Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 

Vreme u Nišu povratilo je nešto od izgubljenog reljefa i proticalo je neosetno skoro kao na slobodi.
 Ako bih zamislio sebe kao lekara na nekom dugotrajnom dežurstvu, okupiranog poslom, mogao bih reći da tih prvih niških meseci robiju nisam ni primećivao.

Ona će se vratiti s Udbom. A sa njom i – vreme.

Porodični život srpskih kazamata od 1949. do 1953. 

Da je porodica osnovna ćelija društva nekako smo shvatili na slobodi, pa i u socijalizmu, koji se u mladim danima nije baš paštio da je na počasnom socijalnom mestu zadrži, ponajmanje učvrsti.

Veća je važnost davana institutu „kolektiva”, slučajnoj kombinaciji ničim povezanih jedinki na radnom mestu, ideološkoj povezanosti istomišljenika u partijskoj organizaciji ili nekom od njenih satelitskih saveza (Front, AFŽ, Usaoj), ljudi spremnijih da jedni druge vaspitavaju, kontrolišu, dostavljaju, kažnjavaju i maltretiraju, nego što se od pripadnika porodice moglo očekivati, čak i u smutnom vremenu kakvo je 1944. nastalo.

Građanske su i seoske patrijarhalne familije, od samog početka mimikrične, lagumske socijalističke revolucije, bile najozbiljnija smetnja formiranju novog čoveka, kako je projektovan u svetim učenjima Ideje. Onako kako su i ranije uvek bile ometajući faktor svakoj totalitarizaciji društva. U vreme reformacije i kontrareformacije porodice su se na jednu ili drugu, katoličku ili protestantsku stranu opredeljivale u celini.

Porodični disidenti, otpadnici, retkost su. Renegati izuzetak. Ova je verska kompaktnost jednog krvnog prezimena primoravala učesnike sukoba na kolektivne, porodične pokolje (slične pariskoj Bartolomejskoj noći), kakve su kasnije ponovili jedino Nemci u istrebljenju Jevreja, i boljševici, bez rasne diskriminacije.

Porodice su za novi poredak i kod nas bile opasne u prvom redu što su negovale krvne lojalnosti u međuljudskom prostoru, koji je Partija odredila ekskluzivno za ideološke. Slepa odanost Partiji već odavno je, daleko pre dolaska na vlast, kod autentičnih komunista zamenila sve ostale obaveze i lojalnosti – prema otadžbini, porodici, prijateljima, pa i posebnim ličnim interesima.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Povratak građanskog cirkusa na istok 

Odlazak administratora otvarao je pitanje njegove zamene. Pošto je skoro celo osoblje, s lekarem na čelu, radilo za unutrašnju upravu, nije se smelo dopustiti da mesto administratora zauzme nepoznata ili nepouzdana osoba. Ni budali ne bi bilo teško da posle nekoliko dana provedenih u bolnici shvati šta se ovde radi. I da je jedno celo njeno odeljenje pretvoreno u vilu za ladanje narodnih neprijatelja.

Odlučeno je da se preko kancelarije na to mesto postavim ja. Uprava nije imala ništa protiv. Moje zatvorske karakteristike, kako mi je otac saopštavao, bile su očajne, ukazujući, pre svega, na insubordinaciju i upornost u neprijateljskom stavu, te su bile hronična prepreka pomilovanjima. Benevolencija niške uprave bila je, dakle, s njima u protivrečnosti.

Pitao sam se zašto. Jedini logičan odgovor našao sam u pretpostavci da je odlučeno moje „prevaspitanje” početi iz početka. Najpre me nekom privilegijom smekšati, pa kad se na nju naviknem, kad se u nju kao bubreg u loj smestim, zapretiti mi, ako ne sarađujem, njenim oduzimanjem i prebacivanjem u samice.

Računalo se da će mi žao biti da napustim ugodan život, koji ću moći beznačajnim popuštanjem zadržati. I bilo bi mi žao, svakako. Ali sad je još rano bilo da na to mislim. Najpre je trebalo „dobro živeti”, i barem utoliko ispuniti Udbina očekivanja. I ja sam, bogami, živeo.
Vreme sam provodio preko dana u ambulanti, učeći se budućem poslu, a uveče na dodatnim alkoholičarskim kondicijama kod administratora i lekara. Dužnosti će mi biti višestruke. Ustrojavaću medicinske dosijee bolesnika, vodeći računa da oni zdravi budu što ubedljivije bolesni, ispisivaću anamneze i na liste ubeležavati stanje pulsa i temperature pacijenata, pratiću doktora na viziti i beležiti propisane lekove a potom ih izdavati.

Pratiću lekara i na njegovim nedeljnim inspekcijama ovdašnje Jedinice, sobe za rekonvalescente i hronične bolesnike, koju smo nežno zvali mrtvačnicom, a za vreme lekarske, tokom prepodnevnih časova, u ambulanti, ubeležavati u knjigu izdate lekove i dodeljivanje poštede od rada.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Povratak građanskog cirkusa na istok 

Zatvorska populacija je u ono vreme bila morfološki slična mitrovačkoj, ali s dva bitna ograničenja:

kazne su u proseku blaže, narodni neprijatelji bezopasniji, kriminalaca je više, pa je i politička svest, u celini uzevši, tanja nego tamo odakle smo došli. Ako se tome doda prisustvo većeg broja Šiptara, koji su se držali po strani, i na čiju se saradnju nije računalo, unutrašnja je uprava ovde imala teži posao nego u Sremskoj Mitrovici. (Utoliko je i njen uspeh bio veći.)

Zvanična hijerarhija je bila identična kao i po svim domaćim kazamatima. Na čelu je stajao upravnik V., bivši oficir bez ruke, visok, usukano mršav, prilično uglađen čovek. Nije imao Milenovićevu harizmu, ni reputaciju, ali ni Niš nije bio legendarna Mitrovica. I ovde je zavodom vladala Udba preko upravnikovog pomoćnika.

I ovde su samice, arhitektonski slične mitrovačkim, smeštene bile u posebnom zatvorskom paviljonu, koji se eufemistički zvao Belom kućom, eufemistički, velim, jer mu je biografija bila malo crnja.
Bolnica je, međutim, ovde sasvim drukčija od mitrovačke. Mitrovačka je bila zadužena, izgleda, jedino za izdavanje smrtovnica, dok je s izdavanjem lekova išlo znatno teže.

Da u nju dospete, što zbog prisustva dr Lanjija i nije bilo naročito preporučljivo, postojala su samo dva akutna načina: da se na radu povredite, a onda je pretila opasnost da vas optuže za samoranjavanje, i da ste na samrti iz kakvih drugih, akutnih privatnih ili zdravstveno hroničnih razloga, od kojih je u Mitrovici najhroničniji bio upravo taj što su vam do tada hronično odbijali prijem u bolnicu.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Na niškim tamničkim ferijama 

Pojam dobrog života na robiji ne podudara se s njegovim tumačenjem na slobodi. Za čoveka koji živi u tesnom, negrejanom stanu, nema više od jednog odela i više od dva oskudna obroka dnevno, ne može se na slobodi reći da živi dobro, pa ipak, njemu je bolje nego prosjaku bez krova nad glavom, obučenom u rite i ophrvanom neizvesnošću u pogledu svakog obeda.

U prvom slučaju nesumnjivo je dobra samo izvesna sigurnost koje u prosjaka nema. Takav čovek i više od sigurnosti poseduje. On ima barem teorijsku šansu da, ako ga posluži sreća, svoje stanje popravi. Davno sa sudbinom pomiren, prosjak takvu šansu nema. Nema je jer je i ne traži. I utoliko je njegov rđav položaj bolji od robijaševog, koji je traži, ali retko dobija.

Zavisnost od drugih, bespomoćnost, druga je, posle vremena, najteža okolnost života na robiji. U tom pogledu robijaš liči na divljaka koji ne razume mehanizam prirode, ne ume njime da upravlja, te mu je, pošto je od nje totalno zavisan, preostalo jedino da joj se prilagođava. Divljaku je prilagođavanje lakše nego robijašu, jer s drugim načinom života i nema iskustva.

Oduvek je u toj bespomoćnosti živeo, oduvek od neznanih sila zavisio. Robijaš je jednom bio slobodan čovek i, do određene mere, svojom je sudbinom upravljao. Sada je te vlasti nad sobom lišen. Jedina oblast u kojoj se još pita njegov je sopstveni život. Može ga po slobodnoj volji nastaviti ili prekratiti.

(U izvesnim fazama zatvora, pod istragom, na primer, jedva i to može, jer mu je smotreno oduzeto sve što bi samoubistvu poslužilo, kaiš, tregeri, vrpce na cipelama.) Ali ga ne može, unutar tih poslednjih slobodnih mogućnosti, menjati. Sve promene dolaze spolja i sve su neizvesne. Takvo stanje neminovno reducira njegove potrebe i želje na egzistencijalni minimum.

Dok su čovekovi prohtevi na slobodi u permanentnom porastu, i nivo njihovog ispunjenja nije ništa drugo do nivo novih zahteva, na robiji je svaki od tih nivoa niži, svaki skromniji, svaki podrazumeva pristanak da se i na nižem opstane. Ako vam oduzmu nož, bez izlišnog oklevanja ga zamenjujete oštrim poklopcem konzerve. Ako i bez poklopca ostanete, zadovoljni ste ako hleb možete gristi.

Ako pogubite i zube, ili vam ih izbiju kundacima, srećni ste što su vam ostali prsti. Što i oni nisu polomljeni. Navikao na malo, iskusan će robijaš u najsitnijem popravljanju svog položaja naći utehu. Dovoljno je da mu pođe za rukom da gori ležaj za bolji zameni, osetiće se srećnim. On neće kukati što je poslan u samicu, jer zna da je mogao završiti u mraku podruma.

Neće se žaliti na sedam dana podruma, jer je mogao dobiti četrnaest. A ako četrnaest dobije, da je izbegao dva puta toliko. Buka stolarske radionice neće mu parati uši, jer zamenjuje nesnosnu tišinu izolacije.

Ukratko, robijašu je bolje samim tim što mu nije gore.

I s gledišta kriterijuma na slobodi, ležanje u krevetu, koji sam posle nekoliko godina tamnovanja prvi put video, umesto na golom podu, pritešnjen između tuđih, stranih tela, predstavljalo bi značajan skok životnog standarda.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Povratak građanskog cirkusa na istok

Smotreno sam izbegao da se punim imenom potpišem, kako bih izbegao neprilike ako karta dospe u ruke policije, zaboravljajući da je na njoj bilo ime i puna adresa mog oca.

U KP dom Niš stigli smo kasno po podne idućeg dana i, postrojeni u centralnom krugu, odmah suočeni s dva iznenađenja.

Krug je ličio na seosku pijacu u vašarske dane. Zatvorenici su se slobodno muvali unaokolo, izlazili i ulazili na vrata glavne zgrade, razgovarali, obrazovali grupe, i uopšte ponašali se kao raspušteni učenici između školskih časova. Našem oku, naviklom na geometrijsku preciznost mitrovačke zatvoreničke kinetike i tišinu u kojoj su se svi pokreti odvijali, scena je izgledala nestvarnom.
Još jedno iznenađenje nas je čekalo. Iz bele bolničke zgrade, s desne strane od ulazno-prijemne pred kojom su nas postrojili, izašlo je nekoliko robijaša u belim mantilima, sa nadzornikom na čelu. Površan, krajnje nestručan lekarski pregled izvršen je na licu mesta. Poučeni iskustvom s mitrovačkim maroderom dr Lanjijem, od ovakvog blitz-pregleda ništa dobro nismo očekivali.

Ličio nam je na ambulantni postupak koji je prethodio slanju nemačkih logoraša u gasne komore. U međuvremenu, lekar je izdvojio nas dvanaestoricu. Izbor mi se učinio sumnjivim i potvrđivao bojazan da smo se opet susreli s jednim Lanjijem. Izdvojeni su, naime, bili svi „nepopravljivi”, uglavnom intelektualci osuđeni po raznim antidržavnim osnovama. Izuzet je bio jedino ljotićevac, predratni student, pa je i to verifikovalo uverenje da nam je namenjena stroga izolacija.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Povratak građanskog cirkusa na istok 

Besmo, u stvari, u depresiji seobe, koju je u dobrom delu činio strah od nepoznate budućnosti, tek u manjem žalost za prošlošću i njenim izvesnostima, uglavnom poznatim robijašima od kojih smo zauvek rastavljeni. Raspoloženje je bilo kiselo, nervozno, svadljivo. Naše su se hronične bolesti smirile u mučnom varenju neizvesnosti, da ponovo prorade tek po iskrcavanju u dvorištu drugog zatvora. Tako je na transportima uvek bilo. Napetosti su nas privremeno lečile, krize prividno isceljivale. Staračke bešike stezala je zebnja, bolovi se reumatičara povukli duboko u drhteće kosti, ludila se urazumila u strahu od sutrašnjice.

Povremeno bismo, po robijaškom adetu, žvrljali nekakve poruke na ceduljama i prokrijumčarenim dopisnim kartama, te ih izbacivali kroz pukotine na daskama vagona, melanholično gledajući kako ih vetar nosi, po svoj prilici u ništavilo. Ja sam svoju napisao u nekoliko istovetnih kopija, nadajući se sreći barem za jednu.

Sve su, osim jedne, za nekoliko dana uručene roditeljima. Neko je našao moje dopisne karte, pročitao ih, kupio marke, zalepio ih i bacio u sanduče. Hvala tim nepoznatim ljudima, jer ih je više moralo biti, a svi su se jednako poneli. Karte su glasile:

„Dragi moji, pišem iz voza. Putujemo u Niš ili okolinu. Paket može biti do 14 kg. Novac neophodan. Javite hitno gđi M. (I državna apoteka) da je Perica sa mnom. I tetka Belki za Mošu. Voli vas D.”
Perica M. je bio mladić rošava lica, oštrog hajdučkog temperamenta, nasleđenog od majke apotekarke, u nekom zabačenom srodstvu s Kućom Karađorđević, osuđen, s njom čini mi se, na osam godina zbog pokušaja bekstva preko granice.

Moša je bio sredovečni Beograđanin s moje Čubure, jake mašte, jakog hroničnog colitisa, a malo slabijeg karaktera, dugogodišnji predratni i ratni policajac, pa dosledno tome, posleratni dugogodišnji robijaš. O držanju komunista pod istragom mnogo je znao i rado pričao.

O Pekiću u Aranđelovcu 19. februara 2016

O Pekiću u Aranđelovcu 19. februara 2016 

Pre svega bih želela da se zahvalim na ljubaznom pozivu direktorke biblioteke "Sveti Sava" Biljani Radasinović na veoma uspešnoj i jedinstvenoj književnoj večeri povodom promocije Pekićevih dela, a veče je vodila Vesna Proković. O Pekićevim delima je govorio urednik Lagune Dejan Mihailović i Ljiljana Pekić čije izlaganje ovde možete pročitati.

Već ima 24 godine kako se Borislav Pekić preselio u neki drugi nadam se bolji svet. Međutim on i dalje živi sa nama preko novih izdanja njegovih knjiga, magnetofonskih traka, fondacije, dodele nagrada koje nose njegovo ime, prevoda, književnih večeri, interneta, raznih kritičkih tekstova. Moja ćerka Aleksandra sa porodicom i ja živimo u istom stanu u kome je on živeo ali sada i u njegovoj ulici, a njegov duh i dalje tu lebdi i podstiče nas da istrajemo u radu na njegovim rukopisima.

Interesovanje za njegova dela ne jenjava. Na primer Besnilo je prvi put izašlo 1984. godine i stalno se preštampava, tako da je do sada publikovano preko 250.000 primeraka. Uvek postoje nove generacije koje pristižu i koje se oduševljavaju Pekićem. On je svevremen i njegovi tekstovi nikada ne zastarevaju.

Jedan čitalac mi se javio i rekao da nakon mnogo pročitanih knjiga, našao je da ga one napisane od Pekića misaono, a potom i idejno opominju, vode i čine celovitijim i boljim ljudskim bićem. Kaže: „Za mene je umeće i silina duha Pekića, ovaploćena nadasve knjigama, stvaralački presto, motiv, nagrada, ali i najveći izazov“.

Prvi meseci bez njega su bili teški. A onda sam našla na mnoštvo magnetofonskih traka, na kojima je snimao Dnevnike, razne beleške za Zlatno runo, Atlantidu. To mi je pomoglo da mi olakša njegovo odsustvo, jer sam stalno slušala njegov glas, zamišljala kako mi priča o novim idejama i problemima koji ga muče. To je bilo neprocenjivo blago, i onda mi je bilo jasno da to treba staviti na papir i obelodaniti.

Po prirodi sam optimista i retko verujem u neki loš ishod. Kada se razboleo 1992. godine mislila sam da će ozdraviti, da će sve biti u redu. Često ne slušam loše stvari ili ih moj mozak protumači na neki prihvatljiviji način. Čak i kad su lekari rekli da mu je ostalo još šest meseci, odmahnula sam rukom, verovala sam da to nije tačno, a u stvari je rok bio mnogo kraći.

Nije teško bilo pogoditi od čega će da umre jer je stalno imao problema sa plućima. On sam je prorekao da će umreti kada mu bude oko 60 godina, a imao je 62 godine kada je došao kraj. Tuberkulozu, koja se nikada ne izleči potpuno nego se samo zaleči, dobio je još u zatvoru. Išao je na kontrole, ali taj kancer brohnija je vrlo podmukao jer se detektuje tek kada je već kasno.

Voleo je ono što radi i toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi i neko traži našu ćerku Aleksandru. Ona ga posle pita ko je telefonirao, kaže: "Nemam pojma." "A što nisi zapisao?" "A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u osmom vizantijskom veku“.

Bili smo srodne duše, a i sličnih životnih iskustava. Moja porodica je stradala posle Drugog svetskog rata, a on je proveo pet godina na robiji. Nije morao mnogo da mi objašnjava, sve sam razumevala, sve se podrazumevalo.

Borislav je rođen je Podgorici. Njegov otac kao sreski načelnik, svake dve tri godine dobijao je premeštaje, pa su živeli u raznim krajevima Jugoslavije. Pred sam II svetski rat živeo je na Cetinju, gde je išao u osnovnu školu. A kad je počeo rat, njegov otac, borac za ujedninjenje Srbije i Crne Gore, bio je proteran, i onda su živeli u Bavaništu, kod Pančeva. Tamo su na imanju njegove bake proveli rat.

Bio je jedinac, okružen svom roditeljskom pažnjom. Oni su preživeli paklenih pet godina, od 1948 do 1953., dok je on bio u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije - Saveza demokratske omladine Jugoslavije.

Znala sam ga godinama iz viđenja, još dok je išao u gimnaziju, stanovali smo u komšiluku, a bio je toliko visok i markantan da nisam mogla da ga ne zapazim. Poznavala sam njegove drugove i uvek sam slušala o njemu, o suđenju, o zatvoru.

Kad sam diplomirala i našla posao, onda smo se venčali. Bilo mi je važno da završim arhitekturu, jer sam mislila da ga nikada niko neće štampati i da ćemo uvek živeti od moje plate. Kad je posle našeg venčanja raspisan anonimni konkurs "Lovćen filma" poslao je pet sinopsisa i dobio dve prve nagrade. To je bila velika satisfakcija.

Naš život je bio pun izneđenja i prijatnih i neprijatnih, ali nije bilo rutine. Kad bismo napravili neki plan, često bi se nešto poremetilo. Kada su Rusi ušli u Čehoslovačku ja sam se izbezumila, nisam mogla da podnesem ideju da opet bude hapšen, i da će sigurno biti problema. Tako smo počeli da razmišljamo da odemo u inostranstvo. Uvek smo sve radili u dogovoru, a najvažnije je bilo da on ima dobre uslove za rad. Dobila sam posao u Londonu i spremali smo se za put.

Ali, negde u belu zoru, u pet sati, milicija dolazi na vrata: “Došli smo po pasoš Borislava Pekića.“ Bio je to grom iz vedra neba. Nadao se da će problem da se reši za mesec dana. Ja sam otišla jer me je čekao posao. Posle tri meseca, došla je i ćerka koja je tamo krenula u gimnaziju i tako smo nas dve živele bez njega godinu dana.

Pasoš mu je vraćen tek posle dobijene NIN-ove nagrade 1971 godine. Teško nam je padala razdvojenost. Pisali smo pisma jedno drugom svakodnevno, i to nam je malo smanjivalo razdaljinu. Njegovih 105 pisama iz tog perioda su objavljena u knjizi Korespondencija kao život. Nije bilo lako, ali čovek sve preživi kad ima cilj.

U Londonu smo imali lepu baštu, koju je on sređivao i negovao. Ja sam napravila dizajn, ali o cveću, biljkama i drveću se on starao. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio. Tako smo brzo sredili kuću, jer on nije mogao da radi ako je znao da je čak i u nekoj drugoj sobi nered. Govorio je da nered u kući ili na pisaćem stolu prozrokuje nered u glavi.

Imao je ceo dan na raspolaganju: niko nije dolazio, telefon nije zvonio, nema zvanja da potpiše ovu ili onu peticiju. Mogao je on naravno da po ceo dan gleda TV ili gubi vreme, ali su ga ideje i želja da ispuni svrhu svog života terale na rad. Kad negde zapne umesto da gleda u prazan papir, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i kad reši problem može odmah da to izdiktira.

Radio je obično do večeri, dok ja ne dođem a onda gledamo televiziju. On malo gleda, malo čita, beleži, beleži, ... Čitao je uvek s olovkom u ruci. Radio je sa stpljenjem i strašću kao kakav monah posvećen iskonskom i pomalo tajanstvenom obredu. On je živeo od stvaranja i posle svake objavljene knjige ponovo se nadnosio nad ono što još ne zna, istražijući sve mogućnosti jezika i saznanja. Njegova će dela zato uvek imati tu savremenost i svevremenost.

Pekić je svoj opus gradio kao jedinstveni veliki projekat, jedan veliki mozaik. Kako kaže Jasmina Ahmetagić u svojoj knjizi Antropopeja (strana 6):

„Raznoliki svet Pekićeve proze (od poigravanja novozavetnim pričama, tematizovanja sudbine srpske građanske klase, istorije, preko naučnofantastičnih romana apokaliptičke projekcije, do memoarske proze) [sve to] drži na okupu (...) atropološka orijentacija čitavog opusa, (...) jer on rasmatra pitanje duševnog, duhovnog, i etičkog sastava pojedinca i čovečanstva u celini, sadašnjeg i budućeg“.

U svim njegovim delima postoji taj kontinuitet u traganju za istinom, za sudbinom sveta, društva, politike, kulture i pojedinca u tom mnoštvu, pitanje postojanja, sudbine.
Svako njegovo delo ima svoje mesto u toj slici i čini jedinstvenu celinu. Najobimnije - Zlatno runo – saga o Njegovanima je kruna tog projekta, što ne znači da ostala dela nemaju udela u toj gradnji, jer svaki roman, svaka priča, svaka drama na svoj način učestvuje u kreiranju Pekićeve ideje o svetu.

Svakako i Pekićevi dnevnici, intervjui, korespondencije i drugi zapisi nam na svoj način daju putokaze, i oni povezuju i sažimaju linije tog velikog projekta i veoma su dragoceni u tumačenju i razumevanju Pekićevih razmišljanja u građenju te slike. Bavio se sudbinom a ne događajima. Bio je to nadmoćan um čije vreme tek dolazi.

„Sebe smatram piscem – ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti“, govori Pekić u jednom intervjuu u kome je objašnjavao svoj stav prema književnosti. Književnost za njega zato ima prvenstveno saznajnu funkciju i to se može pratiti kroz sva njegova dela.

 Isto nalazimo i u autobiografskim knjigama Godine koje su pojeli skakavci, jer to nije isključivo opisivanje robije i života u ondašnjim zatvorima, nego i analiza položaja i načina propadanja građanske klase posle krvave revolucije i opisa terora od 1944. godine pa nadalje u sudaru sa komunističkom ideologijom.

On nam to dočarava na opisu sudbine grupe sudenata i đaka kojima se sudilo zbog osnivanja organizacije demokratske omladine, i kako su prolazili oni koji su samo želeli da se bore za slobodu misli i izražavanja i njihovu sudbinu u tom sistemu.

U Vremenu čuda, njegovoj prvoj knjizi, Borislav Pekić je kritičar dogmatskih ideja i svih usrećiteljskih ideologija koje silom nameću određeni sistem ljudima kao jedini spasonosni oblik života. Bio je uvek i ostao demokrata u najboljem smislu te reči. Da bi napisao to delo on je Bibliju isčitavao bezbroj puta. Duhoviti obrti i ironija kojima obiluje ova knjiga, a koju nalazimo i u Pekićevim drugim romanima, nose isti pečat.

Stalno je kopao po knjigama, istraživao. Sport ga nije mnogo zanimao. Kad neko kaže: "Ljudi treniraju da bi bili fit", on bi pitao:" Fit, a za šta?" Najveća relaksacija u Londonu mu je bila bašta, sve što je radio bilo je intezivno i puno strasti. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, obilazio botaničku baštu, sagradio staklenjak, a noću se često budio i kontrolisao temperaturu da mu se slučajno ne smrznu rasadi.

Voleo je tehniku, sećam se radosti kad je kupio prvi magnetofon koji je koštao koliko mojih pet plata, a posle i pisaću mašinu sa spcijalnim slovima. On bi bio oduševljen internetom, to bi za njega bila ogromna pomoć. Velika je razlika bila kada je sa mašine prešao na kompjuter.

On je Zlatno runo sedam puta sam prekucavao tih 3500 strana, jer u Londonu nije imao nikog ko bi mu pomagao. Bio je preokupiran svojim delima, pa i dok spava njemu je mozak radio i dešavalo se da je neka rešenja koja su ga mučila nalazio ujutru kad ustane.

Prva priča mu je objavljena u časopisu Vidici pod pseudonimom Adam Petrović, a ona je posle bila sastavni deo knjige Vreme čuda. Na pitanje šta vam znači prva knjiga, rekao je: "Pa, ne mnogo, ja sam tada imao tridesetpet godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju. Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik, malo znači. Uvek je važan onaj tekući."

Međutim isto tako je rekao: „Ne verujte bez rezerve piscu kad govori o svojoj literarnoj metodologiji, emotivnoj biografiji ili krvnoj vezi između personalnog iskustva i njegovih knjiga, pogotovo kad izlaže svoje ’poglede na svet’. Umetničko iskustvo nije što i životno, premda ga se dotiče. (...) Zato verujte knjigama, nikad njihovim piscima“.

Imao je neprilike, kad smo otišli u London, jer niko pet godina nije hteo da mu objavljuje knjige. Nekoliko pisaca su plasirala intrigu kako je emigrirao, da piše za Tajms i govori na BBC-u protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju.

Bio je predao Nolitu rukopis Kako upokojiti vampira, koji predstavlja kritiku totalitarne svesti. Tekst se kod njih kiselio, a posle dve godine su odustali iz ideoloških razloga. U SKZ je trebalo da se štampaju njegove drame i sve je bilo spremno, ali je maprasno rasturen slog. Vampir je izašao tek 1977. zahvaljujući anonimnom konkurs kada je dobio prvu nagradu.

Što je više prepreka imao, to je intenzivnije pisao. Govorio je da je njegov posao da piše, i da će sve kad-tad biti objavljeno. Tako je i bilo. Bio je to veliki stres ne objavljivati, ali je sve to savladavao. Za tih pet godina samo su neki časopisi objavljivali pojedine odlomke. Pisao je radio-drame za nemački radio. To mu je bila ipak neka satisfakcija.

On je stvarno živeo da bi pisao. Novac mu nije bio posebno značajan, kad ga je imao trošio je, a kad nije - nikom ništa. Bilo je honorara od filmova, ali nekad bankrotira celo preuzeće pa ne stigne ništa. Pravili smo velike planove, šta ćemo kad nam novac stigne, a onda sve propadne. Uvek smo živeli skromno.

Voleo je da sluša muziku dok je radio. Zavisno od teme menjao je i ono što je slušao. Voleo je uglavnom klasiku - najviše Mocarta, Betovena i Baha, ali i marševe i džez.

Tri godine pred smrt, sa još 12 intelektualaca, obnovio je Demokratsku stranku, postao član Glavnog odbora DS-a i potpredsednik stranke. Osnivanje Demokratske stranke je bio naš zajednički san. Pekić je imao moć reči, autoritet, bio je odličan govornik i uvek je pomerao granice slobode izražavanja.

Završavam sa Pekićevim citatom: „Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Marata, Robespierrea, Saint-Justa, Couthona, Desmoulinsa kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine“.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Povratak građanskog cirkusa na istok 

Naš je transport na voljeni Istok ličio na putujući pogreb, kotež preminule prošlosti, a mi na leševe koje je nemar činovnika ostavio da još neko vreme trunu iznad zemlje. I velocitet transporta bio je pogreban. Prljavi marveni vagoni u koje smo utovareni išli su od Mitrovice, preko Beograda, do Niša, nekoliko puta duže od redovnog voza. Pretpostavljao sam da ćemo putovati isključivo noću kako bi se izbeglo uznemirenje javnosti.

Briga je bila izlišna. Javnost je tada, dame i gospodo moji čitaoci, spavala. Skoro da kažem – čmavala. Kraj nje je ceo njen mrtvi narod mogao da prođe, ne bi se ni osvrnula, ni kapu skinula, pa, verujem, ni uzdahnula. I čovek i njegov narod imaju meru percepcije u kojoj prepoznaju stvari, posle čega ih, usled beskonačne repeticije, više i ne razabiraju. Ili, ako ih i zapažaju, ne daju im više nikakvo počasno mesto.

Rat, okupacija, građanski obračuni i revolucija mrtvace su učinili mrtvim, žive zasićenim, ravnodušnim. Vreme mrtvih je prošlo. Živi su opet hteli da žive izvan groblja. Da mrtvi zaista postoje, da nisu izmišljotina plaćenih reakcionarnih statistika i instrument psihološkog rata imperijalističkih sila protiv napredne Jugoslavije, komunisti su nas opomenuli.

Čim je neko od njih partijski ili službeno, redovnim penzijskim umrtvljavanjem eliminisan ili se omakao na permanentnoj moralnoj klizavici u koju se zaledio naš politički život – umro, dakle, ako je komunista-vernik, i kao čovek, jer izvan Partije za njih ljudskost nije postojala – vaskrsao je najednom kao građanin. Građanin koji je zaspao, zavisi kada, ali svakako ne posle 1944.
(Danas, 1990, ja sam već sasvim zbunjen. Skoro obevućen. Ne znam više ko je gde i kada zaspao, ko se kad, gde, pre svega zašto probudio. Neki su se – sudeći po memoarima – rasanili pre nego što su postali svesni šta čine u budnom stanju, ali ih je to saznanje, izgleda, toliko poremetilo da su, posle retorzičnog hipnotičkog iskustva, i na javi preduzimali ono što im ni u snu nije uspevalo.

Drugi su se, po inerciji, u košmaru istorijske dezorijentacije i moralne fisije, obrnutim pravcem razvijali. Po poreklu, filogenetski, napredni, ukoliko su više napredovali, postajahu sve nazadniji. Epifanije su češće nego u ranohrišćansko doba, kad se naš bog tek rađao. Komunista bi legao bez boga, a budio se s njim, dok je zarđale duše nekih priveo lično Hristos, vodeći ih do istine za ruku.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 
Povratak građanskog cirkusa na istok 

Mi smo sedeli na svojim klupama, nepokretni kao statue, a oni koji su u prozivci čuli svoja imena samo bi tiho zastenjali i uvili se kao da ih je pogodio metak.” (Evgenia Ginzburg, Within the Whirlwind, Collins-Harvill, London 1989,) Ginzburgova saopštava da su logoraši ovakve seobe smatrali po težini čak i gorim od hapšenja.

Kada vas uhapse, naime, uvek je postojala mogućnost greške ili nesporazuma. Ovde takve mogućnosti nije bilo. Nije je, zapravo, bilo ni kod hapšenja, ali se to još nije znalo. Enciklopedijski pregled sovjetskog gubilišta još nije bio sačinjen. A sve dok se to nije učinilo, normalan ljudski razum nije mogao primiti pretpostavku da u operaciji milionskih hapšenja baš nijedno nije bilo pogrešno.

„Nezasluženo i efikasno izvučeni ste iz žalosnog izbeglištva u kome ste se krili, u nadi da ste zaboravljeni. Ne, nisu vas zaboravili. Još jednom ste izbačeni u ledenu maglu.” Ledenu maglu neizvesnosti, jer ne znate kuda vas vode i šta vas tamo čeka.

Ma kako rđavo bilo tu gde ste, uspeli ste vremenom da se priviknete, moderirali ste iskustvom, koliko je to uopšte moguće, najgore strane domaćih prilika, možda ste pronašli za sebe i neke olakšice, ustanovili izvesne korisne veze, stekli svakako i prijatelje, pouzdanike, u svakom slučaju, upoznali ste ona posebna pravila preživljavanja što u okviru univerzalno tamničkih vaš zatvor razlikuju od svih ostalih.

A sada vas iz njega čupaju i odvode negde gde ćete mučan i neizvestan proces snalaženja i prilagođavanja morati početi iz početka. On će možda biti malo lakši, jer to nije vaša prva seoba, a niti je, zacelo, poslednja, i vi ste već naučili na šta pažnju da obratite, a šta kao sporedno zanemarite, čega da se čuvate, čemu da se s poverenjem prepustite – uvek, naravno, rezervisano, polovično, uzdržano – pa ipak, sasvim lako neće ići.

Upravo stoga što, pored opštih, svaki zatvor ima i neka posebna iskušenja o kojima vi ništa ne znate, lične zahteve na koje, možda, niste pripravni. Ovo o čemu govorim tehnička je strana nevolje svake seobe. Postoji i osećajna. Nju ćete razumeti i bez objašnjenja.

Zamislite da vas jedne noći, golog, bunovnog, nepitanog, neobaveštenog, nepripremljenog iščupaju iz kreveta i svega što on podrazumeva – da ćete sutra ići tamo i tamo, raditi to i to, videti toga i toga – iz sredine, dakle, s kojom ste srasli, i pošlju negde u p. m. Kako bi se u p. m. osećali?
S takvim sam osećanjima i ja dočekao vest da sam iz Mitrovice premešten u Niš. Priznajem, međutim, da ovaj transport nije ličio na kazneni, ni u smislu slova Pravilnika o izdržavanju kazne od 18. marta 1947, ni u smislu njegovog ležernog tumačenja od Udbe.

U konvoju je, istina, bio izvestan broj osuđenika iz kategorije „nepopravljivih”, u koju sam, bez ikakve moje i Udbine sumnje, i ja spadao, ali nijedan od nas, osim mene, nikad nije bio kažnjavan, izolovan niti mu je na bilo koji drugi način stavljeno do znanja da se od njega očekuje nešto više nego da kaznu mirno podnese (i po mogućnosti ovde mirno crkne).

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXIV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Poreklo zatvorske porodice, privatnog vlasništva i robijaškog blagostanja 

„Blago prognanima pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko.” 
 (Jevanđelje po Mateju, gl. 5, 10)

Povratak građanskog cirkusa na istok 

Robija je klupče kanapa čiju dužinu ne znate dok ga ne razmotate. Istina je da su vam, predajući klupče, i u njemu smotano Vreme osude, rekli koliko će trajati, ali ono retko toliko i traje. Samo su izvanredni opunomoćenici „narodnih neprijatelja”, modela Đure Đurovića, predsednika Ravnogorskog Centralnog komiteta Draže Mihailovića, izdržali celu kaznu, u njegovom slučaju – dvadeset godina.

Sitniji „izdajnici otadžbine” razmotavali su klupče Vremena do dve njegove trećine, polovine, ili, kao u mom primeru, samo do trećine. No, budući da to ne znate, ne znate na kome ćete vremenskom čvoru klupčeta biti pušteni, olakšanja unapred nema. Razmotavate klupče kao da ćete ga do kraja odvijati.

Čini vam se, takođe, da ćete celu robiju provesti u zatvoru u koji su vas sa suda doveli. Po pravilu, to i jeste tako. Puštate koren tamo gde vas prvi put poseju. Taj je koren spočetka slabašan, vezan za zemlju (odnosno, kazamatski beton) pre trenutnom prinudom snalaženja nego shvatanjem njegove nasušne potrebe za preživljavanjem. Kasnije će debljati, hraneći vas „zemaljskim hranama” upravo na onim izvorima koji su bili zamišljeni da vas unište.

Zato je tako bolno njegovo nasilno čupanje.

Prema Pravilniku o izdržavanju kazne, objavljenom u Službenom listu br. 23, od 18. marta 1947, najteža zakonska odmazda za prekršaj zatvorske discipline, pod kojom je, između ostalog, ali bez izričitog apostrofiranja, smatrana upornost i doslednost u ispoljavanju neprijateljskih osećanja prema državnom i društvenom uređenju zemlje, bio je premeštaj iz jedne u drugu robijašnicu.
Nisam uspeo da shvatim logiku takvih premeštaja. Delimično mi je to polazilo za rukom kod kriminalaca koji su više puta disciplinski kažnjavani, pa je premeštaj u drugu sredinu ostao kao poslednja korektivna mera, u načelu besmislena, jer ni ta druga sredina, budući takođe tamnička, takođe delom kriminalna, i takođe represivna, nije premeštenom pružala ništa što on već nije dobro upoznao.

U slučajevima političke „nepopravljivosti”, zaključivane od lokalne Udbe arbitrarno i na bazi doušničkih informacija, smisao je bio još nevidljiviji. Mogao se možda naći u nameri da se oni što su ostali u starom zatvoru oslobode rđavog uticaja premeštenog, ali je dobitak bio sumnjiv, jer su se sada tom uticaju izlagali zatvorenici nove sredine.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tajni put iz zatvora u patagoniju 

Od nekog blesavog cinkera – koji je zapazio naše domunđavanje i konsultovanje mapa – obavešten kao o pripremama za bekstvo, nadzornik je odmah video da s njegovim informacijama nešto nije u redu. Budući se begunci ovako ne ponašaju. Ali sada je bilo kasno. Sada je i on svoju igru do kraja morao igrati.

– Preko Grčke?
– Da, gospodine.
– E nećete preko Grčke! Ići ćete, majci, ali preko podruma!

Prethodno su pretresli naše stvari, pokupili „materijalne dokaze” zavere, knjige, beleške, naročito mape, s onom na kojoj je bio ucrtan put za Grčku, a onda nas odveli u podrum.

Pošto smo bili u samici zajedno – još jedna potvrda neozbiljnosti prijave – mogli smo nesmetano nastaviti svoj put za Solun. Već prvo saslušanje – palo nekako dok smo na solunskom peronu istovarivali stvari da bismo ih preneli na brod za Tel Aviv – razjasnilo je stvar. Za divno čudo, pomoćnik nam je odmah poverovao. Video je, valjda, i sam da se za pravo bekstvo niko pametan ovako ne sprema. Čak se i smejao.
– Jebem vam boga, nekakva ste vajna inteligencija, ti se Pekiću, čujem, i za pisca spremaš, a igrate se kao balavci!

Vratili su nam sve oduzete stvari i mi smo produžili svoje Putovanje u Patagoniju.

U Mitrovici, nažalost, za ovakve sofisticirane zabave nisam imao partnera. Tamo se moglo putovati samo kroz našu nesrećnu istoriju i ispravljati krive političke Drine.

U idućoj glavi, srećom, premestiće me u Niš, gde ću upoznati A. M., kome ovu epizodu sa srdačnim osećanjima posvećujem.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tajni put iz zatvora u patagoniju 

Vodili smo i dnevnik (log) putovanja. Vodio ga je, u stvari, A. M., a ja dodavao podatke iz oblasti u kojima sam se bolje od njega snalazio. Vremenom smo se u igru toliko uživeli da smo je mogli terati u svakoj prilici, bez obzira na to šta se oko nas događalo.

To je dovodilo do smešnih situacija, jer su naši razgovori morali ostalim robijašima iz sobe izgledati kao sporazumevanje dvojice ludaka samo njima poznatim lunatičnim jezikom. Sedeli smo za stolom, duž kojeg su zveckale domine iz nekoliko naporednih partija, a po tablama lupale šahovske figure, u buci permanentne prepirke i svađe, i pregovarali s visokim tibetanskim verskim funkcionerima o mogućnostima posete dalaj-lami ili, plašeći se ljudoždera, spuštali Amazonom u dubine brazilskih prašuma.

Možete li zamisliti kako su nas gledali kada bi, usred razgovora s trećom osobom o ženi koja ga je ostavila, jedan od nas upozorio na prisustvo slona tamo gde je stajala sobna furuna, jer, u tom trenutku, mi smo samo nevažnijom verzijom svoje egzistencije bili u niškom kape-domu, a onom bitnom jahali kroz savane Kenije.

Moj se san iz detinjstva, eto, najzad ostvario. Na robiji sam postao svetski putnik.

Rekoh da je povremeno dolazilo do smešnih nesporazuma i scena s drugim robijašima. Jedna od njih, međutim, i to na samom početku naše avanture, nije bila smešna. A ni robijaša se nije ticala. Ticala se Udbe.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXXI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tajni put iz zatvora u patagoniju 

Kad sam mu ideju objasnio, oduševila ga je. Još iste večeri, posle brojanja, kada je soba zahrkala, pokupili smo sve isplanirane stvari, stavili na glave tropske šlemove i seli u voz za Grčku. Trebalo je u Solun da stignemo sutradan pre podne. Stigli smo, međutim, tek posle nekoliko dana, jer smo usred vožnje izvučeni iz vagon-restorana, gde smo jeli rakove, i svučeni u – podrum, ali to je incident koji ostavljam za kraj priče o našem putovanju u Patagoniju.

U početku, razume se, nije išlo lako. Planiranje ekspedicije je racionalan postupak, obavlja se i u realnosti na hartiji, može se, dakle, fingirati za robijaškim stolom, i ne zahteva naročitu maštu, koju zamenjuje poznavanje fakata. Stvarno putovanje oko sveta, dok sedite zaključani u robijaškoj sobi, isključivo se na imaginaciju oslanja.

Morate ga zamišljati, robijajući istovremeno. U istom momentu dok pregovarate s kršnim poglavicom ratničkog plemena Masai da vas sprovede do Solomonovih rudnika – ribati kiblu koja nesnosno zaudara. (Zato ribanje kible podešavate s prolaskom kroz neku močvaru.)
Dok se uzbuđeni i radoznali šetate među hramovima Benaresa, vrtite se u krugovima mrtve zatvorske šetnje ili, dok na mazgi kaskate argentinskim pampama, da biste se domogli sanjane Patagonije, otaljavati prisilan rad, na koji ste, na kraju krajeva, pravosnažno osuđeni.

Robija – što potvrđuje i drug dr Vidak Popović, ekspert za humanost socijalističkih zatvora – uprkos uočljivo čovečnim intencijama socijalističkih zakonodavaca, ipak nije zamišljena da vas vodi u Patagoniju. Zamišljena je da vas odvede u građansku lojalnost ili skrši. Patagonija se nigde ne spominje u Pravilniku o izdržavanju kazni lišenja slobode sa prinudnim radom.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Tajni put iz zatvora u patagoniju 

I ovo je priča o laži u čijoj se temi, u čijem koordinatnom sistemu nalazimo. Ali ova je lepa. Posle toliko ružnih, red je i o nekoj plemenitijoj nešto da čujemo.

U KP domu Niš upoznao sam 1952. prekrasnog čoveka i s njim bio u tzv. kolektivu. Kolektiv je pogodbena „zajednica paketa” koja je održavala kalorični balans u robijaškoj ishrani, jer što vi u paketu niste dobijali, primao je vaš kolektivac, i obrnuto, a u slučajevima kažnjavanja zabranom pošiljki od kuće moderirala dejstvo kazne na vaš stomak.

Predratni komunistički robijaši tvrde da su kolektiv oni izmislili, jer je, navodno, ovakva komuna odgovarala njihovoj koncepciji socijalističke zajednice, a i „drugarskom karakteru njihove partije” – kako mi je, ne bez nostalgije razočaranog puritanca, izjavio jedan od njih. Međutim, to je stara robijaška ustanova, nastala pre iz potrebe nego vrline.

Dokaz je i činjenica da je tamnička sirotinja – ljudi bez veze s kućom, ili s vezom ali neupotrebljivom – retko kada bila u nekom kolektivu. Kolektiv pretpostavlja podelu imovine na bazi ravnopravne obostrane koristi učesnika, a oni ništa za deobu nisu imali, pa su u tom smislu bili „savršeno nepodobni za partnere“.

Niš, nota bene, uopšte nije poznavao ustanovu mitrovačkih prinudnih „sobnih kolektiva”, u koje ste ulazili samim stupanjem u sobu, hteli to ili ne. U Nišu su kolektivi bili dobrovoljni i stoga uvek klasni. Običaj je, nesumnjivo, ružan, ali ni robija nije mesto za razvijanje boljih čuvstava. Ona je, možda, mesto gde ih možete po skupu cenu sačuvati, ali teško da ih možete usavršiti.
Zvao se A. M. i bio student geografije, rodom iz Maribora, osuđen zbog pokušaja bekstva preko granice. Istorija njegove krivice pomalo je zapletena, i ja se pojedinosti slučaja ne sećam. Sada se čudim zašto je uopšte ležao u Nišu.

Pošto, kad je uhapšen, nije bio vojnik koji je bekstvo pokušao iz nekog garnizona Srbije, inače bi robijao u vojnom zatvoru – bekstvo jedino u Grčku, jer komuniste nije trpeo – ostaje da je u Srbiji živeo. Na tu verovatnoću ukazivao je njegov srpski bez ijednog uočljivog slovenačkog akcenta. No, sve to nije važno.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIX deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIX deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Promene u karakteru behu vidljivije. Izvesna nedruželjubivost, uprkos razvijenom socijalnom životu na slobodi, ustupila je ovde mesto prinudnim ljubaznostima. Morao sam se navikavati na druge, i što je još gore, drugima olakšavati navikavanje na mene.

I na laž se navikavati, razume se, što je takve asocijacije, takvi savezi po nuždi, nalažu. Napolju sam retko kad morao lagati. Nisam se kretao u krugu ljudi gde bi mi ona kao zaštita trebala, a kad sam u taj krug posle robije stupio, govorio sam svoju istinu ma koliko me stajala. Ili barem ja tako sada mislim.
U Mitrovici se to nije moglo. (Toliko o koncepciji zatvora kao najviše slobode za političkog krivca.) O pokretu D. M. ja sam, na primer, malo znao. Tokom rata simpatije moje građanske okoline bile su, bez izuzetaka, na njegovoj strani. Potom sam čuo i drugačija mišljenja. Ona nisu poticala samo iz razumljivo pristrasnih izveštaja Komisije za ratne zločine.

Izvor im je, takođe, bio naš. Ukratko, više nisam znao šta da mislim. Ali, ma šta mislio, rezerve prema pokretu D. M. nisu u Sremskoj Mitrovici smele otvoreno biti izražene, osim u kancelarijama uprave.

Lagao sam, dakle, i na robiji, i tako se pripremao za slobodu gde će mi laž još više trebati.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Verovatno sam nepravedan, no govorim kako sam osećao. Moj se animozitet prema krivcima za vlastitu sudbinu i propast građanske Jugoslavije, u robijaškom okruženju, kraj ljudi koje sam upravo za to optuživao, postepeno topio, ali je nekim od svojih izdržljivijih argumenata još dejstvovao. Do tada nejasne, mahom „kosovskim duhom” objašnjene epizode međuratnog političkog života, u razgovorima s njima, postale su mi, naravno, razumljivije.

I moji pogledi na njih malo drukčiji nego na slobodi. Vidno se, na primer, promenio stav prema tzv. slavnom danu „povratka srpske duše” 27. marta 1941. godine. Dvadeset petog marta iste godine u Cetinju sam učestvovao u demonstracijama protiv Pakta i sudaru naroda s policijom, na čelu s mojim ocem, koji je, uzgred rečeno, protiv Pakta i sam bio.

(Kako je on na kraj sa dihotomijom izlazio ne znam. Znam jedino da je policija bila apatična, kolebljiva i oprostljiva, kao da je i ona protiv Pakta.) Besomučno sam se drao: „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!” (Kad dobro pročitate ovu misao i shvatite njeno značenje, prevedeno u statistiku ratnih žrtava, shvatićete, siguran sam, i njenu epsku besmislicu.)
 I nakon toga sam držao da je to veliki datum naše istorije, približan mitu Kosovske bitke. Naravno, svestan sam bio da bi on bio još značajniji da je izbegao neke svoje nesrećne posledice, a druge srećnije stekao, i upravo mi je nabrajanje nepoželjnih a propuštanje poželjnih efekata, i to tek na robiji, otvorilo oči.

Pakt nam je, makar procentualno, kao teorijsku mogućnost, dopuštao da izbegnemo rat, jer šest nedelja nakon nemačkog napada na SSSR, neutralna je Jugoslavija za globalnu strategiju Sila osovine od većeg značaja bila nego okupirana i idiosinkratično raspoložena.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Teme moje poezije su, najpre, bile po pesmama separirane, sižeom pretežno metafizičke ili erotske. Kako je do spajanja privatnog libida i zajedničkog svemira došlo ne znam. Tek žudnja za poslednjom istinom svela se na poznavanje žene, a poznavanje žene je dobilo univerzalno spiritualno značenje, premda je po stihovima jasno da njega kao prvo i najbitnije baš nisam u vidu imao. Kasnije sam razumeo da je to bio moj obol jednom od tri fundamentalna robijaška mita – Mitu o Veneri. Pesme nisu bile rđave koliko mislite dok me čitate.

U bolesničkoj sobi bilo je nekoliko obrazovanih ljudi s kojima se moglo prijatno razgovarati i od njih ponešto naučiti. U prvom redu, g. J. P., sinovac Bogdana Popovića i upravnik Narodnog pozorišta za vreme okupacije, g. Đ. K., generalni sekretar Demokratske stranke, pukovnik g. Đ. B., načelnik bivšeg Ministarstva finansija, sarajevski novinar B., nemački generali Von Epke i Von Upenkampf, predstavnik Nemačke u Haškom sudu i član Generalnog guvernemana Srbije, jedan Slovenac, čije sam ime zaboravio, koji je patio od multiplex sclerosisa, i, naravno, moj guru, jedini renesansni čovek među ljudima XX, a, bogami, nekim i iz XIX veka.

Naš je salon bio smešten u klozetu. Prijatan miris duvana i oslobođenje od izlišnih produkata varenja, uz vonj fekalija, davali su čudesan zamah mislima. Rđava hrana podupirala je duh, jer nas je terala da u nužniku, nad njegovim pelagićevski zdravim čučavcima, provodimo više vremena nego što bi se to dobrim činilo. Razgovori se kretahu od filosofije – gde smo se, obično, kratko i usput zadržavali – do istorije i politike, gde bi se, sledeći narodnu povesnicu, temeljno zaglavili.
I tu se, kao u građanskim salonima odmah posle rata, onaj rat – dobijao. Dobijao naknadno. U međuvremenu je dobijanju stvarnog rata, koji smo izgubili, uvek smetala samo jedna sitnica, pogreška, okolnost. Jedna pakosna nepovoljnost. „Petnaest minuta” odsustva nečeg što nam je trebalo ili „dvadeset minuta” prisustva nečeg drugog, što nam trebalo nije. Uostalom, i Napoleon je tvrdio da se u petnaest minuta bitka dobija ili gubi. (Waterloo je izgubio u petnaest minuta samoinicijativnog balaklavskog juriša francuske konjice na ukartečene škotske gardiste.)

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

„Svi ideali su opasni, jer oni unizuju i žigošu stvarnost; svi su otrovni, ali su neophodni kao privremeni lek.” (F. Niče, Volja za moć, Karijatide, str. 172.)

U beležnici koju sam vodio (moje Filosofske sveske, po svoj prilici, jednako proizvoljne kao i Lenjinove), zabeležio sam:

„Koga đavola onda ti radiš?”

Prelistavam te robijaške sveske. Zatičem i ovaj ispis sa strane 172, odakle je i prvi:

„Bog je stvorio čoveka srećna, bezbrižna, nevina i besmrtna: naš život je lažan, otpadnički, grešan, kazna...” (Kaznu sam spacionirao.) „Stradanje, borba, rad i smrt ističu se kao prepreke i sumnje u život, kao nešto neprirodno, nešto što ne treba da traje, protiv čega su potrebni lekovi i od čega leka ima.”

Ovako sam Nietzschea komentarisao: „Napad na hrišćanski kažnjenički, osuđenički, iskupiteljski, pokajnički, ukratko boga-tvorca nedostojan koncept ljudske egzistencije i života mogao bi ovom formulacijom obuhvatiti i socijalizam kao lek od nečega od čega, zapravo, ne bolujemo, niti smo ikad bolovali. Socijalizam, kao i ozbiljno hrišćanstvo, jer nisu sva takva, želi da nas izleči od zdravlja i spase od života, ubijajući ga, umesto da nas uči uzvišenosti stradanja, lepoti borbe, plemenitosti rada i beznačajnosti smrti...”

M. Đilas se slaže. „Jer život je sam po sebi izdaja i zabluda – navodi na izdaju i zabludu” (M. Đilas, Tamnica i ideja, Naša reč, London 1984, str. 10). Kako koji, pretpostavljam, i kako za koga!

A na kraju ispisa i komentara, po redosledu citata, izgleda, posle drugog čitanja knjige stoji:

„Zašto nemačka muzika dostiže vrhunac u vreme nemačkog romantizma? Zašto nema Getea u nemačkoj muzici? Koliko je, naprotiv, Šilera, ili tačnije, koliko je mnogo ’Tekle’ u Betovenu!” (F. Nietzsche, Volja za moć, str. 110.)

I moj nervozni komentar:

„Šta je ta jebena ’Tekla’? I šta se meni jebe što nema Getea u nemačkoj muzici?”

 Iako sam se bio čvrsto zarekao da neću psovati, da svoj rečnik neću podrediti lingvističkim običajima robijašnica, gde se on – s dobrim razlogom, uostalom – svodi na onomatopeju i psovke, između kojih se ponekad ume provući i reč koja to nije, ili nije sasvim, ovde nisam izdržao. Kasnije sam i ja počeo kleti. Objašnjavao sam popuštanje usvojenim načelom da se ne razlikujem. Psovao sam, u stvari, iz čistog zadovoljstva.

Dobio sam i Marxov Kapital, prisilio sebe da pročitam čuvenu Drugu glavu, te sam tu, valjda, i počeo psovati. Ništa nisam razumeo. Pogotovu da je bilo potrebno zbog nje prevrnuti ceo svet i pobiti tolike ljude.

Primetio sam da mi je koncentracija neuporedivo veća nego na slobodi. Razlog je očevidan. Nije bilo te knjige koja bi me na slobodi sprečavala da, dok je čitam, ne mislim na predstojeći sastanak s devojkom ili političkim saveznicima. Ovde me ništa nije čekalo. Odlazak u klozet na razgovor s robijašima slaba beše naknada za moje slobodne erotske i ilegalne doživljaje.
Jedan deo vremena bio je posvećen učenju engleskog jezika. (Za „engleskog špijuna”, uostalom, prirodna stvar.)

Poneki put sam igrao šah. Igrao sam ga osrednje. Pre slabo nego dobro. Dosta dugo sam mislio pre nego što bih napravio presudnu grešku.

ROĐEN-DAN BORISLAVA PEKIĆA

ROĐEN-DAN BORISLAVA PEKIĆA
 
Danas je dan rođenja Borislava Pekića. Imao bi 86 godina na današnji dan. Međutim on i dalje živi sa nama preko novih izdanja njegovih knjiga, magnetofonskih traka, fondacije, dodela nagrada koje nose njegovo ime, prevoda, književnih večeri, interneta, raznih kritičkih tekstova. Njegov duh i dalje lebdi među nama i podstiče nas da istrajemo u radu na njegovim rukopisima. Kada god pomislim da sam sada već sve obradila nađe se nešto još nešto što nije publikovano i to stalno izvire.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXV deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

– Sve što u nas uđe treba nam, samo mi ne znamo zašto. I sve dok ne saznamo, ne treba ništa da radimo, ništa iz sebe da izbacujemo.

– Zašto onda kenjamo? – zapitao sam, namerno u filosofiju uvodeći robijaški žargon.

– Zato što govno samo hoće da izađe – odgovorio je mirno. – Ne zato što nam ne treba.

Odgovor me je naljutio. Po svoj prilici, što je bio ubedljiv. Iz puke osvetoljubivosti zapitao sam ga šta bi se smatralo, ovde u zatvoru, korisnom upotrebom te njegove „energije”. Odgovorio mi je da će mi o tome drugi put pričati, i na tome smo ostali. Umesto toga, poverio mi je priču o jednom svom bekstvu. Ali vam je neću prepričati. Mogla bi doći u neželjene uši. A možda će mi jednom opisani način trebati?

Ponekad su poslovi u ladicama mog „ormara vremena” bili kombinovani. Vršenje nužde, pušenje i salonska konverzacija išli su redovno zajedno. Slobodna šetnja i konverzacija (sada narodna) takođe. Jeo sam i razgovarao jednovremeno, ali to nije bilo uvek. Neki put sam obedujući čitao.

I preostalo vreme provodio sam u čitanju i pisanju. Od kuće sam dobio poručene knjige. Moram priznati da u tom pogledu nisam imao poteškoća vrednih pomena – osim sporosti, ali ne i malicioznosti cenzure – do izlaska s robije, kada mi je dosta toga pokradeno, no, opet paradoksalno, više od onog što nisam imao, nego od stvarne imovine.

Mnoge knjige u mojoj ličnoj biblioteci imaju na unutrašnjem listu s naslovom žig zatvorske cenzure – mrtvački kardinal-crveni paralelogram s ucrtanim mrtvačko kardinal-crvenim slovima CENZ.
Kad sam puštan, sve što sam u pisanom obliku posedovao moralo je proći kroz cenzuru. Pošto je moje puštanje bilo uvredljivo iznenađenje za upravu i zatvorsku Udbu – inače ne bi odbile da poveruju Službenom listu, ne bi me bespravno držali tri dana duže – nisam smeo očekivati da će me moje pismotvorine čekati na kapiji.

Pomirio sam se s tim da ih jednom dobijem, pa i da ih uopšte ne dobijem, kao što moj pokojni prijatelj, slikar Igor Vasiljev, nije iz KP doma Požarevac dobio preko sto svojih platna, takođe na cenzuri zadržanih. (Ovde bi se čovek, ipak, mogao zapitati – šta je subverzivno policija tražila u slikama?)

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIV deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIV deo

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Sivi mitrovački dani i njihova naravoučenija 

Dani u Mitrovici prolazili su neosetno, Vreme je bilo gusto upleteno sivo pletivo na kome se konci i njihovi šavovi nisu prepoznavali. Pokušao sam da mu dam smisao, da te konce razdvojim, raspletem, iz pletiva vremena ispredem. Znao sam da taj smisao zavisi od toga koliko ću ga učiniti vidljivim, dati mu obrise nekog materijalnog predmeta koji se može zamisliti.

A čim to može, čim ga mogu videti, opet postaje korisno i po volji se može upotrebiti. Predstavio sam sebi vreme robije kao ormar, u kome su dani ladice, a u njima sati raspoređeni u vidu abecedne kartoteke. Za svaki sam našao neki posao, uključujući rutinske radnje odlaženja u klozet, pušenja, obeda, šetnje (mrtve i slobodne), spavanja i konverzacije. Čak i parterne gimnastike.

Uprkos molbama roditelja da razvijam telo, jer će mi jednom zatrebati – pokazalo se da mi baš toliko nije trebalo, da bez njega ne bih mogao dobiti onolike batine – ja sam prema telovežbama osećao neodoljivu odvratnost i, kasnije, u gimnaziji, zahvaljivao bogu na slabom zdravlju koje me je, pored bekstva s časova gimnastike, od njih štitilo.

(Nisam bio ni soko, što je za sina visokog državnog službenika u najmanju ruku neobično.) U Mitrovici sam, pod uticajem rđave zatvoreničke literature, u kojoj su ljudi na svakoj drugoj stranici manijački gimnasticirali da se održe u kondiciji za bekstvo – jer drugi razlog nikad nije navođen – i ja počeo besomučno mahati rukama i ritati se nogama.

Ubrzo sam, na sreću, razgovarao s mojim guruom i došao do zaključka da tradicionalni saveti zatvoreniku namenjeni procentualnom unapređenju njegove šanse u bekstvu za mene ne važe. Ja, naime, nisam imao nameru da bežim. O tome sam potanko razmišljao još pod istragom, a drugi put povodom bekstva Đ. M. iz zemunskog gradskog zatvora, opisanog u II knjizi ovih uspomena.

I rešio se da ne bežim, mada ne vidim kako bih suprotnu odluku u delo sproveo. Na sve sam to ja, lomatajući rukama i nogama, zaboravio, i ko zna koliko bih se mučio da me moj guru nije zapitao šta to, da ga jebem, radim. –

Gimnasticiram.
– Tako?
– Aha! – prostenjao sam bez daha.
– A sme li se znati zašto?
– Da ojačam mišiće, steknem pokretljivost, izbacim otrovne toksine iz tela.
– Šta će ti jaki mišići?
– Da se bolje krećem.
– A pokretljivost šta će ti?
– Da mi popravi mišiće?
– Ali šta će ti sve to stvarno?

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 

Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
3. Odnos krivca prema vlastitoj krivici 

Tome može biti više razloga, ali ja ću izneti samo dva.

Kada bivši mladi mitrovčanin, danas starac, kaže zašto je osuđen, zašto se, zapravo, borio, svi će odmah uvideti da je to ono zašta se sada svi, navodno i komunisti bore.

Šta bi mogao reći golootočanin, čak i pod uslovom da se uistinu za nešto borio, a ne jedino iz neobaveštenosti nešto lupio, iz neznanja se s nekim poznavao, iz gluposti s nekim družio, ili, u najgorem slučaju, iz prijateljstva nekog u odbranu uzeo? Ako bi ipak za nešto kriv bio, to već davno trune na smetlištu zabludnih ideja i promašene prakse, ma šta da je.
 A onda, ono što se na Golom otoku događalo od takve je moralne kakvoće, koja je obuhvatala ceo ljudski prostor logora, da se to danas, iz ove perspektive, preživeti, razumeti i prepričati može jedino pomoću potpune, u očaj naterane, nevinosti.

Naš moral i moral naših protivnika bio je moral „hladne lisice”; moral golootočana i njihovih protivnika bio je moral „toplog zeca”. Posledice su prirodne.

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CXII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
 Moral „hladne lisice” i moral „toplog zeca” 
 3. Odnos krivca prema vlastitoj krivici 

Ovo je srce moralnog pitanja koje postavljamo.
 
Na njega me je navelo čuđenje što, osim Vlade Dapčevića, nisam čuo nijednog golootočanina koji bi i u najmanjoj meri priznao da je zbog nečega kriv. (Ali kada je to taj Dapčević najzad učinio, kada je moju nevericu zadovoljio, javno rekavši da je mislio i radio sve zašta su ga optuživali, pa i danas da misli isto, još i crnje, ja sam pohitao da ga proglasim – ludim!)

Nisam, takođe, sreo nijednog mitrovčanina, pripadnika neke davnašnje ilegalne organizacije, koji i danas ne bi priznao da se o zakone ogrešio, i jedino bi se, možda, požalio na drakonsku oštrinu presude.

Što važi za slobodu, važilo je i za robiju. Jedino se na njoj krivica, koliko je god to bilo moguće, umanjivala – pa sam ja tako, objašnjavajući je jednom mladom četniku, mal’ne komunist postao – a danas se, naročito danas, na slobodi ona uvećava, pa se moram čuvati da, preterujući, ne postanem ultradesničar.

Kod golootočana je proces obrnut. Njihova se „krivnja” u logoru do apsurdnih volumena uvećavala, pri čemu su duvačkoj proceduri i sami morali da asistiraju, te u tu krivicu – i svoju i tuđu krivicu svojih sapatnika – zdušno duvaju da bi je do islednikovog projekta naduvali, a napolju, na slobodi, danas naročito, u takvoj se meri smanjuje da je više uopšte i nema, da je sada sva krivica ostala na onima koji su ih bespravno i nepravedno zatvorili, a koji se, izgleda, toga više ne sećaju.
Oni nažalost, izgleda, o tome ništa ne znaju. Znaju, doduše, da je neko ostrvo bilo dolje na Jadranu negdje, ne, gore negdje, biće da je tamo bio nekakav logor za ljude koji su se izjasnili za IB, ali da su se u tom logoru događale onakve svinjarije, onakva nepojamna prekoračenja svrhe zbog koje je ustanovljen, i te svrhe i ljudske zločeste prirode, o tome dabome, pojma nisu imali.

(A da jesu, da su znali, baš bi me zanimalo šta bi preduzeli.) Prema Đilasu, na str. 193 knjige Vlast, drug Kardelj je bio čisto osupnut kada je od Dobrice Ćosića o Golom otoku slušao: „Znao sam”, rekao je ogorčeno, „da će nam se tamo dogoditi neka takva pizdarija.”