i nepoznatih ljudi. Bio sam opet među svojima.
Jer, ni mi nismo bili komunisti, ni „vojnici partije”.
Na robiji, međutim, po sebi razumljivo, stav je robijaške javnosti prema krivici i krivcima jedinstven. Bojkotuju se jedino cinkaroši, oni koji u Partiju nastoje da uđu pravo iz zatvora.
No comments:
Post a Comment