Pages

Friday, January 29, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
2. Odnos krivca prema drugom krivcu i njegovoj krivici 

Na robiji je, čini se na prvi pogled, i taj odnos moralno čist i jasan. Svi su robijaši u istom kavezu, trpe od iste nevolje, pa su im i međusobni odnosi, kao i odnosi prema tuđim krivicama, jednaki. Jednaki i zasnovani na solidarnosti, bez obzira na to o kakvim krivicama je reč. U stvarnosti je to ređi slučaj.

Ma kako se privremeno slagali, kao što se to po zatvorima dešavalo znatno više 1949. nego 1989, odnosi između kriminalaca i političkih krivaca niti su čisti, niti uistinu moralni. Paravan međusobnog nepoverenja i obostranog prezira nikad se ne uklanja. Kroz njega se, doduše, korespondira, pa i sarađuje, ali on uvek ostaje. nosighofreliefanytimes

Politički krivci vide u običnim krivicama kriminal koji i njihove idealne društvene teorije smeraju da iskorene. Ubica je zločinac u ma kojem društvenom sistemu. (Ali državnik, čija politika ubistvo u serijama obavlja – to nije.)

A povrh svega, borci za narodne ideale sreću, najzad, u tamnici taj narod za koji se bore, za koji robijaju, i on im se, premda je ovde selekcionisan po zlu, i oni to podrazumevaju, manje sviđa od onog koji su s poštovanjem posmatrali kroz durbin svojih uzvišenih načela. To, uveravam vas, obespokojava.


Na drugoj strani robijaškog kantara, kriminalci političke krivce preziru najmanje s dva ozbiljna razloga: smatraju ih, najpre, varalicama koje pokušavaju da to što oni, lopovi, čine alla minute, na malo, postignu alla grosso, na veliko, odjednom da zdipe sve čega se domognu, za druge ništa ne ostavljajući, u čemu, možda, ponekad i ima istine, a potom, što im je zbog njih, pooštravanjem tamničkog režima, život otežan, u čemu istine ima uvek.

Na slobodi se ova situacija reprodukuje. Ali se kod političkih krivaca, u uslovima socijalizma, još i komplikuje. Premda s izvesnom primesom pakosno osvetničkih osećanja (Pravo im budi, sami su to hteli!), politički krivci „desnice” iz Sremske Mitrovice uglavnom saosećaju s preživljenim patnjama „levice” Golog otoka.

Ta „levica”, međutim, za naše krivice i njima odgovarajuće patnje nema apsolutno nikakvih razumevanja. Ne samo jer su klinički obuzeti svojim. Nego i zato što se duboko, intimno, iskreno, iz dijalektičkog mulja svoje prakomunističke podsvesti, ne slažu s našim razlozima. (Pravo im budi! Šta su, uostalom, hteli? Da vrate točak istorije?)

Ne verujem, naime, da bi danas ijedan golootočanin, pa imao zatočenički staž od jedva jedne godine, pokazao neke simpatije prema stradanjima četnika koji je u Mitrovicu stupio s dvadeset, a iz nje izašao sa četrdeset godina.

No comments:

Post a Comment